среда, 26. септембар 2012.

THE NIGHT OF THE HUNTER (1955)

PIŠE: Darko Jovanov




    Imam ja ponekad daltonističke faze kad su filmovi u pitanju, moram da kažem, iako su neki od vas to zaključili i bez mog otvorenog priznanja. Možete me nazvati staromodnim, ali sam ja mišljenja da je čoveku za dobar film potrebno samo dve boje, sa svim svojim nijansama – ne smeta mi čak ni naivnost kojom B&W filmovi, naročito staroholivudski, budu dobrano poškropljeni. (Dobro, ponekad samo, nećemo preterivati.)

     Zato nikoga neće posebno začuditi moj odnos prema ovom filmu, izvrsnom u mnogo pogleda, nesavršenom, ali gledljivom i krajnje zanimljivom. Veoma mi se svideo. Toliko sam u njemu uživao, da sam doveo u pitanje i svoje kriterijume za presudu o kvalitetu filma na ovom blogu, i rešio da pustim vodu za starim, procentualnim načinom ocenjivanja, ostavivši čitaocu da, samo na osnovu teksta, proceni kakvo mi je mišljenje o filmu.

    No, da ne dužim – u pitanju je jedno ostvarenje koje kritičari, iako nema tipično žanrovsko okruženje, ne nosi u sebi detektiva u kišnom mantilu i propratnu „ženskicu u nevolji“, ne vonja na cigarete i ozloglašene barove, ipak svrstavaju u film noir žanr, popularan u tridesetim, četrdesetim i pedesetim godinama prošlog veka (i meni veoma drag). Robert Mičam (sjajan jedan lik, legenda nepravedno zapostavljena na našim TV stanicama poslednjih godina) ovde igra lažnog sveštenika/pravog verskog fanatika Harija Pauela, koji na zglobićima desne i leve ruke (tim redom) šeta reči L-O-V-E i H-A-T-E. Sad, da se razumemo: da je film, nekim čudom, sveden samo na ovu scenu, ja bih opet bio oduševljen:



        ali to samo razotkriva moju dečačku prirodu i činjenicu da me je lako fascinirati. (Šalim se, naravno. A sad odoh da zurim u kesu na povetarcu.) Elem, naš Hari, pored toga što se izdaje za popa, svoju dokolicu prekraćuje ubijajući ljude, mahom udovice, ali u zatvor dospeva tek zbog manjeg prekršaja. Ispostaviće se da je ćorka najbolja stvar koja ga je u tom trenutku mogla zadesiti, jer ga smeštaju u ćeliju sa osuđenikom na smrt, koji mu u snu istrtljava da je novac, ukraden u pljački koja ga je i dovela tu – i dalje negde napolju, sakriven. Šatrovelečasni se, željan para, po izlasku iz tvorze ženi njegovom udovicom (koja, iz moralnih i praktičnih razloga, ne oplakuje dugo svog blagopočivšeg muža), pridobivši je slatkorečivošću. (Oprostite zbog aliteracije.) Nije mu potrebno dugo da zaključi da je njegov zatvorski cimer, pre no što su ga smotali, odao tajnu o novcu svom sinu i ćerki, i tu počinje opšte ludilo.

    Ova deca, iako sam ih pomenuo tek u poslednjoj rečenici prethodnog pasusa, predstavljaju centralne figure filma, ali se njima tako kasno bavim zato što se može reći da sam njihovim učinkom i motivacijom najmanje zadovoljan, posebno glumom i reakcijama devojčice Perl. Znam, reći ćete – dobro, Darko, nemoj izigravati besne gliste, sitna nejač i u današnjim filmovima slabije glumi. (A, osim toga, koga je uopšte briga što ti nisi zadovoljan?) I bićete u pravu. Ali morate shvatiti da sam filmu morao naći pravu manu. A ova je jedna od onih koja ume da sroza doživljaj filma. Gluma ostalih je odlična, posebno blista Lilijan Giš (nekadašnja zvezda nemih filmova), koja ovde igra dobročiniteljku, te služi kao načelo ljubavi, protivteža Mičamovom liku koji je otelotvorenje mržnje. Sam Mičam je takođe bio odličan, ne zaostaje nimalo za Gišovom, i udahnjuje život jednom od najupečatljivijih negativaca američke kinematografije.

    Muzika je još jedan od faktora koji su doprineli celokupnom dobrom utisku. Evo, odvažiću se (što obično ne radim), i reći da je, po meni, saundtrek za ovaj film, koji se sastoji iz zaraznih folkiš-diznijevskih melodija, prva prava i velika, moderna muzika koja prati neki film; ako ne to, onda prva kojoj je reditelj dao bitnu ulogu u svom delu. Numere se savršeno poklapaju sa vizuelnim, prenose emociju do u dlaku, pa ako neko može, neka mi pošlje link za daunloud, pošto bih ga rado posedovao. (Ako znate šta želim reć'.)

      Pa, da podvučem – ovo je jedan sasvim solidan filmić, napet do samog kraja, dobro režiran (nekoliko antologijskih scena), sa fantastičnim individualcima i – uglavnom – dobro motivisanim likovima. E, da – glas Roberta Mičama sigurno čita lične oglase na razglasu u Raju. Džast sejin.

2 коментара:

  1. Scena sa jahačem u zalazak sunca - čista perfekcija kako je usnimljeno.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. O, da. Čitav film izgleda jako lepo, a ta scena je odlična.

      Избриши