субота, 17. август 2013.

ADAMS ÆBLER a.k.a. ADAM'S APPLES (2005)





Postoji jedna stavka što bode oči dok pregledamo desetine nagrada i nominacija koje je zvanično zavredio ovaj film, a to je činjenica da se on dopao ne toliko kritičarima, koliko publici velikog postotka filmskih smotri na kojima je bio prikazivan. To je posve razumljivo, jer ovaj danski dragulj, šajka pod kormilom režisera Jensena, uz svesrdnu pomoć gospodina Mikelsena (čijim sam glumačkim umećem već jednom ranije bio fasciniran, a ubeđen sam, draga deco, da ovo nije i poslednji put), predstavlja kvalitetno utrošeno vreme za prosečnog filmoljupca.

Priča se otvara dolaskom Adama, zagriženog neo-narcisa, na društveno korisni rad na crkvenom posedu, gde boravi još i mnoštvo živopisnih likova. Iz njegovog razgovora sa dobrodušnim sveštenikom Ivanom, izvlačimo informaciju da je novi gost samostana čisto zlo, biće nepodložno promeni, ali pop kao da to ne shvata dovoljno ozbiljno. Pošto svaki žitelj njihove male religijsko-stambene zajednice mora da ima cilj, Adam, kao nešto što mu prvo pada na pamet, kaže da je njegov – pravljenje pite od plodova jabukovog drveta smeštenog u manastirskom dvorištu.

Ipak, nešto (ili Nešto) mu ne dozvoljava da to učini: najpre Adamove jabučice postanu gozba za vrane i slične crne, zloslutne ptičurine, a zatim, kada se reše tih letećih štetočina, plodove infestiraju unutrašnji neprijatelji – crvi. Adam ne pokazuje znake napretka, štaviše, ponaša se još raspuštenije i osionije no po dolasku, jer ga razdražuje Ivanov neopravdani optimizam i ignorisanje svega ružnog. Kada sazna da iza te sveštenikove misteriozne navike stoji nešto više od krilatice „neznanje je blagoslov“, Adam počinje da istražuje njegove, ali i svoje granice, stavivši na ulog mnogo toga.

Zvuči mračno? U pravu ste – jeste. Ali su takvi samo trenuci – ne i ton čitavog filma. Režiser Jensen vešto vodi priču, ukazujući na posebno bitne stvari, kao na, recimo, paralele sa biblijskom Knjigom o Jovu. One se ogledaju u sličnosti sudbine tog izrailjskog junaka i životne priče sveštenika Ivana, a očiglednu fusnotu uvidimo svaki put kada zazvoni manastirsko zvono ili se zatvore vrata Adamove sobe, te se na pod sruši Sveto pismo, otvorivši se, bez izuzetka, uvek na stranici koja otvara ovo poglavlje te verske knjige.

Adam, koga tumači odlični Ulrih Tomsen, fino je nijansirana ličnost. I prva stvar koju taj bezobraznik uradi u filmu – grebanje autobusa ključevima – ukazuje nam na to da je u pitanju kriminogena osoba, sklona banditstvu i obesnom ponašanju. Malo ga bolje upoznajemo kroz interakciju sa sveštenikom, drugim glavnim likom filma, koga igra izvrsni Mads Mikelsen: njegov pop Ivan, koga vodi slepa vera, ne ponaša se baš kao prosečan predstavnik klera. Za njega, Bog je dobar, a Đavo loš; i sve ružno što se dešava – delo je Nečastivog, koji dane provodi iskušavajući Čoveka. Ni drugim likovima ne fali kolorita – Nikolas Bro i Ali Kazim daju solidnu podršku vodećem dvojcu kao – tim redom – Gunar i Halid, lečeni alkos silovatelj i pakistanski pljačkaš benzinskih pumpi.

Posebno je interesantan motiv sukoba vere, koju zastupa, naravno, Ivan, i nauke, čiji je zagovornik lokalni doca, jer, iako neka od dešavanja u filmu mogu biti utvrđena empirijskim putem i potkrepljena naučnim činjenicama, vera, i to mahom nevezana za religiju, često odnosi pobedu nad razumom i logikom. To je i jedan od najbitnijih motiva, pored večnog rivalstva između Dobra i Zla, izraženog ovde u sukobu Boga i Đav'la u glavama ljudi.

Trebalo je da ranije da shvatim – Mads Mikelsen ne bira filmove „eci-peci-pec“ fazonom. Sve je to promišljeno, više puta iščitano, i – vreme će pokazati – valjano odrađeno. Jagten, još jedan sjajan naslov sa njim u postavi, snimljen je sedam godina posle ovog; ipak, kao što znate, na mojoj listi za gledanje, Adam's Apples se, nekim slučajem, našao nekoliko meseci ranije. No, i ovo je veoma dobar film, iako dobar na drukčiji način od Lova. Gluma je lepa, starozavetne aluzije sasvim su na mestu, a scenario zanimljiv i prepun interesantnih detalja koji nam pomažu da bolje uhvatimo suštinu likova. I jedna jaka duhovna nota, očigledno, postoji, ali nije tu da vrbuje pastvu za bilo koju religiju ili ispovest, neku jedinu pravu, i ne trlja gledaocu o nos formulare za pristup kakvom kultu. Ne; ona ističe i veliča veru, stvar bolju i značajniju i višu od ma koje religije, i to radi sa stilom. A to je, složićete se, deco draga, stvar koju sedma umetnost često pokušava, ali retko uspeva da prenese na iole suptilan način.


Нема коментара:

Постави коментар