субота, 02. март 2013.

MOONRISE KINGDOM (2012)


PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Wes Anderson



            Za razliku od Tima Bartona, o čijem je stvaralaštvu bilo reči u prošlom tekstu, Ves Anderson je reditelj koji me svakim svojim naslovom iznova iznenadi. (I veliki Skorseze, sudeći po tekstu koji je napisao za Esquire još davne 2000. godine, deli moju emociju.) Istina, i njemu mnogi prebacuju da se ponavlja, da slične čudnovate likove provlači kroz celu svoju filmografiju, ali njegovi filmovi, bar po meni, imaju taj redak i važan kvalitet koji Ameri nazivaju rewatchability. Takav, nanovogledljiv film je i Moonrise Kingdom, prvi njegov rad od animiranog The Fantastic Mr. Fox.

            Godina je 1965. Sem, koga igra mlađani debitant Gilman, siroče je koga su staratelji, ne bi li ga se otarasili, poslali u izviđački kamp Ajvanho. Kad na izvedbi Britnovog „Nojevog Potopa“ on upozna Suzi (Kara Hejvord), povučenu knjišku moljčicu iz disfunkcionalne porodice, njihovi ranopubertetski svetovi se sudaraju, pa oni donose odluku da zajedno pobegnu od sveta, iako im ostrvce na kojem žive, Nju Penzans, ne ostavlja mnogo prostora za skrivanje. Nestanak dvoje zaljubljenih odmetnika ubrzo biva primećen, pa se vođa izviđača (veliko dete Norton), uz pomoć svoje skautske družine, daje u poteru za njima. Hajci se pridružuju i Suzini roditelji čiji su odnosi zahladneli (Bil Mari i Frensis Mekdormand), ali i lokalni pajkan (Vilis u neobično emotivnom izdanju), koji je, uzgredbudirečeno, i ljubavnik Suzine majke. Celoj priči čudan ton daje nadolazeća oluja, o kojoj nas još pri početku obaveštava narator (večiti epizodista Bob Balaban).

            On minijaturni Vuk Jeremić sa lulicom, dejvikroketovskom kapom od rakunovog krzna i hipsterskim cvidžama debelog rama, ona mlađa verzija Lane del Rej u roze haljinčetu i sa dvogledom oko vrata; mada fizički ne podsećaju jedno na drugo, i iako im se i životne priče mnogo razlikuju, Sem i Suzi se zaista vole, bezuslovno i bezrezervno, lako i bez mnogo razmišljanja i usložnjavanja, kako samo deca umeju. O njihovim ličnostima mnogo saznajemo u sceni u kojoj sastavljaju popis stvari koje su poneli u divljinu – upoznavanje ide tečno i neusiljeno, što je svakako jedna od velikih prednosti scenarija koji je Anderson napisao uz svesrdnu pomoć Romana Kopole, sina čuvenog filmskog maga, Stenlija Kjubrika. (Ili beše Pitera Bogdanoviča? Možda Elije Kazana? Vrag će ga znati.) Od drugih likova, najizgrađeniji su Vilisov kapetan Šarp i Nortonov Vord, dok Džejson Švarcman ima kratku, ali veoma zabavnu ulogu Rođaka Bena. Gilmanu i Hejvordovoj je Moonrise Kingdom bio prvi pravi projekat na kom su radili, iako se to ne da videti po njihovom učinku – i pored neiskustva, obezbedili su život i boju za dva nova upečatljiva (i užasno slatka) lika u Andersonovom univerzumu.

            Scenario, koji je od Tarantinovog „Đanga“ izgubio u trci za Oskara, napisan je izvrsno, sa mnogo duhovitih deonica i zabavnih dijaloga, koje glumci mahom izgovaraju mrtvi ozbiljni, što je donekle Andersonov zaštitni znak. Odlična je i gluma kako, kao što već rekoh, standardnih Weselinovih prvotimaca kao što su Mari i Švarcman (nedostaje dosad uvek prisutni Oven Vilson), tako i novopridošlih Vilisa i Nortona, ali i Harvija Kajtela, koji se pojavljuje u završnoj trećini filma u ne naročito važnoj, ali, svejedno, zanimljivoj ulozi.

No, treba napomenuti: Moonrise Kingdom, iako film o deci, nije istovremeno i film za decu; on ne idealizuje mladalačku ljubav (duhovnu, ali i telesnu, u nekoliko scena), kao što to čini gro holivudskih limunadica, već je samo oslikava sa svim svojim prednostima i manama. Anderson je još jedanput uspeo da nadmaši sebe, iscrtavši potpuno nov svet, nadrealan i na trenutke uvrnut, ali veoma uverljiv i nadasve originalan – i ja sam mu neizmerno zahvalan na tome.



Нема коментара:

Постави коментар