петак, 21. децембар 2012.

THE HOBBIT: AN UNEXPECTED JOURNEY (2012)




REŽIJA: Peter Jackson
ULOGE: Martin Freeman, Ian McKellen, Richard Armitage


Sećam se šesnaestogodišnjeg mene koji sa nestrpljenjem čeka projekciju Gospodara prstenova kako bi nakon iste mogao da se busa u prsa svojim poznavanjem materije i objašnjenjem zbog čega je film mnogo lošiji u odnosu na knjigu. Priznajem, da mogu, sada bih tom balavcu opalio ćušku i rekao mu da ćuti i uživa u filmu. Suština osvrta na moju ciničn(ij)u prošlost je to da sam sa potpuno različitim pristupom ušao u bioskop sada i pre deset godina. Od Gospodara sam očekivao da mi pruži Srednju zemlju na dlanu i vrati magičan osećaj koji sam imao čitajući romane po prvi put. Mnogo godina kasnije svestan sam da, iako taj osećaj nije isti, ipak je sasvim dobar, što je sasvim dovoljan razlog da svake zime pogledam celu trilogiju. A šta je sa Hobitom? U inat svom starijem bratu, ovaj film je pogodio centar. Kroz svoja nepuna tri sata mi je neprestano držao kez na licu (osim u toku jedne scene sa tužnim malim ježom) i izbacio me iz bioskopa nasmejanog i srećnog, a to je malo filmova uradilo od Guniza pa naovamo.

понедељак, 17. децембар 2012.

VENUS (2006)



REŽIJA: Roger Michell



Ne dajte da vas zavara poster kojim je ovaj film promovisan (vidi dole). Na njemu je gornji deo torzoa Pitera O’Tula, iskolačenih očiju i sa grimasom koja ne izražava nijednu posebnu emociju (osim, možda, iznenađenje izazvano urologovim prstom ili kakvom sličnom prigodom), neobično bled i ukočen kao diplomski rad prosečnog taksidermiste. To je jedna od onih facijalnih ekspresija koje kao da govore ah, ta starost, čovek pošašavi kad uđe u godine, sugerišući da će film sigurno biti vesela komedijica nalik na one koje su zajedno snimali Džek Lemon i Volter Matau u završnim fazama svojih karijera. Ali, i pored dosta duhovitog scenarija Hanifa KurejšijaVenus je mnogo toga, ali ponajmanje komedija.

недеља, 09. децембар 2012.

NORTH BY NORTHWEST (1959)

PIŠE: Darko Jovanov





            Awww, shucks! Old? Me? Why, I'll be darned! – mora da je pomislio Džimi Stjuart, kada je Hičkok, mesto njega, izabrao Kerija Granta za nosioca svog novog filma. Naime, legendarni reditelj je često birao Stjuarta za tumača protagoniste svojih filmova, i ta je saradnja nejednom urodila plodom. Ali, kada je Vertigo prošao loše na bioskopskim blagajnama, Britanac se zamislio i zaključio da je gospodin Stjuart, tada pedesetogodišnjak, zbog svog „staračkog“ izgleda glavni krivac za neuspeh tog filma da donese visoku zaradu, pa je za svoj sledeći projekat, priču o običnom čoveku za kog inostrani špijuni veruju da je agent vlade Sjedinjenih Država, odabrao gospodina Kerija Granta, još jednu facu iz Holivuda četrdesetih godina, a koji je – ah, ironije! – četiri godine stariji od Džimija.

понедељак, 03. децембар 2012.

