уторак, 20. септембар 2011.

COOL HAND LUKE (1967)

PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Stuart Rosenberg

ULOGE: Paul Newman, George Kennedy, Strothers Martin, Harry Dean Stanton


Rastvorivši kapke i kresnuvši mašinu (iako ovo zvuči kao kratak opis sajberpank pornića, predstavlja samo uključivanje kompa), zaključio sam da nema neta. I to je trajalo, i trajalo. A onda je došao deda (neizbežni deda), i konstatovao da ni televizija nema signala - te ja pomislih, dobro, u najgorem slučaju, onima u SBB-u je noćni čuvar zaspao sa nedogorelim pikavcem u pepeljari, i predložih mu da pogledamo zajedno neki film, što je on oberučke prihvatio. Slučaj je hteo da taj "neki film" bude - baš ovaj.

Pre no što počnem sa pričom o radnji i tim stvarima, samo bih da kažem da je u staroj Jugoslaviji ovaj film bio poznat kao Hladnoruki kažnjenik (?). Pišem ovo zato što su me uvek fascinirali prevodi naslova koji se više trude da prepričaju film, no da prenesu zvučnost i značenje originala. Eto, da sam naleteo na ovu našu verziju, pomislio bih da je u pitanju neki film Bada Spensera ili epizoda Komandanta Marka. No, dosta o tome.

Veliki Pol Njumen, legenda Holivuda, u ovom filmu igra bivšeg ratnog heroja Lukasa Džeksona, koji, zbog prestupa (uništavanje javnog dobra) izazvanog delom njegovom buntovničkom prirodom, delom pod uticajem par kapljica alkohola, biva kažnjen sa dve godine prinudnog rada u ruralnom zatvoru. Tamo dolazi u kontakt sa zatvorenicima (koji se, po meni, ne razlikuju dovoljno jedan od drugog), te od običnog novog mesa postaje čak neka vrsta nižeg božanstva u ustanovi. I odnos kolovođe Dreglajna prema njemu, koga glumi Džordž Kenedi, menja se znatno - od želje da ga sadžga i satre sa zemljom, on dobija želju da spava sa njim. (Naravno, nije tako, loži se čovek na žene, samo što našeg junaka prečesto oslovljava sa "baby" i priča o njemu kao o veoma "divnom" stvorenju, što danas, kada je psihologija zatvora jasnija no ranije, ne može da ne upadne u oči.)

Sama priča nije previše komplikovana, ali je jaka, i, moram da primetim, umnogome podseća na jedan od poznatijih starogrčkih mitova - Luk je, možemo reći, neka vrsta modernog Prometeja. Film i Eshilova tragedija Okovani Prometej (kao i epizoda u Hesiodovoj Teogoniji) imaju mnogo dodirnih tačaka. I Prometej i Luk su nekada podržavali sistem, a kasnije bili protiv njega - starogrčki junak je pomogao Zevsu da dođe do prestola, da bi ga ovaj bacio u okove i svezao za planinu kada je P. odbio da mu otkrije ime onoga ko će mu stati na put jednog dana, dok je Njumen služio državi, da bi ga zakon te iste države, zbog prkosa, smestio u ćuzu. U Okovanom Prometeju, Zevs kao lik ne postoji, ne izgovara ni jednu jedinu reč, ali je daleko od toga da je odsutan: u svakom trenutku se da namirisati njegovo prisustvo, oseća se taj teskobni totalitarni stisak u kome drži junaka. U filmu (koji je, uzgred budi rečeno, napravljen po romanu Dona Pirsa, koji je učestvovao i u pisanju scenarija), taj Zevs bi mogao biti nadzornik Godfri, Čovek Bez Očiju, koji izusti pokoju tek s vremena na vreme, mada je i to zanemarljivo u odnosu na prosečnog sporednog lika. Naravno, inat, ali i ὕβρις, glavna su obeležja i jednog i drugog.

