понедељак, 17. децембар 2012.

VENUS (2006)



REŽIJA: Roger Michell



Ne dajte da vas zavara poster kojim je ovaj film promovisan (vidi dole). Na njemu je gornji deo torzoa Pitera O’Tula, iskolačenih očiju i sa grimasom koja ne izražava nijednu posebnu emociju (osim, možda, iznenađenje izazvano urologovim prstom ili kakvom sličnom prigodom), neobično bled i ukočen kao diplomski rad prosečnog taksidermiste. To je jedna od onih facijalnih ekspresija koje kao da govore ah, ta starost, čovek pošašavi kad uđe u godine, sugerišući da će film sigurno biti vesela komedijica nalik na one koje su zajedno snimali Džek Lemon i Volter Matau u završnim fazama svojih karijera. Ali, i pored dosta duhovitog scenarija Hanifa KurejšijaVenus je mnogo toga, ali ponajmanje komedija.
  
Moris Rasel (barba O’Alatka, naravno) stari je, mada i dalje aktivan glumac, nekoć poznat i uticajan, danas zaboravljen, sa karijerom gotovo svedenom na uloge moribunda. Njegov prijatelj Ijan poziva kod sebe mladicu Džesi, ćerku svoje nećake, mladu provincijalku, od koje očekuje da mu pripomogne u jesenjim godinama, ali se brzo uverava u činjenicu da ona baš i nije najvrednija i najučtivija osoba na planeti Zemlji. Kada Moris upozna Džesi (solidna debitantkinja Džodi Vitaker), postaje opsednut njome, i, iako sasvim impotentan zbog medicinskog zahvata na prostati, razvija sa njom neku vrstu veze zasnovane, pre svega, na dodirima, mirisima i sugar daddy poslićima, a kasnije i na nekim manje materijalnim stvarima. Dakle, i samo na osnovu ovoga, može se zaključiti da glavni likovi, iako i ovde postoji generacijski jaz, ovde još izraženiji, ne liče nimalo na platonce iz Lost in Translation ili iz drugog filma slične tematike – ali, da vam ne bih do kraja upropastio film (da, konačno sam se setio da prikočim), ovde ću prestati da pišem o samoj radnji i drugim stvarima koje vam mogu pokvariti ugođaj, i baciti se u ključalo ulje.

Naravno da možemo, barem donekle, u priči o ispranom glumcu na zalasku radnog i životnog veka povući neke paralele sa glumcem koji tumači ulogu Morisa. U samom filmu, glavni lik kaže da sve češće dobija uloge samrtnika, pa čak i pokojnika. A, evo, ako pogledamo nastavak karijere Pitera O’Tula, dva glumačka projekta i godinu dana kasnije, u filmu Stardust on glumi podlog kralja vezanog za krevet. To je samo jedno od mnogih mesta na kom se mogu osetiti takvi odblesci stvarnosti. Kad je u pitanju O’Tulova izvedba, smatram da je to jedna od najsvetlijih stavki filma; a sličnog je mišljenja bila i Akademija, jer mu je za učinak darovala nominaciju za Oskara. Nažalost, iako mu je to bio čak osmi put da se nađe u užem izboru za ovu prestižnu nagradu, nije je dobio: zlobnici tvrde da su šanse za popravni danas male, ali mi verujemo u starog dobrog Tomasa Edvarda Lorensa – neće se on predati tako lako. Na kraju krajeva, uvek mu ostaje ona počasna statua za životno delo iz 2003. godine.

Venus poseduje mnogo kvaliteta: od pitkog i vešto skovanog scenarija (na momente vulgarnog), preko valjane glume većine članova posade (pored O’Tula, posebno Vanese Redgrejv, koja igra Morisovu bivšu ženu), do tema sa kojima se hvata u koštac naoružan iskrenošću (smrt, nemoć, starost/mladost). Ali, isto tako, u sebi nosi nekoliko nedovoljno motivisanih momenata, odbojnost kojom često zrači Džesi, i prati ga neko slatkokiselo osećanje, što može unekoliko omesti uživanje.

Ako želite laganicu, nećete je naći ovde. Meditacija o prolaznosti, dosta psihologije, par udaraca ispod pojasa i prstohvat pozorišta: to je recept po kome je rađen ovaj film. Ne bi ga ubilo da je bio malo veseliji, topliji, ali, i ovakav kakav je – eto, on zadovoljava.



Нема коментара:

Постави коментар