COLD MOUNTAIN (2003)

PIŠE: Darko Jovanov






           Baš u trenutku kada je jagma za Ilijadom dogorevala, a svi su mislili da u slepom starini Homeru nema više čorbe za još jedan sličan uspeh, i da je samo običan one-hit-wonder (ili, po naški, jedared-čudo) – ahajske knjižare je prodrmala Odiseja, još jedan ep bestseler koji je uspalio i puk i kritičare, ovog puta o povratku slavnog ratnika domovini i ženi koja ga verno čeka. I taj je spev, sa mnogim svojim motivima, u narednih nekoliko milenijuma obrađivan često i temeljno, kako u književnosti (Uliks, na primer), tako i na platnu ili malom ekranu (TV serija sa Armanom Asanteom, prošli put pomenuti O Brother, Where Art Thou? braće Koen) – a film o kome će danas biti reči je upravo to: ekranizovanje romana Čarlsa Frejžera koji je svojevrsna adaptacija Homerovog epa, iako veoma slabo zasnovana na njemu.

субота, 01. децембар 2012.

BLOOD SIMPLE. (1984)


REŽIJA: Joel Coen



Elem, mi smo vršnjaci, ovaj film i ja. Znamo se; ono, na ćao-ćao smo, ali nikad nisam imao priliku da ga pobliže upoznam. Prvenac braće Koen je, na savet Sema Rejmija (autora Evil Dead serijala), finansiran tako što su njegovi tvorci, bukvalno, išli od kuće do kuće i prikazivali trejler traživši novčanu podršku od meštana, da bi na kraju skupili tri frtalja miliončeta za to svoje čedo. Produkt toga je jedan od najboljih neo-noir naslova i odličan početak jedne rodbinske saradnje koja traje do dana današnjeg, nekada uspešne, nekada manje takve.

четвртак, 29. новембар 2012.

ELLING (2001)

PIŠE: Sycophant



REŽIJA: Petter Næss

ULOGE: Per Christian Ellefsen, Sven Nordin, Marit Pia Jacobsen, Jørgen Langhelle, Per Christensen.


Jedan drug (da ga ne imenujemo sada, osetljiv je na potezanje njegovog imena po internetu, a i otkad je diplomirao insistira da ga svi oslovljavamo sa „Profesore“, pa me smara pisanje njegovog punog imena + titule) me je pre par nedelja pitao da li bi možda, kojim slučajem, želeo da idem da gledam neki norveški film sa njim na Danima Norveškog FilmaTM.

            „Pa,“ - rekoh - „nem’ pojma, koliko za upad?“

            „Dž.“

            „Uh, to mi omiljena cena.“

            I, pošto smo se dogovorili kako ćemo se obući (da se ne ponovi fešn fijasko sa koncerta Zvonka Bogdana 2009-e, kada se on pojavio u „Sloboda Šešelju!“ (sa sve 5-o-krakom, 4S (ili je to C, pošto ovo pišem na latinici?), dvoglavim orlom sa Teslinim transformatorima i Sv. Savom koji diže 2x po 3 prsta u pozadini), a ja u „Sloboda Šešelju“ (gde se Šašavi Šeša vatači sa Slobodom Mićalović) majici), odigrali kamen-index-makaze da vidimo ko će povući alarm za požar ako film bude bio dosadan i poneli pljosku domaće krdžovače, bili smo spremni za svaku moguću eventualnost.

            Sem da film ispadne dobar. I više od toga.

недеља, 25. новембар 2012.

IN AMERICA (2002)


PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Jim Sheridan



            Kada se oplete priča o Sjedinjenim Američkim Državama – znate to već: jesu li one ili nisu izvor svih svetskih zala, nosilac najžešćeg i najćudljivijeg pendreka u istoriji čovečanstva i glavni, ne: jedini krivac za svaku nevolju koja pogodi čoveka, od neizlečive bolesti do izduvavanja gume na biciklu – ja sam uvek na onoj strani koja kaže „okej, možda ste u pravu, ali: to su iste one Države koje su iznedrile Dilana, Vejtsa, Keša, Bukovskog, Sajmona i Garfankla, Morisona, Vudija Alena i ostale divove. Ja ne umem da budem ljut na Vudija, ne mogu da utišam radio svaki put kada ide Mrs. Robinson ili da kažem da Džek Nikolson nije kralj nad kraljevima. Žalim slučaj, nisam tako programiran. Meni je, eto, satanski Sinatra isprao mozak, pa mislim da Njujork zaista jeste grad mogućnosti i nada, makar i neispunjenih.

