понедељак, 24. октобар 2011.

MIDNIGHT IN PARIS (2011)

PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Woody Allen



Na jednom domaćem filmskom blogu, naleteo sam na prilično negativnu kritiku ovog filma. I konačna ocena je bila nešto baš-baš sitna, prosto sam se iznenadio. Vudijev film, pomislih, kakav god bio, nije zaslužio ovako slabu ocenu. Pa sam rešio da pogledam i sam se uverim u to. Da saznate ko je bio u pravu, morali biste i vi da ga odgledate i prosudite. Pa, ipak, neobično sam ubeđen da je došlo do nesporazuma, i da prednost bivanja u pravu ima isključivo moja malenkost.

Ako bih rekao da glavnu ulogu ima Gil, komercijalni scenarista koji ima spisateljskih ambicija – pogrešio bih. Jer je u ovom filmu Vudija Alena, 41. po redu, najviše pažnje dobio upravo grad iz naslova, u kome je radnja smeštena, i to ne samo njegova sadašnjost, već i sve ono što je on predstavljao u prošlosti. To, pre svega, možemo zaključiti i na osnovu prve scene, koja je, po meni, pomalo duga, a sadrži kolaž pariskih znamenitosti i lepota. U odnosu na mnoge ranije njegove filmove, koji su veličali Njujork do krajnjih granica, Midnight In Paris predstavlja skidanje i poslednjeg vela sa Vudijeve evrofilije.

Gorepomenuti Gil (tumači ga, posve vudialenovski, Oven Vilson) ima poteškoća u vezi, a toga nije u potpunosti ni svestan. Sa verenicom Ines (Rejčel Mekadams) je došao u Pariz – ona ga opterećuje svojim roditeljima (koji budućeg zeta ne vole mnogo) i kvaziintelektualnim prijateljima (kakvi se mogu naći i u drugim autorovim ostvarenjima). Jedne večeri po izlasku, kada ona, umesto da ode kući sa njim, izabere nastavak partijanja sa parom prijatelja (muški deo tog para je njen bivši love interest i ličnost kome se i dalje divi), on odlučuje da prošeta do hotela, ali ga u ponoć glasovi iz misterioznog taksija pozivaju da krene sa njim, i odvode ga, ni manje ni više, u Pariz dvadesetih godina prošlog veka. Tamo upoznaje velikane umetnosti poput Hemingveja, Pikasa, Dalija, Bunjuela ili Gertrude Stajn, koji su svi u jednom periodu svog života, i jednoj epohi koju je proživeo taj grad, živeli u Parizu. Takođe, dolazi u dodir sa Adrijanom (Marion Kotijar), svojvrsnom muzom tadašnjeg umetničkog življa, u koju se zaljubljuje, ali koja, kao i on, pati za vremenom koje je prošlo i za istorijskom epohom koja nije njena.

Autor teksta kog sam pomenuo na početku je najviše kritika, zapravo, uputio na same likove filma, na legende književnosti, slikarstva i drugih umetnosti, koji su, po njemu, prikazani kao bledi i jednodimenzionalni. Imam nekoliko stvari da kažem u odbranu sedamdesetšestogodišnjeg režisera/scenariste: 1) likovi nisu ni bledi ni jednodimenzionalni, već su istravestirani. zasnovani na parodiji i stereotipu (zar nam, kada pomislimo na Hemingveja, padne na pamet išta drugo sem boksa, koride, rata ili novinarskog izražavanja?); 2) način na koji opisuje ove likove po mnogo čemu podseća na njegov tretman istih tih ličnosti u svojim kratkim pričama, što će primetiti svako ko je pročitao i jednu od njih; 3) sat i po vremena, čak i da je Vudi imao nameru da OZBILjNO razvije ove likove i, samim tim, popljuje po svojoj karijeri i žanru kom je želeo da se približi, ne bi bilo dovoljno da se izgrade i trećina likova koji se javljaju, i stoga je dalja priča o tome suvišna.

Ovakav način mešanja stvarnosti i fantastičnog nije neuobičajen ni za njegov filmski, niti literarni rad. Njegova pripovetka The Kugelmass Episode (iz zbirke priča Side Effects) i film The Purple Rose of Cairo samo su neki od primera za ovaj postupak na delu. Sama činjenica da se Alen pokoristio ovim spojem, sugeriše da bi film, pre svega, trebalo posmatrati ne kao skup karakternih studija, već kao izvor prijatne zabave, skoncentrisan na scenario i na jednu ideju pre nego na fabulu.

