MUD (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA i SCENARIO: Jeff Nichols

ULOGE: Matthew McConaughey, Tye Sheridan, Jacob Lofland, Reese Witherspoon, Sam Shepard, Michael Shannon

Znate kako ponekad zanemimo pred velikim, divnim stvarima, kad se reči, kao odmetnute ovčice, razmigolje po poljani i posakrivaju u žbunju; kad nam sva čula naglo zamru, pa opet ožive, i, nakon tog resetovanja, postanu višestruko intenzivnija; kad se zablesavimo od milja i vaznesemo iznad svakodnevice na pufnastom tepihu koji nose hiljade i hiljade šarenih leptirića? Da? Onda, deco pronicljiva, verujem da shvatate zašto je prvi pasus ovog teksta toliko neinventivan i nevezan za sam film. (I toliko meta, očigledno.)

Naime, Mud, treći film mladog reditelja Džefa Nikolsa je i više nego dostojan naslednik prethodnog njegovog ostvarenja, Take Shelter, trip-trilera sa Majklom Šenonom u glavnoj ulozi. U novijem filmu, dva arkanzaška momčića-tinejdžera, Elis i Nek (što je skraćeno od Neckbone – I kid you not), na jednoj od ada Misisipija nalaze brodić. Na drvetu. Svečano ga proglašavaju svojim posedom, ali ubrzo saznaju da će za vlasništvo morati da se nadmeću sa nekim – a taj neko je štrokavi pričajući torzo Mad, koga igra, naravno, zgodnik Mekonahi. Pomenuti gospodin, pored brodice, u kojoj živi, ima i tajnu, zapravo, više njih, jednu dulsineju/euridiku po imenu Džuniper s kojom se želi ponovo susresti, kao i gomilu ljudi koji bi voleli da ga se dokopaju, pa mu je potrebna pomoć maloletnih mangupa.

Elis (sjajni mladec Šeridan) je, na neki način, centralna ličnost, pošto događaje posmatramo iz njegove perspektive, a čitav je film smešten u okvir trenutka njegovog odrastanja i sazrevanja. On spoznaje ljubav, ali i razočarenje; nekoliko sfera u njegovom životu je pretrpelo promene, pa je rešen da očuva vrednosti u koje najdublje veruje, što je jedan od glavnih razloga zbog kojih se upušta u opasnost pomažući Madu. Produbljivanju ličnosti Nekbouna (početnik Lofland) nije posvećeno mnogo pažnje, ali je gledaocu dovoljno da zna da je on siroče i nerazdvojni metalika glavnog junaka, nešto oprezniji i realističniji od njega.

Mad, naslovni odrpanac, veoma je misteriozna figura. O njegovoj prošlosti malo toga znamo, a većinu informacija koje možemo dobiti nudi nam krajnje nepouzdan izvor – on sâm. Jedine vrednosti koje Mad poseduje su pištolj i bela košulja, za koju veruje da ga bolje čuva od nevolje no što bi to ijedno vatreno oružje moglo. Ni oca, ni majke, ni kučeta, ni mačeta – ima samo davnu, nikad prežaljenu ljubav, i Toma, čoveka koji je bio nešto najbliže roditelju što je ikada imao.

Mekonahi ga glumi sjajno. Zaista sjajno. Ako ste ga upoznali u romantičnim komedijama i zapamtili po sasvim prosečnim izvedbama, bićete prijatno iznenađeni. Filmove Killer Joe i Bernie je iskoristio da iskaže svoje glumačko umeće i razbije predrasude o sebi kao o čoveku koga bije reputacija limunadera, a ovom svojom rolom pokazuje da je spreman da se mnogo ozbiljnije stane baviti svojim poslom. Dakle, kako trenutno stvari stoje, čovek je očigledno grtanje para bacio u drugi plan i počeo birati uloge za svoju dušu, što je, iako sanjarski, uvek za svaku pohvalu. Ali, iako Mekonahijeva harizma iskri svakim kadrom u kom se nalazi, Taj Šeridan, nadareni sitniš, često nadigra svog starijeg kolegu. Mud mu je tek drugi film – prvi je Malikov The Tree of Life – ali se dečko ponaša skroz prirodno, kao da to radi čitavog svog života. I ostatku postave ne nedostaje nadahnuća: večito simpatična gospođa Viderspun je solidna kao Madova dragana, a Nikolsov kompa Majkl Šenon, iako ovde ne igra glavnjaka kao u prethodna dva filma ovog režisera, ima malu, ali bitnu ulogu i standardno je dobar.

Možda malo ždrebiram pred rudu, možda ishitreno izjavljujem ljubav ovom delu, ali – dragi moji, ja mislim da ovde ima oskarovskog, ali i kultnog potencijala. Meni se, da se ne lažemo, svideo, zadovoljan sam svime viđenim i nemam velikih zamerki. Scenario divno zvuči i znači, začinjen je sočnim južnjačkim dijalektom, a izvrsni glumci mu daju posebnu draž; saundtrek, neki bendžo-neokantri-bluz-rokić, sadrži nekoliko odličnih numera koji doprinose atmosferi (plus jedna ultrapoznata); gluma je i više nego kvalitetna. Mud postiže toliko toga sa malo truda – ako ste voleli Rajnerov Stand by Me, svet Tvenovog stvaralaštva vam nije stran, i posebno cenite zvuke trzača žica sa debelog Misisipija, momentalno ožežite po torentima i predajte se uživanciji.