петак, 23. новембар 2012.

HARVEY (1950)



PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Henry Koster



            Pooka: protejsko stvorenje iz irskog folklora, najčešće dobre ćudi, ali sa povremenim izletima u nestašluk, koje se ukazuje „tu i tamo, s vremena na vreme, ovome ili onome“ (iako veza sa engleskom rečju puck – ljubitelji Šekspira su se sad malo naježili i zaiskrili očima, jasno, Robin Gudfelou prvo pada na pamet – nije potvrđena, očigledne su izvesne sličnosti između ova dva imaginarna bića). Elvud P. Daud (tumači ga Stjuart), protagonista ovog filma, kao i pozorišnog komada na kome je zasnovan, ima prijatelja, Harvija iz naslova, koji je upravo to – puka, u obliku zeca visokog gotovo dva metra, koga samo on vidi.

среда, 21. новембар 2012.

HOT FUZZ (2007)

REŽIJA: Edgar Wright



Drevni disk sa ovim filmom je pre par večeri, četiri godine nakon svog nastanka, nekim nebeskim šafl modom završio u mome čitaču. Pomenuo sam, u jednom od svojih ranijih tekstova, da imam bolesnu osobinu da odlažem filmove, da ih skladištim i katalogiziram u podsvesti po žanru, atmosferi i kvalitetu (naravno, na osnovu ono malo ili mnogo stvari koje već imam o njemu), a onda, kada oblik filma bez guranja upadne u kalup mog raspoloženja, da sa njega obrišem prašinu, pogledam ga i o njemu napišem krajnje nekompetentnu recenziju. Pa, ovog puta nije bilo tako (recenzija je i dalje nekompetentna, doduše) – Hot Fuzz mi se, kao i mnoge druge lepe stvari u životu, naprosto desio, bez predumišljaja i predigre, a ja, nakon 120 minuta akcije, apsurda i totalnog ludila, nisam znao zašto su mi bile potrebne godine da bacim ovo na užu listu za gledanje.

четвртак, 15. новембар 2012.

TO ROME WITH LOVE (2012)


REŽIJA: Woody Allen



(Tekst koji upravo čitate – ili ne čitate; znajući koliki je broj ljudi koji baš i ne vole čoveka koji stoji iza ovog projekta (misllim na Vudija, ne na sebe) – proizvod je skupa retkih slobodnih trenutaka u mojoj radnoj nedelji. Gerilska kucketanja u Vordu na pauzama u biblioteci, beleščice u telefonu na ulici, škrabanje zida u toaletu: sve sam to prikupio, istresao u kazan sa ključalom vodom, štrcnuo nekoliko kapljica filmofilije, namrvio rubovima dlanova par sušenih listova antistila i neduhovitosti, i mešao kao Šakira (čiji kukovi, vredi spomenuti, ne lažu), da bi on poprimio svoj sadašnji oblik.)

Nije trebalo dugo da čekamo za još jedno čedo omiljenog nam Drvenka: prošlo je tek godinu dana od iznenađujuće zabavnog i univerzalno prihvatljivog Midnight In Paris, a on nam je pružio To Rome With Love, još jedan njegov film čija je radnja smeštena na starom kontinentu. Priznaću vam, dugo sam očekivao ovaj film, i dok o njemu ništa nisam znao, pre svega zbog veoma zvučne ekipe. Drugi veliki razlog je bilo prvo njegovo pojavljivanje na platnu od filma Scoop sa Skarlet Johanson i Hjuom Džekmenom, u kom je glumio nespretnog i neurotičnog (no kakvog drugog?) mađioničara. S obzirom na to da Alen nije baš materijal za jaslice i da se mnogi režiseri prelome svoju palicu i pre no što dođu u njegove godine, imao sam nameru da to cenim, ne očekujući previše – ali, opet, ne misleći da bi sve što iz njegovog pera izađe, automatski moralo da odiše izuzetnošću. (Jer, ako realno sagledamo njegovu filmografiju, naletećemo i na nekoliko naslova kojih se i on sam stidi.)

