среда, 12. јун 2013.

JAGTEN a.k.a. THE HUNT (2012)



REŽIJA: Thomas Vinterberg



To da skandinavska kinematografija slovi za jednu od najjačih i najkvalitetnijih u Evropi, nije novost – Karl Teodor Drejer je bio jedan od pionira filmskog stvaralaštva danske nacije (i samog čovečanstva), na njega se, kao kakav hibridni izdanak, nakalemio švedski maestro Bergman, iz čijih je, dalje, pupoljaka iscvetao Danac Lars fon Trir. Danas – uslovno rečeno, jer je svoje prvo remek-delo izbacio pre tačno petnaest godina – imamo jednog, da citiram Maju Marijanu, jablana među borićima, figuru koja pomalja čitavu svoju glavu iz mora drugih, sličnih, njegovih savremenika i zemljaka; a ime mu je Tomas Vinterberg.

Vinterberg je jedan od inicijatora umetničkog pokreta Dogme 95, kao i pisac njegovog manifesta, zajedno sa već pomenutim Fon Trirom. Iako je Zentropa, kompanija Larsa fon Trira, poslužila kao nosilja filma Festen kojim se Vinterberg probio, njihovo prijateljstvo i saradnja nisu potrajali, te su se tako te dve karijere stale razvijati u različitim tokovima. Posle nekoliko internacionalnih pokušaja da ponovi uspeh iz 1998. godine, i nekoliko dosta dobrih ostvarenja, kao i par potprosečno slabih, jednoobrvni Danac Vinterberg se vraća u rodnu mu državu, gde spravlja Jagten („Lov“), intenzivnu dramu sa Madsom Mikelsenom u glavnoj ulozi.

U ruralnoj podguzini na severu Danske živi Lukas (MM, sa izvedbom koja satire svetove), vaspitač-razvedenjak, čiji se život, nakon jednog ružnog perioda, napokon počinje razvedravati: zbližava se sa simpatičnom istočnoevropskom dođoškinjom Nađom, bivša žena prihvata zahteve njihovog sina da počne da živi kod njega, a za decu u zabavištu on je vrhovno božanstvo. Ipak, jedno dete, devojčica Klara, ćerkica njegovog najboljeg prijatelja, prema njemu oseća divljenje pomešano sa dečjom zaljubljenošću, što mu i otkriva poklonivši mu mali znak pažnje. Kada joj on, na finjaka i skroz šmekerski, objasni da takvo nešto nije primereno osobama njihovih godina, i da je bolje da to gurne pod portiklicu nekog svog vršnjaka, njen se majušni ego povređuje, pa tako, pod uticajem nečega što je čula od starijeg brata, Klara prijavljuje da joj je Lukas pokazivao štošta svoje, i taj događaj predstavlja početak kraja kredibiliteta nepravedno optuženog vaspitača u toj skandinavskoj palanci.

Kako to sve funkcioniše? Opako, i nikako drukčije. Napetost izaziva sve što vidimo i čujemo: reči i postupci zatucanih vikinških redneka koji meću tvrdnju hirovitog deteta sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem iznad odbrane dugogodišnjeg kolege i čoveka od poverenja; gotovo potpuni izostanak muzike, tišina koja dodaje realističnosti; samo Mikelsenovo lice, koje ne izražava ni strah, ni očaj, a opet se sa nj može očitati upravo to. Mads je maestralan kao Lukas. I ubeđen sam da će njegova karijera, već sada prepuna raznovrsnih projekata, postati samo još bogatija, sočnija i uzlaznija (glede putanje), što će se – videćete – pokazati već u martu naredne godine. Ne kažem da je ostatak ekipe loš, ni slučajno. Neki od njih su veoma dobri i štaviše odlični – tu je Tomas Bo Larsen, kome su Vinterbergovi filmovi domaći teren, zatim Suse Vold u ulozi Grete, Lukasove koleginice, a čak je i plavokosi sitniš koji glumi Klaru obavio svoj posao kao mator. (Oprostite zbog možda malo ružnih transkripcija – složićete se, Severnjaci su tricky kad su takve stvari u pitanju.)

Prošle godine, Mads, Tomas i ekipa su bili glavna atrakcija na evropskim i svetskim festivalima. Ipak, u danske bioskope Jagten je ušao tek negde u januaru ove godine, što je zlobnike nanelo na misao da su tvorci filma želeli da se u konkurenciju za „oskara“ za najbolji strani film nađu tek na 86. dodelama (dakle, iduće godine), jer je Danska ove već imala sigurnog favorita za nominaciju, En kongelig affære, iliti A Royal Affair Nikolaja Arcela, u kome, ni manje ni više, takođe glumi genijalni Mikelsen. Autori i producenti, pak, tvrde da nije tako.

