петак, 04. октобар 2013.

BLACK MIRROR SEASON ONE

PIŠE: Nikolić Nenad


Sve nas, uveren sam, muče ista pitanja: šta bi bilo sa Indijana Džons serijalom da je Tom Selek mogao da prihvati naslovnu ulogu koja je inicijalno njemu ponuđena? I, još važnije, da li to što su Čip i Dejl u Rescue Rangers crtaću obučeni  kao Magnum i Indi znači da su zapravo njih dvojica samo manifestacije dve strane jedne te iste ličnosti?

OK, prihvatam mogućnost da ovakva pitanja samo mene more. Međutim, pitanje koje nisam samo ja postavio jeste – u kolikoj meri je tehnologija ušla u sve aspekte naših života, i da li to sa sobom nosi više dobra ili zla?

Ukoliko niste sigurni, uradite jednostavan test i probajte da se setite pet brojeva telefona, ne računajući tu kućni broj i broj drage vam osobe. Kako vam ide?

Tako sam i mislio.

Kad smo kod telefona, da li ste primetili da ljudi mnogo lakše prihvataju zahtev za prijateljstvo na Fejsu nego što vam daju broj telefona? Deluje pomalo bizarno, u doba kada svi na sva usta govore o zaštiti online privatnosti. Kao potencijalno sasvim suprotan polaritet tu je Tviter, mesto na kom sam „upoznao“ prvu potpuno lažnu osobu,  u smislu da baš ništa u vezi sa datom osobom nije istina. A tu je i Gugl plus, ako radite za kompaniju Gugl.



Danas imamo Bitcoin, prvu potpuno virtuelnu valutu, imamo stvari poput kapa u Team Fortress koje se, iako po svojoj prirodi virtuelne, prodaju za basnoslovne količine realnog novca, imamo Hacune Miku, hologram – pop zvezdu iz Japana, i ko zna šta još.

Na mikro skali, svi imamo Gugl i ostatak Interneta u džepu na spravi sa koje, eto, može i da se telefonira, svi paničimo ako nam se neko ne javi posle petog zvona, svi smo barem jednom proklinjali seen na Fejsu ili last seen na Whatsapp-u...

I, ako ste bar jednom, dok ste se spremali da uz prvu kafu proverite sajtove koje ritualno posećujete izjutra, pogledali svoj odraz u monitoru ili ekranu tableta ili telefona, upotrebili ste dati komad hardvera kao ogledalo. Crno ogledalo.

 

Upravo odavde potiče ime britanske mini-serije koja, za sad, ima dve sezone od po tri epizode. Kreirao ju je Čarli Bruker, po uzoru na Zonu Sumraka, Tales of the Unexpected i slična ostvarenja iz prošlosti. Prvobitno je bilo zamišljeno da, poput pomenutih uzora, i Black Mirror ima naratora koji bi gledaoce uvodio u priču. Zatim je razmatrana mogućnost da se u svim pričama pojavljuju isti likovi, ili da se barem likovi iz različitih priča smeste u istu ulicu, ali na kraju su, na sreću nas, gledalaca, sve te varijante povezivanja odbačene, što je autorima dalo mnogo veću slobodu.



Konkretno, to znači da u tri epizode prve sezone imamo tri različite vizije budućnosti.

Prva epizoda, The National Anthem, dešava se u alternativnoj stvarnosti, ali u vremenu koje je tehnološki jako blisko našem: u Britaniji, nepoznati terorista je oteo princezu, mezimicu javnosti (tumači je Lidija Vilson). Pustiće je ako se ispuni samo jedan uslov: toga dana, u četiri popodne, sve televizije moraju uživo da prenose kako Premijer (Rori Kinir) ima seks sa svinjom. Zahtev je objavljen na YouTube-u, odakle je skinut posle samo devet minuta. Međutim, narod je već načinio kopije i video je postao viralan, cela zajednica bruji, i iako zvanične informacione kuće ne objavljuju ništa, zahvaljujući Tviteru i ostalim društvenim mrežama, vest ubrzo stiže i preko okeana, pa su i britanske medijske kuće prisiljene da je objave, proprate i komentarišu.

Da li će specijalne službe na vreme ući teroristi u trag, kako se, zbog čega i koliko brzo menja mišljenje javnosti o celom događaju? Kakve posledice na Premijera i njegovu porodicu će sve ovo imati?

Neću da vam, što rekle babe, spojlujem, ali, razmislite o tome da živimo u vremenu u kome čak i autoironični slasher horor kakav je Vrisak jedva izbaci mrljavi četvrti nastavak, a reboot Strave u Ulici Brestova propadne posle samo jednog filma.

S druge strane, Final Destination je serijal koji je uspešno rebutovan, a Saw serijal ima sedam nastavaka. Zašto? Čini mi se da se u ljudima razjarilo nešto primalno, nešto što zaista uživa u tom torture porn aspektu filmova kakvi su Saw ili Hostel. Kanal Belated Media na YouTube-u kaže kako su horori, odnosno stvari kojima nas plaše u njiima uvek odraz vremena u kom su nastali, i sklon sam da se složim s tom konstatacijom. Ako je tako, danas se, izgleda, najviše plašimo efikasnih samodovoljnih ludaka, dok, istovremeno, neizmerno uživamo u prizorima kreativnih i nasilnih ubistava. Jer, u Final Destination i Saw filmovima mnogo nam je manje bitno ko su likovi nego kako će nastradati.

