недеља, 03. март 2013.

YOU CAN'T TAKE IT WITH YOU (1938)


REŽIJA: Frank Capra



Teško je poverovati u to da bi jedan zadrti republikanac, među čijim su se idolima nalazile i ozloglašene face kao što behu Francisko Franko i Benito Musolini, mogao stati iza ekranizacije pozorišne predstave koja u sebi nosi antikapitalističke, čak i blago prokomunističke ideje, i načiniti od nje film koga se neće stideti. Ne samo da je takav postojao – lik se zvao Frenk Kapra, znate ga – no se tim i sličnim pogledima na svet bavio još nekoliko puta, i pre i posle filma o kome ću danas pisati.

You Can’t Take With You je, u izvornom obliku, bio Pulicerovom nagradom ovenčan dramski komad iz 1936. godine, čiji su autori bili Džordž S. Kaufman i Mos Hart. Ta pozorišna verzija bila je veliki hit na Brodveju: Robert Riskin, pisac filmskog scenarija, malo je prilagodio priču, proširio broj likova sa 19 na preko 150 i uveo još par podzapleta, a Kapra je taj tekst doveo do dva Oskara od sedam nominacija; jedan za sebe, onaj za najboljeg režisera, i jedan za sam film, nagradu za najbolje ostvarenje te 1939. godine.

Grupa tajkuna, na čelu sa Entonijem P. Kirbijem, namerila se na kvart od 12 zgrada, u želji da na njegovom mestu izgradi kompleks za proizvodnju ratne opreme. Jedanaest lokala i stambenih objekata je kupljeno lako; i zato zakupci stanova i prodavnica sada zavise od volje jednog čoveka, Martina Vanderhofa, kome prodavanje imanja nije ni na kraj pameti. Na tom imanju, on živi sa čitavom jednom šašavom bulumentom, i svi su drugačiji, različitih generacija, i svi luckasti, i svi rade samo ono što žele i što ih čini srećnim. Deda Martin ne veruje u porez, pa ga i ne plaća; žena njegovog sina je pre osam godina počela da piše samo zato što je pisaća mašina dostavljena greškom na njihovu adresu, dok se njena mlađa ćerka bavi baletom, iako je u plesu sličnija Jesenjinu no Isidori Dankan. Jedina koja ima pravi posao u čitavoj kući (ne računajući porodičnu poslugu) jeste Alis, sekretarica i izabranica srca sina gorepomenutog Kirbija, koji i sam polako napreduje u očevoj firmi. (Vršeći agresivnu telefonsku kampanju i kamčeći termine za kućne promocije basnoslovno skupih usisivača. Šalim se, ne radi to.)

Elem, kada rab Toni Kirbi (Džejms Stjuart, u prvoj od tri saradnje sa Kaprom) zaprosi rabu Alis (Džin Artur), njegovi roditelji, neopevane snoburde, ugovaraju posetu njenoj mnogobrojnoj porodici, jer žele da Alisi opipaju štof. Ipak, promašuju dan, hvataju ih nespremne – onakve kakvi su zapravo – i tako započinje serija komičnih događaja.

U izvanrednoj glumačkoj postavi punoj tada zvučnih imena, posebno se ističu Stjuart, Barimor i Džin Artur; Stjuart je, od njih troje, doduše, najslabiji, ali i najneiskusniji, dok Džin Artur prosipa harizmu svakim svojim kadrom, kao kakav beskonačni štancer energije. Ipak, meni je najjači bio starina Lajonel Barimor, koga su noge, kao posledica artritisa, zaista bile izdale pre početka snimanja, i koji je fantastično izneo svoju ulogu. Ovde je on dobroćudni čile, oličenje zlatodušja, što se veoma razlikuje od uloge po kojoj je ostao zapamćen, a to je stari paralitik Henri F. Poter, reinkarnacija Dikensovog Skrudža, gramzivi veleposednik iz It’s A Wonderful Life. Od drugih, valja još spomenuti Mišu Auera, koji je u Zlatnom dobu Holivuda predstavljao najbolji izbor ako u filmu imate stereotipiziranog Rusa – ovde, on igra neposrednog i nezajaznog učitelja baleta Alisine sestre, koji svako malo ispali jedan blesav kečfrejz (mada posve neruski).

Kuća dedice Vanderhofa osmišljena je kao utopijska komuna: dosadni i ružni poslovi koji se nikome ne rade, iz nje su prognani, a dobrodošli su samo oni koji čoveka ispunjavaju užitkom – što je, priznaćete, veoma lepa zamisao. Vanderhof negira kapitalizam, ne priznaje takav poredak. (I naslov ide u korist tome – kada napusti ovaj svet, čovek sa sobom ne nosi ništa od materijalnog bogatstva koje je stekao.)

Ako uzmemo u obzir činjenicu da su Sjedinjene Američke Države tih godina tek izlazile iz Velike krize s početka tridesetih, te da je tamošnja ekonomija još uvek bauljala uokolo i sakupljala sopstvenu srču, uspeh ovog filma ne sme nam biti iznenađenje. Zagovara uživanje u životu, važnost ljubavi i porodice, kao i apsolutnu irelevantnost novca u čovekovoj potrazi za srećom, ali ima i viši nivo: ono što je, osam godina kasnije, rediteljevo remek-delo It’s A Wonderful Life predstavljalo za posrnule pojedince, tu je ulogu, za čitava domaćinstva sa klimavim finansijama, igrao You Can’t Take It With You. A, što je najlepše, dostojanstveno nosi godine, i, sem nekih trenutaka tipičnih za screwball komedije, i danas predstavlja pojam zabavnog filma, i može lako da prođe kao lepa porodična razbibriga ili uvertira za predvečerje udvoje.



Нема коментара:

Постави коментар