четвртак, 01. август 2013.

Pacific Rim (2013)

Piše: Nenad J.


Ponekad su stvari u životu vrlo jednostavne i to su oni momenti kada sve teškoće, brige i nemiri iščeznu a vi se prepustite katarzičnom uživanju koje ne iziskuje apsolutno nikakav trud. Jedan od takvih trenutaka u životu autora ovih redova je bila i projekcija Pacific Rima. Pre nego što se okrenemo dubljoj priči o istom, osećam da moram da naglasim da, iako ljubitelj teškog scenarija i dela sedme umetnosti od kojih se čovek opravlja danima, ništa me neće tako usrećiti kao dobar prikaz gargantuanskih robota koji brane našu mučnu planetu od monstruma iz dalekog svemira. I, da, Pacific Rim je upravo to.

Del Toro je režiser čiji rad mi je posebno prirastao srcu, što zbog tematike koja se uvek fino poklapala sa mojim geeky sklonostima, što zbog izuzetno dobrog pristupa istoj. Naravno, od prvog trejlera koji sam video u bioskopu prošle godine, bio sam ubeđen da je ovaj film ono što će redefinisati pojam zabavnog u klasi odlaska pred veliko platno, i s te strane očekivanja su se, u mom slučaju, ispostavila kao tačna. No, da li tu ima mesta koja su se mogla dodatno uglačati je pitanje sa kojim sam se nakon izlaska iz sale više puta susreo, što sam, što u razgovoru sa drugim ljudima.

Scenario. Jasno je da film koji se bavi džinovskim robotima koji brane Zemlju od gigantskih hibrida Godzile i monstruma iz Cloverfielda neće imati bogznakako briljantan scenario. Istina je, u svoja dva sata ovaj film pršti od cheesy momenata i klišea raznih vrsta. Ali jedna stvar je tu jako bitna: sve je na svom mestu. I Top Gunovska tenzija između nadobudnih pilota mechova, i suludi inspirativni govori pred odlazak u boj, polupani familijarni odnosi, u mojoj glavi sve je to imalo smisla. Jer, zaboga, sve je tu zarad zabave.

Sigurno ćete primetiti da su glavni likovi potpuno neupečatljivi. Čak do te mere da sam, nakon desetak dana, na dobrom putu da im zaboravim lica. Zato, s druge strane, epizodne uloge su savršeno zabavne i nose sav entertainment value kada izuzmemo scene borbe. i su, molim vas da mi oprostite ovaj kolokvijalizam, pokidali comic relief i pošteno me nasmejali skoro svakom scenom u kojoj su se našli. S druge strane, gospodin Ron Perlman je, kao i svaki put kada se nađe pred kamerom, izdominirao u svojoj epizodici o kojoj neću reći ništa kako vam ne bih pokvario uživanje.

Što se eye candy dela tiče, mislim da nijedan ljubitelj bombastičnih prikaza uništenja gradova kroz rituale pesničenja, raketnih udara i svega što uz ovakvu tematiku ide neće biti razočaran. 3D je sasvim solidnog kvaliteta i čak bih preporučio svima koji su u prilici da je iskoriste, makar za prvo gledanje. Soundtrack je takođe više nego prikladan, za šta je najvećim delom zaslužan Tom Morello, čiji se zvučni pečat vrlo jasno oseća u nekoliko ključnih scena. A kada već spominjemo te ključne scene, jedna od malobrojnih zamerki koje imam je ta što i ostali mechovi osim Ciganke i Eureke nisu dobili jaču minutažu u akcionim sekvencama.

Na kraju, stvar je, barem iz mog ugla, prilično jasna. Ukoliko želite eksplozivnu SF zabavu a nećete puno zamerati što se tu i tamo nađe pokoja rupa ili vrlo corny momenat, ovo je film za vas. Daleko je od Engleskog pacijenta, razume se, ali je svakako najzabavniji film ovog leta, kao stvoren da rashladi jednim dobrim hladnim talasom sa ivice Pacifika.

Нема коментара:

Постави коментар