субота, 10. новембар 2012.

PAPER MOON (1973)

PIŠE: Darko Jovanov






            Prženje dobre tematske di-vi-diskać kompilacije je težak i mukotrpan proces, i iziskuje proračunat um i vanrednu strpljivost svog kovača, da ne kažem pržitelja. Znate kako to već ide: prvo se meću zvučnija, provereno dobra imena koja nose celinu, predstavnici žanra; jer ne želimo da zvezde diska ostanu van njega. Tada ne razmišljamo o megabajtaži, pa i gigabajtaži – ulopatamo ih bez oklevanja, jer smo sami svedoci njihovog kvaliteta. Oko toga dalje slažemo dva ili tri nepogledana filma sa sličnim osobinama, koje su nam nahvalili ili samo preporučili ljudi kojima su se svideli nosioci. A onda dolaze fileri, koji su tu samo zato što na raspolaganju nemate nijedan drugi film te veličine. Naravno, filmofilskom Harpagonu u vama smeta ta prokleta praznina od oko 500 MB koja ostaje neiskorišćena, pa se zadovoljite bilo čime što se može upotrebiti, i – rezancija počinje.

            Sad, u ovom konkretnom slučaju, u pitanju su bili crno-beli filmovi nastali nakon epohe u istoriji kinematografije u kojoj je B&W tehnika bila nužnost (dakle, namerno su crno-beli), a ostvarenje o kom će danas biti reči je Paper Moon Pitera Bogdanoviča, koji poreklo vodi sa naših prostora. Ovaj je film, i pored hrpe hvalospeva na koju sam naleteo na filmskim sajtovima, ipak završio kao filer na tom disku, ali bi, iskreno, da ponovo pripremam sličnu kompilaciju, danas on bio jedini pravi razlog za pravljenje iste.

петак, 12. октобар 2012.

TYRANNOSAUR (2011)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Paddy Considine




      Znate one filmove koje gledate zablesavljeni skroz, skoro zaljubljeni, oni gde posvuda cure lepe boje, likovi su slatki, veseli i svako malo se bacaju u pesmu, a nakon što krenu odjavna slova, ostaje u vama dugo aftertaste optimizma i sveopšte ljubavi ka svemu što se kreće ili vegetira? Znam da ih znate, i sam volim takve, ali, na moju veliku žalost, poslednji pravi film te vrste je snimljen 1939. godine, i zove se Čarobnjak iz Oza. Film o kome danas govorim nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa Dorotinom avanturom u Baumovom svetu.

среда, 26. септембар 2012.

THE NIGHT OF THE HUNTER (1955)

PIŠE: Darko Jovanov




    Imam ja ponekad daltonističke faze kad su filmovi u pitanju, moram da kažem, iako su neki od vas to zaključili i bez mog otvorenog priznanja. Možete me nazvati staromodnim, ali sam ja mišljenja da je čoveku za dobar film potrebno samo dve boje, sa svim svojim nijansama – ne smeta mi čak ni naivnost kojom B&W filmovi, naročito staroholivudski, budu dobrano poškropljeni. (Dobro, ponekad samo, nećemo preterivati.)

     Zato nikoga neće posebno začuditi moj odnos prema ovom filmu, izvrsnom u mnogo pogleda, nesavršenom, ali gledljivom i krajnje zanimljivom. Veoma mi se svideo. Toliko sam u njemu uživao, da sam doveo u pitanje i svoje kriterijume za presudu o kvalitetu filma na ovom blogu, i rešio da pustim vodu za starim, procentualnim načinom ocenjivanja, ostavivši čitaocu da, samo na osnovu teksta, proceni kakvo mi je mišljenje o filmu.

