четвртак, 15. новембар 2012.

TO ROME WITH LOVE (2012)


REŽIJA: Woody Allen



(Tekst koji upravo čitate – ili ne čitate; znajući koliki je broj ljudi koji baš i ne vole čoveka koji stoji iza ovog projekta (misllim na Vudija, ne na sebe) – proizvod je skupa retkih slobodnih trenutaka u mojoj radnoj nedelji. Gerilska kucketanja u Vordu na pauzama u biblioteci, beleščice u telefonu na ulici, škrabanje zida u toaletu: sve sam to prikupio, istresao u kazan sa ključalom vodom, štrcnuo nekoliko kapljica filmofilije, namrvio rubovima dlanova par sušenih listova antistila i neduhovitosti, i mešao kao Šakira (čiji kukovi, vredi spomenuti, ne lažu), da bi on poprimio svoj sadašnji oblik.)

Nije trebalo dugo da čekamo za još jedno čedo omiljenog nam Drvenka: prošlo je tek godinu dana od iznenađujuće zabavnog i univerzalno prihvatljivog Midnight In Paris, a on nam je pružio To Rome With Love, još jedan njegov film čija je radnja smeštena na starom kontinentu. Priznaću vam, dugo sam očekivao ovaj film, i dok o njemu ništa nisam znao, pre svega zbog veoma zvučne ekipe. Drugi veliki razlog je bilo prvo njegovo pojavljivanje na platnu od filma Scoop sa Skarlet Johanson i Hjuom Džekmenom, u kom je glumio nespretnog i neurotičnog (no kakvog drugog?) mađioničara. S obzirom na to da Alen nije baš materijal za jaslice i da se mnogi režiseri prelome svoju palicu i pre no što dođu u njegove godine, imao sam nameru da to cenim, ne očekujući previše – ali, opet, ne misleći da bi sve što iz njegovog pera izađe, automatski moralo da odiše izuzetnošću. (Jer, ako realno sagledamo njegovu filmografiju, naletećemo i na nekoliko naslova kojih se i on sam stidi.)

Ovaj najnoviji uradak je omnibus koji se sastoji od četiri priče međusobno povezane, kako to naslov suptilno sugeriše, prestonicom Italije, i, do izvesne mere, ljubavlju. U jednoj, mladi biznismen dovodi svoju novopečenu ženu u Rim da bi je upoznao sa rodbinom, ali greškom dolazi u dodir sa prostitutkom Anom (igra je sjajna Penelope Kruz, koja se dosta dobro snašla u ulozi Italijanke), dok mu ženče, lutajući Rimom, nabasa na filmski set na kom se nalazi njen omiljeni glumac, i kreće zaplet sa mnoštvom vajlderovskih motiva. Drugu priču nosi sam Vudi, friško penzionisani operski reditelj koji stiže u Italiju ne bi li upoznao budućeg zeta i prijatelja i priju, i saznaje da je prika neotkriveni tenorski talenat, pa želi da se vrati iz mirovine, ne bi li od svekra svoje ćerke načinio zvezdu. Treća se vrti oko Leopolda (divni Beninji je takođe nedostajao filmskoj industriji), prosečnog Rimljanina koji najednom postaje slavan, bez ikakvog objašnjenja, dok četvrta, koja ima puno momenata iz ranijih Vudi-filmova, govori o mlađanom arhitekti (Ajzenberg), ljubavnom trouglu u kom se on nalazi, i o njegovom starijem i iskusnijem kolegi koji se, što bi u mom šoru rekli, „prod'o za pare“ (Boldvin, faca kako god da okreneš).

Mnogi kao veliku zamerku ovom filmu ističu činjenicu da režiser/scenarista preživa detalje, situacije i zaplete iz svojih ranijih filmova. Iskreno, ja sam ovde video samo osvrte. Na primer, samo priča o Ajzenbergovom arhitekti je prepuna reminiscencija: tu su konstantna podsećanja na Anything Else (ljubavni trougao, izbor između obične i psihički labilne devojke), koji, opet, ima taj neki Annie Hall šmek; lik Aleka Boldvina čije materijalno prisustvo (ako ga je uopšte i bilo) polako iščezava, i on se pretvara u savetodavca nalik na Bogarta u Play It Again, Sam, ; dok me je scena na kiši malo vratila u dane kad sam prvi put pogledao Manhattan. U drugim segmentima ovog omnibusa (u Beninjijevom možda i najviše, u kojoj razmatra prednosti i mane koje slava ima, kao i činjenicu da su neki ljudi poznati samo zato što su poznati, a nama se servira svaki njihov korak, od izgubljenog telefona do krupnog "morskog" kadra zadnjice koja viri iz plićaka) oseća se jak uticaj Alenove kratke priče, jer je apsurd tu samo zavesa koju treba strgnuti da bi se došlo do "onoga što je pisac hteo reći".

Jesam li razočaran, sad kad sam ga dočekao i pogledao? Ne, iako drugi kritičari i filmski sajtovi nisu bili blagi prema njemu. Ne, iako traje gotovo dva sata, što nije tipično za filmove ovog režisera. I ne, zato što je u pitanju jedan skroz prijatan film. Ne ispisuje nova kinematografska pravila, nije bez mana, niti je najbolje što Alen može da ponudi, ali bi mogao veoma lepo zaokružiti karijeru ovog čoveka, kao glumca, scenariste, režisera, pa čak i njegovo književno stvaralaštvo. Zabavan je, Alen je tu, ekipa je savršena (Elen Pejdž i Penelope Kruz blistaju, po meni, a ni ostali ne zaostaju), a Rim, u glavnoj roli, doziva sebi buljuke potencijalnih turista, uključujući i autora ovih redova. Ludi Vudi igra svoju staru (izlizanu, puno puta ponovljenu i prevrnutu, ali dragu) ulogu neurotičara, koji, kako njegova žena u filmu (uvek dobra Džudi Dejvis) lepo primećuje, poistovećuje odlazak u penziju sa okončanjem života, i zbog toga traži izgovore da se vrati na posao.

Sad, ja sam laik, ali je jedno sigurno – To Rome With Love ostavio je na mene utisak odličnog izgovora i sasvim zadovoljavajućeg filma. Treba li nam više?



Нема коментара:

Постави коментар