среда, 28. август 2013.

THE INNOCENTS (1961)



PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Jack Clayton



            Okej, odmah da raščistimo: ja nisam veliki ljubitelj horora. Možda se nisam dobro izrazio – nisam ljubitelj onoga što se danas smatra hororom. Odsecanje udova, krvavo rasprskivanje i izlaganje utrobe na izvol’te ne samo da nisu strašni, već su i suvišni; vampiri, paraziti i ljigave živuljke su preterano egzotični i nepostojeći za moj ukus; o zombijima da ne govorimo – cenim žanr, ali u nemrtvima ima više života no u nekim ljudima koje poznajem. Ja sam, kad je strah u pitanju, zagovornik neke less is more škole, tražim napetost, psihičku rastrzanost, ne puko plašenje puka; dakle, ištem jezu, ne grozu. I upravo je to jedan od najlepših aspekata filma The Innocents – njegova umešnost da nas suptilnim zastrašivanjem istrese iz gaća.


            Šta je to u dečijem pevušenju što u nama izaziva neku tihu strepnju i poljuljkuje mir? Na to pitanje, deco draga, ja nemam odgovor, ali je O Willow Waly, muzički lajtmotiv filma, melodijica napisana posebno za potrebe ovog projekta, prilično uznemirujuća, i ona nas dočekuje kad pokrenemo film: ide iza crnog ekrana čak 45 sekundi pre logoa studija 20th Century Fox. Zatim, posle naoko nepovezanih rečenica, upoznajemo gospođicu Gidens, po zanimanju guvernantu, kojoj je ponuđen posao čuvanja dvoje dece na izolovanom imanju Blaj. Poslodavac je ujak pomenutih klinaca, koji sa njima ne želi da ima bilo kakav kontakt, i gđica Gidens mora da obeća da mu u kom slučaju neće dosađivati problemima vezanim za decu ili imanje.

            Prihvativši gažu, ona odlazi na posed, gde upoznaje devojčicu po imenu Flora, a ubrzo im se pridružuje i dečkić Majls, pošto je, zbog nedovoljno razjašnjenih razloga, izbačen iz škole i vraćen kući u Blaj. Dečica se ponašaju sasvim klinački: pristojno, sa povremenim preletima u WTF teritoriju; ali, postoji nešto neobjašnjivo ružno u vezi sa njima, nešto što samo ona naslućuje. Kada od kuvarice sazna da se u bliskoj prošlosti odvijao dom/sub ljubavni odnos između baštovana i prethodne guvernante, koji su oboje umrli pod čudnim okolnostima, počinje da sumnja u sve i svašta.

            Pred nama je film koji izgleda opako, i po današnjim standardima. Fotografijom je upravljao majstorskom rukom Fredi Fransis, kasnije režiser gomile niskobudžetnih horora, među kojima su i neki manje istaknuti naslovi čuvene britanske filmske kuće Hammer Films. Njegovo savršeno osvetljenje izaziva prelep kjaroskuro efekat, koji, dalje, utiče na stvaranje atmosfere koja ostudenjuje krv u žilama. Na primer, sveće, baš kao u stvarnom životu, bacaju minimalnu, mada dovoljnu svetlost oko svog nosioca, i daju misterioznu notu okom uhvatljivoj sferi filma. Dakle, ako uzmemo u obzir da se tada svetlošću nije moglo upravljati kompjuterski, Fredi Fransis je u ovo ostvarenje (a, kako vidim, još u mnoge druge, među kojima je i The Elephant Man, jedno od mojih omiljenih) samo svojim umom i sa deset prsta uneo vizuelnu izuzetnost (vizuzetnost?) kakva se retko viđala kasnijih godina.

            Debora Ker nije nikada pevala rođendansku pesmu predsedniku neke velike države ili šetala uokolo poluodevena, i to je jedan od razloga za to što joj, nažalost, danas preti zaborav. A ako pogledate naslove u kojima se pojavljivala i proberete ih malo, shvatićete da njena karijera nije bila nimalo naivna. Ovde je vrhunski iznela svoju ulogu, ostavivši nas na kraju da se pitamo – šta se zapravo desilo. Maleni Martin Stivens i Pamela Franklin joj, za svoje godine, izvanredno pariraju, posebno muškić, čije su oči, starmalost i aristokratsko držanje naročito važni za rolu koju igra. Zapravo, ne postoji nijedna labava karika u glumačkom lancu – svako od njih je, iako priča za sebe, vrstan glumac i daruje kvalitetnu izvedbu.

            Svakako moramo spomenuti i scenario, koji je sjajan. Truman Kapoti, Džon Mortimer i Vilijam Arčibald bazirali su je na motivima iz novele Okretaj zavrtnja (1898) Henrija Džejmsa, iako je većina dijaloga „prepisana“ iz Arčibaldovog pozorišnog komada, takođe adaptacije. Kao i u noveli, pripovedač je nestalan i nepouzdan, pa je i osećaj nakon pogledanog filma pomalo ambivalentan: teško je čvrsto zauzeti stav o onome što se desilo.

            The Innocents imaju visok replayability faktor upravo zato što se taj film prvi put gleda da bi se gledalo, a drugi, treći, n-ti put – da bi se videlo. Mnogo je toga što promakne oku i što zahteva ponovna odgledavanja i tumačenja. Zvukovi su ponekad preglasni i neartikulisani, ali je to, manje-više, moja jedina zamerka. Ako ne obratimo pažnju na njih, čeka nas sto minuta bojazni i razapinjanja psihe na doboš. Danas, 52 godine od svog nastanka, The Innocents još uvek imaju moć da nam uteraju stravu u koske.


Нема коментара:

Постави коментар