Centralnu tačku radnje predstavlja Lukov susret sa majkom i reakcija na njenu smrt. Njegova majka Arleta, jedini ženski lik koji ima glas (ne računam onu plavu tizersku bezobraznicu što pere kola grudima, dabogda zakačila upalu pluća), priča nam sve pojedinosti o njegovom životu koje nam on sam nije rekao. Nakon njene smrti, on seda na svoj krevet, uzima bendžo koji mu je ona donela, i tako započinje jedna od najtužnijih muzičkih scena na filmu šezdesetih godina prošlog veka:



Njumen je, kao i uvek, odlično izneo svoju ulogu. That Luke smile, o kome govori Dreglajn na kraju filma, zapravo je that Paul smile - čovek je, po mom skromnom hetero mišljenju, naprosto šarmantan, harizmatičan, i to se ne može reći samo za lik koji tumači u ovom filmu. Tom šarmu pridodaje izvrsnu glumu, koja ni sada nije izostala. Među sporednim ulogama mogu se naći i velikani-epizodisti kao što su Hari Din Stenton (koji pokazuje svoje glasovne sposobnosti u nekoliko scena, otpevavši najbolju verziju pesme Just A Closer Walk With Thee u istoriji muzike) ili Denis Hoper, ali je i Džo van Flit, koja glumi Arletu, ponudila sasvim pristojnu glumu, i pored toga što njena uloga nije dobila više filmskog vremena.

Scenario je simpatičan, ponekad naivan, ali nikada dosadan, glavni likovi su solidno izgrađeni (naravno, Luk je najdublji od njih), dok su pozadinci pomalo isti, teško ih je razlikovati, bar kad je reč o zatvorenicima. Godfri je dosta dobro osmišljen, uliva strah samim svojim prisustvom, i možda grešim, ali mi se čini da je ovaj lik na neki način braći Koen pokoristio kao model za lik šerifa Kulija u filmu O Brother, Where Art Thou?, sa tim tamnim cvikerima i jezivom atmosferom koju stvara.

Saundtrek je priča za sebe. Fantastičan je, mogu vam reći, a kako i ne bi bio, kada ga je spravio Lalo Šifrin, argentinski kompozitor i dirigent, poznat po filmskoj muzici (neka vrsta latinoameričkog Morikonea - najpoznatiji po temi za seriju Mission: Impossible). Za neke je možda too sixties, ali meni prija.

Velik je ovo film. Ne snimaju više takve, odavno. Jedan od onih posle kojih ne znaš kako da se osećaš. Srećan si, nisi. Jesi. Pa razmisliš malo. Pa nisi. Pa jesi, jer ti film ne govori sve, ne sažvaće mesto tebe. Što je super. U svakom slučaju, vredan je pažnje i valja ga pogledati, jer ima lepotu i težinu i posle 44 godine.

(Deda je, kao i ja, bio zadovoljan filmom. Što znači da postoji izvesna verovatnoća da će se i vama svideti.)

+   atmosfera, muzika, Luk, Godfri - veći deo filma

-   neraspoznavanje nekih likova, ništa posebno

PREPORUKA: The Shawshank Redemption, Eshilova tragedija Okovani Prometej

OCENA: 89/100



         

6 коментара:

  1. :) Учило се, шта да кажем. :) Истина, дуго ме није било, а и када сам долазио, што се такође дешавало тек једном у пар недеља, ретко сам коментарисао, углавном због мањка времена. Сад сам, ето, дипломирао, па коначно могу да се вратим писању и гледању филмова. Имам пар идеја за текстове, можда направим неколико аматерских компаративних студија, али полако - дотад ћу можда избацити понеки "обични" пост. Више немам намеру да нестанем на пола године, пошто мастер нећу уписивати сада. :)

    ОдговориИзбриши
  2. Radujem se tvojim kritikama! Cool Hand Luke mi je jedan od omiljenih filmova i Shawshank ide kao super preporuka uz njega :)

    ОдговориИзбриши
  3. Хвала! :) И ја пратим твој блог, с времена на време. Последњих неколико текстова сам прочитао, и баш ми се свиђају (овај последњи о Одри је фин скроз). Не сећам се јесам ли раније коментарисао неки од текстова, али су оставили позитиван утисак на мене.

    A "Shawshank"... Па, не знам, ништа друго ми није пало на памет. :) То је, чини ми се, нешто најближе овом филму.

    ОдговориИзбриши
  4. Čestittka za diplomu. Dok ne nađeš neki posao gledaj filmove i uživaj, posle toga kreće pakao sveta odraslih.;)

    ОдговориИзбриши
  5. Хвала! :) Мада, посао ми се већ незванично смеши, али ћу и поред тога имати више времена и више воље за било шта. Не верујем да је пакао света одраслих гори од пакла општег притиска и журбе пред последњи испит, тако да, искрено, једва чекам. Доста ми је фрилоудерства. :)

    ОдговориИзбриши