понедељак, 25. април 2011.

SHUTTER ISLAND (2010)


PIŠE: Darko Jovanov


ULOGE: Leonardo Di Caprio, Mark Ruffalo, Ben Kingsley
REŽIJA: Martin Scorsese

Leo i Martin (no pun intended) prošle su godine, ovim filmom, obnovili svoje poznanstvo, nakon sjajnih (mada predugih) Gangs Of New York i The Departed, koji su me, svaki na svoj način, oduševili i ubedili da je matori Skorseze tek počeo da se igra celuloidnom trakom. Pa, ipak, prethodna dva njihova zajednička uratka bila su – znam da će me mnogi anatemisati zbog ove izjave, ali mislim i da sam u pravu – neuporedivo bolja od ovog.

Edvard – Tedi Denijels (koga tumači Di Kaprio) je detektiv vlade SAD, koji, u pratnji svog novog partnera Čaka, dolazi na izolovano ostrvo da bi istražio nestanak pacijentkinje iz ostrvske duševne bolnice. Ona je nestala pod krajnje sumnjivim okolnostima: obuća joj je tu, iako je ostrvo okovano stenama i postoji samo jedan izlaz – dok, a brodom niko nije napuštao ostrvo; u skrivenoj pukotini na podu sakrila je papirić, čija sadržina, iako šifrovana, neobično interesuje Tedija; stražari sležu ramenima i uveravaju jedni druge da su pomno motrili i da su veoma male šanse da je neko prošao neopažen pored njih. Glavnom junaku se u snovima javlja supruga, nastradala u požaru koji je podmetnuo domar njihove zgrade – i to je, otprilike, tačka posle koje pomalo čudni događaji stanu da se ređaju.

DRZNETE LI DALjE, UĆI ĆETE U VODE SPOJLER-ZONE!

I već tu, ako ne i pre, gledalac počinje da nazire razrešenje filma. Skorseze (zapravo, pisac scenarija, potpomognut njime) u priču uvodi mnogo imena, a malo njih zaista imaju lik, svi su misteriozno odsutni, ili su tu negde, ali ih glavni lik ne može naći. Tako, veliki twist ending, koga je publika generalno, sudeći po oceni ovog filma na IMDB-u, strašno željna, ne udara onako jako kako bi to možda udario u romanu na kome je film zasnovan (ne znam da li je tamo urađeno bolje ili nije, nisam čitao), već deluje čak razočaravajuće, iako ljudi koji stoje iza filma pokušavaju da nas navedu na pogrešan zaključak, na netačno rešenje. Iskreno, ja sam želeo da je taj put na koji su nas oni povremeno nagonili – bio i onaj pravi, da se tako završilo. Ali, ne. Ispostavilo se da mi je film bio jasan još pre početka, kada je drug, preporučivši mi film, žanr kome on pripada definisao kao psihološki triler.

Znate onaj trenutak kada, dok gledate film sa još nekim, skontate radnju još na početku, ali vam bude suviše glupo da kažete svoje viđenje, jer mislite da ćete, ne završi li se tako, biti ismejani? I kad se pri tom potajno nadate da niste u pravu, jer nije moguće da je tako prosto, da nisu uspeli da izbegnu taj kliše, toliko puta eksploatisan na filmu? E, pa, toga ima i ovde.

*EXIT*

Bez obzira na nedostatak koji sam naveo, film ima svojih kvaliteta. Neću da grešim dušu. Prva glumačka postava, a i sporednjaci (Mišel Vilijams, Emili Mortimer i Patriša Klarkson, indi heroine, kao i Maks Fon Sidou (koji izgleda potpuno isto poslednjih petnaest godina) ili Ben Kingsli (propa' je Gandi, ali se još drži)), dali su sve od sebe da ne izostane uverljivosti, a odlična režija i zanimljiv saundtrek (koji uključuje kompozicije Gustava Malera) doprinose konačnoj atmosferi, koja, moram priznati, do kraja održava pažnju gledaoca, i pored predvidljivosti radnje. Ima par trenutaka koji lede krv u žilama (i, očigledno, teraju na fraziranje), ali je mnogo više neočekivanih „štakojmoj“ momenata, koji se, napokon, mogu objasniti samo na jedan način.

Dakle, da se razumemo – film nije loš. Daleko je od toga, ako se uzme ukupan utisak. Ali, imao bi desetak, možda čak i petnaestak bodova više, da je zaobišao ovakav kraj, i propisno izvozao gledaoca izmakavši mu stolicu. Pošto to nije uradio, ostaje doza razočaranja, i ovaj film, za mene, tek malo izranja iz proseka.


+ ekipa, atmosfera, dinamika radnje

– predvidljivost iste, prevelika dramatičnost muzike u pojedinim trenucima


PREPORUKA: Memento, The Pledge

OCENA: 74/100



        

Нема коментара:

Постави коментар