четвртак, 04. април 2013.

SEVEN PSYCHOPATHS (2012)


Piše: Nenad J.

Režija i scenario: Martin McDonagh

Martin McDonagh je, sasvim očigledno, pisac koji gaji izvestan soft spot za psihopate u svojim scenarijima. Od Oskarom ovenčanog krateža Six Shooter, preko fenomenalnog In Bruges do najnovijeg Seven Psychopaths, na ekranu su nam prikazani psihotični likovi raznih tipova, za promenu – sasvim ubdeljivo i zabavno. Nakon što sam pre skoro godinu dana video trejler i glumačku postavu za ovaj film, moram priznati da se u mene uvukla strepnja jer, kao što je običaj poslednjih godina, filmovi sa odličnim reklamama često ne uspeju da iste i opravdaju. Na svu sreću, ovde to nije bio slučaj. Naprotiv, film me je oduševio i to na potpuno drugačiji način od onog koji sam očekivao.


Marti (Collin Farrell) je holivudski scenarista koji za sada ima samo naslov i gomilu praznih flaša oko sebe. Pred njim je zadatak da napiše scenario za „Sedam psihopata“ a sve što je uspeo da uradi jeste da napiše nekoliko teza sa prilično mlakim idejama. Njegov pajtos Bili (Sam Rockwell) je, s druge strane, jedan od onih labilnih prijatelja koje većina nas ima, lik koji je spreman da da svoj doprinos do te mere da ponekad učini da stvari postanu blago neprijatne. U ovom slučaju, cela situacija će postati vrlo awkward ali i vrlo inspirativna za Martijev proces borbe sa praznim papirom. Pored problema sa pisanjem, Bili (koji je jedan od glumaca „između uloga“) ulazi u problem kada on i njegov dog-napping partner (sjajni Christopher Walken) otmu psa lokalnog kriminalca (Woody Harrelson) i kompletan haos koji je već počeo da se gomila oko njihovih života učine još nezgodnijim i opasnijim. Kako ne bih odao neke od ključnih i najzanimljivijih momenata filma, ovde ću stati sa pregledom priče.

Ono što Psihopate čini sjajnim filmom nije toliko sama srž fabule jer se scenario u dobroj meri bavi opštim mestima. Zapravo, ceo koncept filma o pisanju filma je već viđena stvar, ali ovde se ta zamisao obrće i uvlači sama u sebe praveći vrlo zanimljivu Mebijusovu traku. Ceo narativ pršti od odličnog metateksta i konstantno se obraća samom sebi, nijednom ne probivši četvrti zid. Kada se sagleda u celini, film je u sebi i izvan sebe umetnost koja imitira život koji imitira umetnost, začarano kolo ali izrežirano tako da se gledaocu ne zavrti u glavi od mozganja već postavlja sasvim dovoljno jasne granice kako bi se u priči uživalo na odgovarajući način. Još jedna od jačih strana je obilje crnog humora i skoro Tarantinovskog nasilja, koje i dalje nije plagijat (čak zamišljam dotičnog kako sa uživanjem gleda ovaj film). Ipak, ono što je na mene ostavilo najveći utisak jesu vinjete koje se bave svakim od psihopata koji su deo filma (našeg i Martijevog) – bili oni stvarni ili fiktivni. Plus, svaki film u kome se Tom Waits pojavi u bilo kom obliku ima +5 na odličnost, to je jasno samo po sebi. Epizodne uloge su fantastično izvedene, i zapravo sam Farrell je vezivno tkivo i akter u svom filmu više nego narator i glavni lik, što je, po mom mišljenju, još jedan od sjajnih kontramomenata koji ovaj film čine zabavnim. Istina, kao celina je daleko od savršenog, i ima delova i dijaloga koji su mogli biti bolje izbrušeni, ali i dalje je više nego vredan gledanja.

Sasvim mi je jasno da se Psihopate neće svideti svima. Na kraju, to im nije ni bio cilj. Ipak, ako ste ljubitelj crnih šala, shoot-outa u pustinjama, kratkih priča o ubistvima i osveti, Vejtsa, Harelsona i metahumora, potpuno sam ubeđen da ćete u ovom filmu uživati barem koliko i ja. Dinamičniji od In Bruges ali raslojeniji, daje sasvim dovoljno i ljubiteljima akcije i ljubiteljima dobrih dijaloga i akcione filozofije. Što se mene tiče, nadam se da će McDonagh nastaviti u ovom pravcu i podariti nam još ovakvih divota narednih godina.



Нема коментара:

Постави коментар