Gluma je, priznajem, sasvim solidna, a postava je skroz fino odabrana, od glavnih, preko sporednih glumaca, do cameo uloga, od kojih su se meni najviše dopali Kori Stol, koji tumači Ernesta Hemingveja, i Adrijen Brodi u ulozi Dalija. Naravno, to ne znači da drugi nisu odlični u svojim ulogama – samo mi se čini da su ova dvojica odnela kajmak. Vilson, koga nisam posebno cenio do ovog filma, nudi sasvim drugačiji nastup od uobičajenog – ovog puta nije ni plejboj, ni dobroćudni baksuz, već, kao što rekoh, na neki način glumi Vudija Alena umesto Vudija Alena. Sve je tu, od mimike do gestikulacije, i sasvim mu dobro ide to. Jedino mi ostaje nejasno, pošto sam to primetio i u nekim ranijim Vudijevim radovima u kojima se on ne pojavljuje kao glumac – da li im on izričito naloži da tako glume, ili oni to rade sami, svesno ili nesvesno, da bi mu se više svideli.

Uglavnom, ovaj film uopšte nije loš. Vredi ga pogledati, jer je interesantan i ne zamara ni u jednom trenutku. Rodžer Ibert mu je dao tri i po od četiri zvezdice, što govori mnogo toga, a ocena na sajtu IMDb tek je nešto manja od ocene koju je ovde dobio. Nadam se da će slavni V.A, iako je prevalio sedam i po dekada života, i u naredna dva filma (koje planira za ovu i sledeću godinu) održati ovaj nivo kvaliteta.

KOMENTAR: Vudi zna i za bolje, samo što nam to odavno nije pokazao. Jedan simpatičan film.

PREPORUKA: The Purple Rose of Cairo, Paris, Je T'aime

+ Pariz, šarenilo likova, ideja, sažetost

- ne glumi Vudi, pomalo iritantan saundtrek

OCENA: 84/100



2 коментара:

  1. Luis Buñuel: A man in love with a woman from a different era. I see a photograph!
    Man Ray: I see a film!
    Gil: I see insurmountable problem!
    Salvador Dalí: I see rhinoceros!

    Iako Vudi nije imao prostora da zadje dublje u likove, ovakvim igrama je dovoljno priblizio i nasmejao nas /donekle/ upucene u doticne :)

    Kako je film odmicao, tako sam sve vise uzivala, ne toliko sto je tu po defaultu lepi Pariz, nego sto je glavni glumac skinuo Vudija za sve pare! U poslednjih nekoliko filmova u kojima se on sam nije pojavljivao, iako bih ga prepoznala u nekom liku, ipak mi je strasno nedostajao - dok je ovde potpuno druga prica. U principu Oven Vilson je u filmovima Vesa Andersena (u kojima mi je i bio dobar) i imao Vudijevo drzanje i nervozu tako da mi trenutno ni ne pada na pamet ko bi ga bolje skinuo.
    Primetila sam nedostatak reakcija na odredjene scene kod ljudi u sali, verovatno je do toga sto bi covek trebalo da bude elementarno upoznat sa umetnoscu da bi video i shvatio (npr pomenutu scenu)

    Super si primetio to za kvaziintelektualce i snobove, izgleda da je Alen opsednut njima. Kad god vidim nekog foliranta, odmah mi se stvori scena iz "Menhetna" (mog omiljenog) >
    http://www.youtube.com/watch?v=L8FpnM0NlXk

    Film zapravo nosi mnostvo lepih fusnota, treba samo sirom otvoriti oci.

    ОдговориИзбриши
  2. Slažem se sa svime rečenim. :) Vilson je i meni bio solidan u Andersonovim filmovima, ali je u drugim, običnim komedijicama, bio sasvim prosečan, dosadan čak. Ali, da, on je savršen za ulogu Vudija.

    Meni su super filmovi u kojima ne hvatiš sve na prvu loptu, ili uhvatiš, ali ti treba predznanje. Malo umetničke gikovštine nikom nije naudilo. Kasnije sam još primetio da je ovaj film jedan od njegovih najuniverzalnijih, može se svideti svima, znam ljude koji su se, pogledavši ovo, zainteresovali za druge Vudijeve filmove. Opet, ako ga baš ne voliš - znam i takve - ništa ti neće pomoći. :)

    ОдговориИзбриши