Ne sumnjam da će The Hunt dobro proći na narednoj oskarovskoj ceremoniji. I ne samo u jednoj kategoriji, jer je zaista sjajan. Bavi se prilično pipavim temama, bez mnogo sentimentalnosti, vrlo realno, nekad i brutalno. Strah od pedofilije se kao kuga širi malim mestom, ne pomaže ni pravdanje, ni pozivanje na prijateljstvo – a siroti nedužnik može samo da pokuša da dostojanstveno podnese otpadništvo u koje je nevoljko izgnan. Zločin nije u centru pažnje ovog filma, samim tim što zločina nije ni bilo; on se bavi odnosom ljudi prema samoj ideji o takvom prestupu, kada prijateljstvu i poverenju sleduje dobrana partija kušanja.

Sve u svemu, Tomas Vinterberg je uradio jedan veoma dobar posao. Gluma je odlična, likovi posve uverljivi (i, ako se malo bacimo u razmišljanje – svi se ponašaju u skladu sa situacijom u kojoj su, i svi su u pravu), fotografija atmosferična, a režija vrhunska. Nemojte preskočiti ovu napetu dramu iz bratske nam zemlje sa dalekog Severa: od mene je bez mnogo razmišljanja dobila jak ibertovski dvopalac nagore.



5 коментара:

  1. "tvrdnju hirovitog deteta sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem"

    Uf, da nisi otisao predaleko? Primetila sam da su mnogi inace misljenja kako je mala pravi zloca, a mala je u stvari samo - mala, sa nedovoljno paznje u porodici koja se naravno naljuti kada je "odbije" jedini covek koji joj je inace prijatelj (u njenim mislima).

    Odlican je film, ostavio je jak utisak na mene posle gledanja na FESTu..A Mads se vec i do sad pokazao kao maestralan glumac - da sutra prestane da se bavi glumom, ostavio bi neprocenljivo blago. (Pusher, Pusher II, De Grønne Slagtere, Valhalla Rising, Efter brylluppet, .. )

    ОдговориИзбриши
  2. Kad si vec kod danske kinematografije, istrazi Suzanu Bier, pravi odlicne filmove koji dobro drmaju emocije (npr. "Efter brylluppet", "Brødre")

    http://en.wikipedia.org/wiki/Susanne_Bier

    ОдговориИзбриши
  3. Tačno - mala nije zloća, već je samo drma detinjstvo i još štošta, ali zla nije, jer nekoliko puta pokušava da ispravi glupost koju je načinila, iako joj niko ne veruje. OCD ima, čini mi se; blažu varijantu, doduše: izbegava crte na trotoaru i broji šipke na ogradi. A deca su hirovita po difoltu. :)

    Par filmova Birove (nadam se da je transkripcija tačna - sa Dancima nikad ne znaš) sam već skinuo (hvala na skretanju pažnje na ovaj prvi), a neko vreme mi je i "Adams æbler" na listi za gledanje, mada verovatno neću uskoro baciti oko na nj, s obzirom na nedavnost gledanja ovog danskog filma. :)

    ОдговориИзбриши
  4. Kako ti se svidela scena u ~drugoj polovini filma, u supermarketu? Meni je dosla kao dobroocekivana katarza. Zapravo mi je jako drago da je takvo nesto naslo mesta u prici; pokazuje da covek, muskarac, ipak mora povremeno da pokaze zube i uzvrati krvavom pesnicom ne bi li zadrzao svoje ja i zadobio postovanje. (pogotovo u malim, skoro pa zatvorenim i mozda cak suvise sterlinim zajednicama poput njihove)
    Odlicna scena mi je bila i konacno obracunavanje sa Klarinim ocem.

    Sta kazes za poslednji pucanj? Upozorenje? Oprostiti ali ne i zaboraviti? Ja bih rekla - Run like hell!

    ОдговориИзбриши
  5. U, sjajna je bila. Potez za raju. Znaš da će popiti još koju ćušku, ali ti je drago što se brani, zato što bi tako postupio gotovo svako od nas kada ga bes zbog nepravde ponese.

    A pucanj - šta ja znam, shvatio sam to kao da će celog svog života morati da bude na oprezu, jer će senka te afere biti stalno nad njime, iako je dokazano da je nevin. A za strelca imam jednog jedinog osumnjičenog, mada mislim da postoji razlog za to što mu se nije videlo lice.

    Čitav film je odličan. Stvarno mislim da će jednog dana biti smatran klasikom.

    ОдговориИзбриши