уторак, 12. април 2011.

DUE DATE (2010)

REŽIJA: Todd Phillips

GLAVNE ULOGE: Robert Downey Jr. i Zach Galifianakis


Moram da priznam – kada sam prvi put ugledao ime ovog filma, tek nekoliko dana pred njegovu američku premijeru, nisam mnogo očekivao. No, to se dosta promenilo kada sam na sajtu IMDb doznao glumačku postavu: s obzirom na to da sam davnašnji ljubitelj prvog, i, može se reći, friški obožavalac drugog glumca, pomislio sam da će ovo biti jedan od najzabavnijih filmova u poslednje vreme. A kada sam, napokon, video da nekoliko ranijih uradaka reditelja filma varira u kvalitetu, između dosadnog i plitkog humora (Old School) i prosečne zabave (The Hangover), moja osećanja i očekivanja su izgubila svaki orijentir. Ipak, odgledao sam film, u cugu, bez odlaganja ili prekida, i – evo mojih utisaka.

Piter (koga, naravno, tumači Dauni Džunior) poslovni je čovek, često na putu, uglađen i mahom kulturan, koji, na samom početku ove priče, kreće iz Atlante u Los Anđeles, ne bi li prisustvovao rođenju svog prvog deteta. Na aerodromu, sasvim slučajno, zameni kofere sa Itanom (Galifijanakis, trenutno veoma popularan), glumcem koji ima želju da uspe na velikom platnu i zbog toga kreće u Holivud, što, dalje, vodi do niza komičnih (ali, nažalost, i „komičnih“) situacija – njih dvojica su, pošto im je odredište isto, primorani da zajedničkim snagama i sa ograničenim budžetom stignu do svog cilja.

Podžanr buddy-buddy komedija, nastao još u od Zlatnom dobu Holivuda (tridesete i četrdesete godine prošlog veka), koji su negovali i Bad Abot i Lu Kostelo, kao i Din Martin i Džeri Luis, u prvoj deceniji ovog milenijuma evoluirao je, krajnje neprimetno, u podžanr bromance, koji je danas jedna od najzastupljenijih filmskih pojava. Film o kom je ovog puta reč, pak, vraća nas u doba osamdesetih, svesnim omažom, možda i blagim plagijatom filma Planes, Trains & Automobiles, u kome su glavne uloge tumačili Stiv Martin i pokojni Džon Kendi. Ipak, on ne uspeva da iznese kvalitet i neodoljivost svog prethodnika.

Gluma je dosta dobra, na to, manje-više, i nemam zamerki. Ipak, Galifijanakisu dajem samo još jednu šansu – ako i u njegovom sledećem filmu koji pogledam bude glumio istu tipsku ulogu dobrodušne, ali nesnosne i destruktivne budale, moje poštovanje, kakvo-takvo, prema njemu će opasti, siguran sam u to. Jer je pomalo idiotski biti na vrhuncu svoje karijere, a prihvatati samo unosne uloge, bez ijednog izazova i eksperimenta, bez istraživanja svojih mogućnosti.

Scenario nije loš. Može se svakako reći da je zabavan, druga polovina filma više no prva, mada, kao i uvek kada na projektu radi više od dvojice scenarista, ta zabava bude promenljivog intenziteta. Ali, meni se, recimo, nije svidelo to što neke emocije glumci ne umeju da iskažu facijalnom ekspresijom ili gestom, već kažu sve što im se mota po glavi, da bi sve bilo jasno prosečnom američkom tinejdžeru. Takvim podilaženjem, oni su bezobrazno pljunuli u oko gledaocu sa stažom.

Film, evo, da kažem svoje konačno mišljenje – nije ništa posebno. Ali je zabavan, i na sat ćete, u oko sat i po vremena koliko traje film, pogledati samo nekoliko puta, kada dešavanja na ekranu (ili platnu, je l') postanu pomalo iritantna. Inače – sasvim prosečno, ali interesantno delo, iako ne sasvim originalno.



+   postava, dinamičnost, lagana zabava, Galifijanakisov hod

-  prevod distributera ("Puk'o vodenjak"), neuverljivi momenti, pas koji masturbira, pucanj u kolima, Galifijanakisov hod

PREPORUKA: Planes, Trains & Automobiles, Hangover

OCENA: 72/100

2 коментара:

  1. Našao sam te:)Dobra recka. Odlično je što si primetio da je u pitanju buddy&buddy koncept. To mi je nekako promaklo.
    S obzirom da je ovo početak novog bloga, nek je sa srećom. Samo napred.

    ОдговориИзбриши