четвртак, 29. март 2012.

HUGO (2011)



Hugo? Igo? Hjugo? Možda Ugo, kao Čavez?
 
Za koju god transkripciju da se odlučimo – nećemo pogrešiti, i to je, po meni, najveći problem koji ovaj film ima. Bajkovito, čarobno i neviđeno – to su reči kojima bih mogao opisati ovaj film. Ako želite malo precizniji opis, moglo bi se reći da je to pariska dikensijada koju su ortački napisali Nil Gejmen i Čarli Čaplin. Oprostite, ali ne mogu da okolišam – ovaj film ima sve.

субота, 10. март 2012.

THE DESCENDANTS (2011)

PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Alexander Payne



Nije bilo šanse da propustim ovaj film. Otkako sam video trejler i shvatio da ga režira Pejn (About Schmidt, Sideways), gotovo svakodnevno sam proveravao svakojake sajtove u potrazi za iole dobrim snimkom. Onog „oskarovskog“ jutra mi se želja ostvarila. Čekanje se isplatilo. Ali samo do izvesne mere.

среда, 07. март 2012.

BEGINNERS (2010)

PIŠE: Nenad J.

REŽIJA: Mike Mills


Priznajem, trebalo mi je da malo odmorim od bezumnih krvoprolića i eksplozija te sam se, po preporuci, prihvatio gledanja Početnika. Sinopsis je delovao simpatično, ali me nikako nije pripremio niti ukazao na činjenicu da je u pitanju divna, odlično ispričana priča. Kao što kažu na internetima, manly tears were shed.

WHEN WE WERE KINGS (1996)


REŽIJA: Leon Gast



           
Ne mogu reći da sam zagriženi ljubitelj boksa, ne pratim ga i ne znam čak ni ko je trenutno svetski prvak u teškoj kategoriji. Ali znam osnove (i čak i više od toga), što sam pokupio mahom od ćaleta, Memedovića i tuceta bokserskih filmova. U jednoj od epizoda Memedove emisije (ne mogu joj se setiti imena, ali je bila izuzetno zabavna, barem je ja tako pamtim), bio je, mislim, opisan i meč o kome je reč u ovom dokumentarcu, i to je bio moj prvi pravi kontakt sa ovim čovekom.

недеља, 26. фебруар 2012.

POSTAL (2007)


PIŠE: Nenad J.

REŽIJA: Uwe Boll


Pre nego što se upustimo u bilo kakvu dalju raspravu o ovom filmu, moramo se razumeti u vezi sa jednim: Uwe Boll je užasan, užasan režiser. Međutim, takvim ljudima se kao po pravilu dešava da u svom širokom spektru užasa ponekad (uglavnom jednom ili manje puta) stvore nešto što je zapravo vredno gledanja. Ovo bi mogao biti taj film, ukoliko imate dovoljno jak stomak za to.

недеља, 19. фебруар 2012.

THE LOST WEEKEND (1945)

PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Billy Wilder



Don Bernam je pisac, ili bi barem želeo da to bude, i ima problem sa pićem. (Ne kao u filmu Airplane – već pravi problem: alkos je, da iskoristim svetovni izraz.) Ljudi koji ga okružuju svesni su toga, pokušavaju da mu pomognu, ali se on uvek verno vraća kapljici, koja je u njegov život ušla posle, kao što to obično biva, velikog razočaranja. Naime, siroti Don je jednoga dana shvatio da više nije onaj talentovani mladec koji obećava, da je njegova zvezda, brzo kao što je i zasjala, ugasla, i da mu ostaje samo da pokuša da potpali svoju kreativnost – poprskavši je skivijem.