субота, 09. фебруар 2013.

END OF WATCH (2012)

PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: David Ayer



            Možemo reći da je Dejvid Ejer svoj zanat, kako rediteljski, tako i scenaristički, ispekao opevajući ulice grada Los Anđelesa. Training Day, Harsh Times, Dark Blue i Street Kings su neki od naslova koji slave kalifornijski velegrad, pa End of Watch, njegov poslednji proizvod, samo nastavlja tu tradiciju, stavivši, kao i par puta ranije, akcenat ne na žitelje zabačenih sokaka ili napucane i istetovirane mobstere, već na LA's finest – pripadnike policije. (Dakle, A.C.A.B. ubeđenici, huligani i anarhisti - ostavite za sobom nadu ako čitate ovaj tekst.)

            Imamo ovde jedan, dakle, policijski triler sa dosta humora, snimljen u formi lažnog dokumentarca kroz nekoliko različitih kamera. (O tome ćemo reći još koju, kasnije.) U njemu, Brajan Tejlor i Migel Zavala, dva plavca, patrolna partnera, vozaju se gradom i vrše rutinske obilaske, odgovarajući na pozive civila – najpre sitne, pa sve ozbiljnije i opasnije. Prvi (gej kauboj Džilenhol) svuda sa sobom nosi kameru i njome beleži psine sa posla, opušten je i mladalački samouveren, dok je drugi (Penja, kog tek počinjem upoznavati kao glumca) dosta oprezniji i posvećen ženi. Kako vreme odmiče, njihovi privatni životi se usložnjavaju (T. se ženi, Z. dobija bepče), a narko-banda kojoj su, vršeći svoj posao, zadali nekoliko udaraca, počinje da ih doživljava kao veliku pretnju, te staje ulagati velike napore da ih čim prije ratosilja.

            Zapleta nema. Nema; nestalo; pojela maca. Dobro, ima ga, ali u naznakama, i to samo u drugom delu filma; ipak, Ejer to fino nadoknadi atmosferom: kad kuršum zaprašti, a drhtava kamera kadriranje prenese na prvo lice, kao u FPS igricama, niko se i ne seti da pomene radnju. Akcija je odlično izrežirana, kudos za reditelja, ali neprestana titravost objektiva (posebno u scenama potere) ume da nam izazove pomalo neprijatan osećaj – koji, istina, ne traje dugo.

Što nas dovodi do uglova kamere. Ima ih mnogo, i neki jesu, a neki nisu opravdani i objašnjeni. Pročitao sam gomilu recenzija na netu, i gotovo svi autori upiru prst u ovaj nazovi propust, jer se u nekim scenama ne može zaključiti gde su postavljene neke kamere ili ko stoji iza njih. Moje je mišljenje – a vidim da bi se Ejer složio sa mnom – da ovaj film i ne treba posmatrati kao found footage dokumentarac, pošto on to evidentno nije. Sniman je sa više aparata različito pozicioniranih i sa drugačijim kvalitetom slike, s tim što gledalac može razumeti poreklo nekih kadrova, a poreklo drugih dovodi u pitanje; e, ti drugi su tu radi dizanja tenzije, što je sasvim shvatljivo, i ja to pozdravljam, čao-čao.

Zavala i Tejlor imaju skoro bratski odnos: više su no drugovi, a opet daleko od ljubavnika. Bromance, mogli bismo reći – policijska bromansa. Ima tu male nerazrađenosti likova, nekoliko pozajmljenica iz drugih filmova (malo Riggs & Murtaugh vibracija i žanrovskih opštih mesta), ali opšti utisak o njima ostaje nenarušen. I Džilenhol i Penja su odlični kao likovi koje igraju, i mora se priznati da mali i veliki ekran dugo nisu videli pendrek-partneraj ovako usklađen i uigran. (Interesantna je činjenica da su njih dvojica improvizovali dobar deo svojih dijaloga u patrolnim kolima.) Ostatak ekipe je solidan, iako ne sjajan – Kendrikova (igra Tejlorovu devojku->ženu) unosi malo života svom liku koji ima premalo vremena na ekranu, Natali Martinez (Zavalina žena) i Amerika "Ružna Beti" Ferera (policajka Orosko) su skroz okej, kao i pojedini zaposleni u losanđeleskoj muriji, dok su meksički narko-banditi ponekad presmešni u svojim teatralnostima. (Ili je to, ili ja ne znam kako se ponašaju latinoamerički rasturači opijata – što nije isključeno, jer sam u životu sreo samo jednog, Sezara Santonuevoa, a ni on nije poživeo dugo da priča o tom susretu (¡Que en paz descanse!). Ali o tome neki drugi put.)

Pa, da podvučem: End of Watch je zabavno ostvarenje, i obiluje akcijom, pucnjavama i neizvesnošću. Dakle, pretežno je film za dečake, mada verujem – štaviše, znam – da se može svideti i devojkama. Ne otvara gomilu pitanja i ne nudi bogznakoliko stvari za razmišljanje, već predstavlja, pre svega, lepo osmišljenu zahvalnicu dobrim ljudima, koji se, sasvim slučajno, bave poslom kojim se bave i svakodnevno stavljaju glave u torbu za dobrobit građana. Tejlor i Zavala su istinski heroji, ali su, istovremeno, i potpuni običnjaci kao vi ili ja; oni su policajci sa fabričkim podešavanjima, nekorumpirani, dobri i nenaklonjeni kriminalnoj bagri, koji svoj moto, to serve and protect, shvataju posve ozbiljno.

        A ovo je priča o njima, i ne mnogo toga više, mada je i kao takva – skroz zadovoljavajuća.


Нема коментара:

Постави коментар