недеља, 13. јануар 2013.

DJANGO UNCHAINED (2012)

REŽIJA: Quentin Tarantino



Kad se malo osvrnem, ispadne da sam skoro trećinu svog života posvetio priželjkivanju da ovo čudo dobije oblik i izađe na svetlost dana. Godine 2004, pošto je završio Kill Bill, u javnosti se načela priča o namerama Kventina Tarantina da napiše scenario i režira jedan film o Drugom svetskom ratu, i jedan vestern. Prvu zamisao je obistinio pre tri i po godine, kada su Inglourious Basterds prekrojili istoriju i stali Fireru na rep. Za premijeru druge smo čekali gregorijanski Božić 2012. godine, i, kako to obično biva sa božićnim čudima – čekanje se isplatilo.

O filmu sam znao mnogo pojedinosti i pre no što se celuloid sa snimcima ohladio u montažerskoj sobi: pre svega, zato što sam na dnevnoj bazi grozničavo guglao novosti o njemu, a i zaprepastili biste se koliko je sam Kventin srdačan prema fanovima koji iskoče iz žbuna pred ulazom u njegovu vilu. (Avionska karta do Los Anđelesa je najbolji način da potrošite pare od bubrega prodatog na crnom tržištu.) I pored svega toga, pored svih sitnica od kojih sam, kako je vreme odmicalo, sklapao jednu veću sliku o ovom neo-kaubojcu, nisam razočaran nakon pogledanog filma; nikako! Štaviše, oduševljen sam, zabenavljen, i pokošen ponovnim otkrivanjem genijalnosti ovog reditelja koji stvara nečesto, ali valjano.

Polazna tačka u nastanku priče, barem kad je ime glavnog junaka (kog tumači Džejmi Foks, oskarovac za ulogu Reja Čarlsa u biografskoj drami Ray), jeste kultni italijanski vestern Django (1966), ali se skoro svaka sličnost tu i završava – jer ovaj naš Đango nije usamljeni špageti kauboj loše sinhronizovan na engleski, već crni rob koga iz lanaca oslobađa doktor King Šulc (SJAJNI Kristof Valc), Nemac, bivši zubar i umešni lovac na ucene u Americi pred Građanski rat (1858), jer bi mu on bio koristan u lociranju i istrebljenju bande braće Britl, za čije je glave raspisana basnoslovna nagrada. Naravno, on polazi sa njim, zajedno seju smrt među grešnicima, pa u jednom trenutku rešavaju da pođu tragom Đangove izgubljene dragane Brumhilde, i taj ih trag vodi do Kendilenda, imanja imućnog robovlasnika Kalvina Dž. Kendija (ODLIČNI Di Kaprio u nesvakidašnjem izdanju), kome je ona napokon prodata.

Pre svega, film izgleda. O, još kako izgleda! Prelepi pejzaži, svetlost-senka igrarije, prštanje boja (posebno crvene: čik pogodite zašto), i oko je prezadovoljno. Isto tako, da se primetiti da su i kostimografe sigurno momački dobro platili, iako je postojanje nekih odevnih detalja u to vreme, hm, diskutabilno, ali ne, samim tim, i manje kul.

Scene borbe su pune klasične tarantinovštine: tu su galoni i galoni krvi, zalutali meci i Vilhelm-vrištanje. Kao što je Kill Bill, kojim je QT odavao počast kinematografijama Dalekog Istoka, obilovao osmišljenim borilačkim sekvencama punim istočnjačke discipline i koreografije toliko zategnute da se o nju može odbiti petoparac, tako je i Django Unchained, ova oda vesternima (mada je u pitanju više Sinister South no Wild West), ispunjen anarhičnim pucnjavama i telesinama u teksasu zgrčenim na podu. Kontrast je veliki, da, ali popularni režiser uspeva da zauzda oba ta mentaliteta na jednako dobar način, koristeći se najviše znanjem koje je stekao u mladosti, radeći u video klubu i mahnito gutajući film za filmom.

Još od prve scene Uličnih pasa, mi znamo da je Tarantino-scenarista brbljivac jedan neopevani, i on se nikada nije naročito trudio da nas razuveri. To ne radi ni ovoga puta, i još jednom nam daruje dosta govorljiv uradak, obložen južnjačkim žargonom, ali, po svom običaju, ulazi i u classy elokvenciju, posebno u tekstu koji izgovara Valcov dr Šulc. Za razliku od filmova njegovih prethodnika u žanru, lakonaca Leonea i Korbučija, čiji junaci zbore pokretima (u skladu sa muzikom, kao u operi), a verbalno se izražavaju samo kad baš moraju, on odlično napisan scenario koristi kao dodatak muzici, jer Kendi i Šulc svoje dijaloge gotovo pevuše, koristeći se vešto melodijom i ritmikom.

Kad je reč o glumi – nemam reči. Svi su veoma uverljivi. Foks je solidan, možda i bolji nego u Reju, iako mu je izmakla nominacija za Oskara, Semjuel L. Džekson izvrstan u ulozi Stivena, glavnog sluge Kalvina Kendija, ali su glavne zvezde filma, kao što indirektno napomenuh ranije, Valc i Di Kaprio: tim redom. Obojica su se sjajno pokazali, zaista, i voleo bih da ih jednom vidim ponovo zajedno. Ima i cameo uloga, a najzanimljivije imaju, recimo, Franko Nero (prvi prvcati filmski Đango na ovome svetu) i sam Kventin Tarantino, sa nekim čudnim naglaskom, najverovatnije australijskim.

