субота, 15. октобар 2011.

DRIVING MISS DAISY (1989)


PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Bruce Beresford



Znate onaj osećaj kada vam najave da će doći neko dobar u svojoj struci, neko ugledan, poznat, kakva zvezda, makar i lokalna, kada vam se znoje dlanovi i osećate, veoma dobro, bubnjanje krvi u slepoočnicama? Kada ste rasejani, jer ne želite da ispadnete glupi pred njim, pa uposlite svaku moždanu ćeliju da biste to sprečili? E, pa, u ovom slučaju, ili sam ja ispao glup (što ne treba isključiti), ili sam prevaren, ili je neko, naprosto, pogrešno shvatio termin „poznat“, te mi je, namesto Pola Mekartnija, doveo više puta osuđivanog, jednookog naci-pedofila iz komšiluka.

Shvatili ste šta želim reći. Ali je i to samo ublažavanje. Pobogu, gotovo jedina stvar koja u ovom filmu (koji je, između ostalog, dobio nagradu Akademije za najbolje ostvarenje) iole podseća na kvalitet – jeste Morgan Friman. Ja obožavam tog čoveka i smatram ga za jednog od 50 najjačih glumaca koje sam video, bez obzira na kategoriju. Ali, no, vratićemo se na to. Da krenemo polako, ispočetka.

Film počinje lakom automobilskom nesrećom „gospođice“ iz naslova, koja njenog sina dovede do zaključka da je njegovoj majci potrebna veća pomoć no što je može pružiti njena stara služavka. Dejzi (Tendijeva – oskarom nagrađena za ovu ulogu, ovde je solidna, mada ne mogu da kažem da je nadmašila glumom ostale nominovane) je Jevrejka u poznim godinama, bivša nastavnica, koja misli da joj nije potrebna pomoć, iako je evidentno da to nije istina. Rešenje dolazi u vidu sredovečnog crnca Houka Kolburna (koga tumači Den Ejkrojd (šalim se: Friman, naravno)), koga je Dejzin sin Buli (Ejkrojd, ozbiljno) unajmio kao njenog vozača, ali sa kojim ona ne želi da ima ikakve veze – ponižava ga i sumnja u njegove namere. Ipak, vreme koje provedu zajedno, kao i životne okolnosti koje ih prate, učvršćuju njihov odnos, i rađa se jedno posve neobično prijateljstvo.

To sve mnogo lepše zvuči na papiru, ovom virtuelnom ili pravom, nebitno. Na ekranu, mi vidimo događajčić za događajčićem, nezgodu za nezgodom, a likovi, kao, stare pred nama, iako mi nemamo nikakav osećaj da vreme prolazi. Samo se smenjuju situacije, od scene do scene (pomalo kao u pozorištu – što je i logično, jer je scenario, prema svom komadu, pisao Alfred Juri), i gledalac, barem onaj koji piše ove redove, ostaje nezadovoljen i sa osećanjem da nešto nedostaje. Kao da je neko hronološki poređao sećanja, bez nekog posebnog klasifikovanja ili vrednovanja, i snimio film na osnovu njih, ne promenivši ni frejm u odnosu na original.

Još jedna stvar – nakon što završna špica krene, uopšte nisam imao utisak da sam pogledao film, već jednu veliku (još jednom: VELIKU) reklamu za razne proizvode. Zanima me samo na koju je to foru Juri pisao scenario, pošto ne mogu da zamislim nešto slično ovome u njemu:

Nakon pređene deonice puta, par staje kraj druma da bi prezalogajio. Houk sa uživanjem jede punjena jaja, mljackajući i diveći im se, pa kaže: „Idella sure does stuff eggs good“, na šta Dejzi odgovara: „You stuff yourself good.“ Houk odobrava, vadi flašu „koka-kole“, i ispija je do dna.

Ili:

Buli lupa šakom o sto, ustaje, prilazi prozoru uz reči „I'll be damned. I'll be God damned.“, i baca pogled na bilbord sa druge strane ulice, na kome su naslikani čovek, žena i ogromno paklo „laki strajk“ cigareta.
Mislim, nekako je... usiljeno, ne znam. Trude se da budu suptilni (i retko u tome uspevaju), samo što se meni čini da bi oskarima nagrađen film morao
da izbegne besomučno promovisanje sponzora, a ne da se gledalac svako malo saplete o reklamu. I neka mi niko ne kaže kako je to tako namerno, kako postoji neko šatro umetničko objašnjenje, kako se oni, ne znam, navikavaju na nove tehnologije, ili tako nešto. Gluposti. Baš me je naljutio film nekoliko puta, moram da priznam.

Ali, dobro. Krenuo sam da ga pljujem, a nisam skrenuo pažnju na dobre stvari koje ovaj film nosi. Malo ih je, ali ih ima. Pomenuo sam sjajnog Frimana, koji je takođe bio nominovan za „zlatnog dečka“ (Bože, kako mrzim tu frazu), i koji gotovo jedini čini ovaj film gledljivim. Recimo da je gluma ostalih, onako, solidna, i da tu nemam mnogo zamerki (osim na Ejkrojda, koji, iako mi je drag zbog drugih stvari, donosi dosta bledu izvedbu). Scenario, pogotovo Frimanove replike, sočan je, narodski žargon crnaca sa Juga, ali ne sadrži trenutke koji se večno pamte. Razumem ja da je akcenat na manjinama i njihovom međusobnom odnosu, ali lično smatram da je to moglo biti i malo bolje, malo svežije, malo opuštenije. I sa manje brendova koji štrče iz pozadine.
 

+    M.F, scena u kojoj Houk uči da čita

-     Oskar u pogrešnim rukama, osećanje sa kojim me je ostavio film, puno toga
 

KOMENTAR: Bilo je i gorih, o, daleko gorih... Ali ipak – p' šta ja znaaaam...


OCENA: 61/100

Нема коментара:

Постави коментар