Druga epizoda, Fifteen Million Merits, dešava se u svetu u kom je rad banalizovan do krajnjih granica. Sve što ljudi rade od jutra do sutra jeste da pedalaju na statičnim biciklima, skupljajući tako merits, valutu iz naslova. Osim ljudi samih, sve drugo je virtuelno – čak se i oni sami pred očima drugih u komunikaciji pojavljuju kao avatari koji izgledaju kao malo naprednija varijanta Mii avatara sa Nintendo Wii i 3DS konzola. Merits se troše i na najprizemnije stvari, kao što je upotreba zubne paste i kupovina hrane, ali i za prekidanje reklama – ako nemate dovoljno kredita, prisiljeni ste da ih gledate. 

Jednoga dana, Bing,  mladi crnac kog tumači DenijelKaludža, čuje devojku (Emi, koju igra Džesika B. Findli) koja pedala u istoj sali sa njim kako peva, i odlučuje da joj pokloni petnaest miliona, što će joj omogućiti da se kao ona, kao stvarno ona, (što je aspekt koji i protagonista priče potencira) pojavi pred žirijem kviza Hot Shots (ovde se pojavljuje sjajni Rupert Everet kao amalgam svih odvratnih sudija iz svih rijaliti takmičenja koje ovo takmičenje parodira – Od Idola, preko Iks faktora do Talenta).

Međutim, ona dobija ponudu koja je potpuno drugačija od one koju je očekivala. Kako će se ovo odraziti na njihov odnos? Kakav će biti Bingov život sada, kada sa manje od hiljadu merita ne može čak ni da preskoči reklame? I, na kraju, ko je heroj a ko konformista, i da li između ove dve kategorije postoji jasna linija razgraničenja?


Hajde da se, kao u stihovima Bowling for Soup, zapitamo „When did reality become TV“?

Na stranu sada to koliko realnog zapravo ima u tim rijalitijima, očigledno je da narod svuda, ne samo kod nas, voli da gleda takve stvari. Mislim da celu stvar možemo i ekstrapolirati na kvaziedukativne emisije kakvih je pun TLC kanal, poput Hoarders-a, one emisije gde ljudi imaju grozne bolesti o kojima nisu smeli da pričaju ni svom lekaru, itd.

Verujem da je razlog uspešnosti ovakvih emisija u tome što svi volimo da se osećamo bolje od nekog, tako da pomaže kad možeš sebi da kažeš „Možda nisam usisao ove nedelje, ali mi makar TV ekipa nije našla šest mrtvih mačaka ispod kamare novina ko onoj babi sa tevea!“

Štaviše, mislim da je baš zato u Srbiji format rijalitija u kom učestvuju neke VIP persone (za koje, lično, uglavnom ne znam, niti znam ko ih je proglasio za uopšte bitne, a kamoli veoma bitne, ali ja ionako nisam ciljna publika) popularniji od onog sa „običnim“ ljudima. Šta znam, valjda lakše podnosiš razočarenja u životu kad vidiš da se neke VIP ’vataju u štali?

Treća epizoda nosi naslov The Entire History of You. U budućnosti, skoro svi imaju implant koji im omogućava da sačuvaju svoja sećanja kao video zapise i da ih po želji reprodukuju, bilo samo pred sopstvenim očima, bilo na TV ekranu.

Mladi advokat, Lijam (Tobi Kebel), dolazi na večeru na kojoj se okupilo staro društvo njegove žene, među njima i Džonas (Tom Kalen), lik kojeg Lijam ne poznaje. Za večerom, Džonas otvoreno govori o razlozima zbog kojih se razveo i, između ostalog kaže da je shvatio da ima problem kada je primetio da se radije samozadovoljava gledajuči „reprize“ pređašnjih seksualnih odnosa, nego da vodi ljubav sa vlastitom ženom. Lijam primećuje da je njegova supruga možda isuviše entuzijastična povodom svega što Džonas kaže ili uradi, i u njemu se javlja crv sumnje.

Opravdane ili ne, neću vam reći. Dovoljno vam je da znate da se Robert Dauni Džunior toliko oduševio ovom pričom da je otkupio prava da od nje napravi dugometražni film, kao i da je slogan filma „U budućnosti, nećete moći da zaboravite nečije lice... Želeli vi to ili ne“.

Naučnici kažu da je sklonost da pamtimo, i često „repriziramo“ u glavi neprijatne događaje iz prošlosti atavizam koji vučemo još iz doba praljudi. U to vreme onaj ko bi ispao „glup u društvu“ neretko bi ostajao i bez društva, odnosno bez čopora. Zato je vredelo dobro pamtiti takve incidente.

Danas je drugačije, ali nagon ostaje. I to nije sve, prebrojte samo koliko pesama znate u kojima se spominje zaborav. Zaborav zna da bude blagoslov, koji, na žalost, nekad uopšte ne dođe, ili dođe prekasno.

Druga sezona serije još se prikazuje u Japanu, gde ima kultni status. Po mom mišljenju, sasvim opravdano. Zapitajmo se zajedno sa autorom serije „Ako je tehnologija droga – a podjednako smo na nju „navučeni“  - koje su onda neželjene nuspojave?“


Нема коментара:

Постави коментар