Muzika (obećavam, ovo je poslednja stavka!) je još jedan izuzetno dobar aspekat filma. Nekoliko dana pre gledanja poslušao sam saundtrek (koji se, kao i film, da naći tu i tamo, ako znaš gde da tražiš), i nisam bio naročito oduševljen. Pesma, dve, tri, par zaraznih melodija, ništa više; falilo mu je ona kuloća ranijih OST-a. Ipak, dok gledaš film i postavjaš pesme u kontekst, one ožive, olepšaju, procvetaju, i završiš repetirajući album povazdan.

Elem, to je to. Možda sam u par navrata bio pomalo subjektivan, ali znate šta vas čeka i šta vam je činiti. Ovaj veliki, dugoočekivani film ima mnogo toga da ponudi – dobru zabavu, napetost, pa i, kao u Inglourious Basterds, naplatu istorijskih dugova, a mana gotovo i da nema. (Dobro, ima trenutaka koji štrče, ali to dobar pripovedač brzo zataška, ili mu oprostimo, jer su omaške zanemarljive.)

Ostaje nam samo da se nadamo da za sledeći naslov nećemo morati da čekamo još tri godine.



6 коментара:

  1. Meni je bio malo predug (imao je praznog hoda), ali glavna zamerka je premalo dijaloga i uopste tog verbalnog dela koji je do Basterdsa bio kljucni faktor Tarantinovih filmova (pored lepo stilizovanog nasilja).
    Super je scena kad su dva Djanga u kadru za sankom :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, da, mnogi to kažu. Ja nekako nisam osetio to; istina, bilo je delova bez kojih se moglo, ali ne vidim ih kao višak, pošto su i oni dobro odrađeni. Generalno mi je bio zabavan film, ni u jednom trenutku nije gušio.

      Ovde nije bilo dijaloga koliko monologa (recimo da se mogu tako nazvati), i dosta su lepo napisani, po meni, barem.

      Da, slažem se - "The D is silent." :)

      p.s. Hvala na komentarima!

      Избриши
  2. Hajd da dodam sta sam pricala sa drustvom posle :)

    Meni je ovo prvi Tarantinov film u kom mi nije bilo lagodno sve vreme, valjda su mi scene sa robovima bile prejake u trenutku gledanja i ocekivanja opustene zabave. Koliko su scene u tom aspektu realisticne, toliko su ostali shoot-outovi i obracuni maltene kao brzopotezne karikature sa preteranim prosipanjem krvi - kao kod voljenog Takashija Miikea. S tim u skladu >

    http://i45.tinypic.com/rshm9v.jpg :D

    Uopste sam povremeno imala utisak da smo dobrim delom u nekakvom crtacu poput Duska Dugouska, recimo kada se Django preobukao da bi glumio Kingovog lakeja ("to ti je lepa rec za slugu") a posle i u drugim scenama i likovima (!pogotovo Don Johnson kao Big Daddy koji je maltene ekranizovan Colonel Shuffle, ako se ne secas tog lika, pogledaj "Mississippi Hare")

    Mislili smo da cemo gledati vestern ali ovo je po meni vise bajkovita pustolovina, gde junak Django prelazi razne prepreke ne bi li dosao do svoje drage, smestena u pejzaze i okolnosti iz vestern filmovima. / + on je bas taj jedan crnja od njih 10000, kao sto je jedan junak od svih koji ce ubiti azdaju i poljubiti princezu/. (Uostalom to je vec nekako i naznaceno imenom Djangove deve - _Brumhilda_(1) von _Schaft_(2)). Mozda iz tih razloga nemamo ni jedan (bitan) zenski lik (vise su tu kao obrisi i deo cilja), a tako sam se navikla na njih od Jackie Brown ^_^

    Definitivno mi je najzanimljiviji lik dr King Schultz, uopste ta ideja nekakvog pravednog lovca na glave po americkom jogu, pa jos Nemca sa mekim srcem i osecajem za pravdu, koji sluzi za primer sve dok prosto ne pukne na kraju. Posle toga film slabi i po meni biva nepotrebno oduzen, mada kapiram da je taj nastavak tu da bi se video razvoj samog Djanga koji nije vise u Schultzovom vec - svom filmu.

    Drugi zanimljiv i dvosmilen lik mi je Stephen (dugo nisam gledala Samuela L. Jacksona u nekoj kvalitetnijoj ulozi)

    Sto se tice muzike iz filma, mene ova pesma uhodi od utorka:

    http://www.youtube.com/watch?v=u9a8HwoMEGY

    Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Uh... Ostao sam bez teksta. Bravo, odlično analizirano, slažem se sa gotovo svim. Neke zaključke sam i sam izveo gledajući, ali ih nisam ubacio u tekst zato što se ljudi žale da su nam recenzije preduge, a ja nekako ne mogu da se odreknem svojih lupetanja nevezanih za sam film. :) Elem, da, tu su i Sigfrid i Brumhilda, Nibelunzi, ovo-ono, sviđa mi se ta paralela. Za Šulca sam pomislio kako je jedan od retkih istinski pravednih likova u Tarantinovom univerzumu.

      Ako si raspoložena, čeka te mesto počasnog autora na našem blogu. :)

      E, da - obratiti pažnju na cvet: http://www.youtube.com/watch?v=8PykHgkq8-Q :)

      Избриши
  3. Valc je ocekivano dobio Oskara za sporednu, jawohl!

    http://www.youtube.com/watch?v=BizQ_71qElg Milina je samo i slusati ga :)

    ОдговориИзбриши
  4. :D Da, očekivao sam takav ishod, ali mi je drago baš. Zaslužio je čovek. :)

    ОдговориИзбриши