недеља, 06. октобар 2013.

ENEMY AT THE GATES (2001)



PIŠE: Darko Jovanov


REŽISER I KOSCENARISTA: Jean-Jacques Annaud



Baćuška Vasilij Zajcev, slavni snajperista u službi srpa, čekića i Majčice Rusije, od života je, u Drugom svetskom ratu, oprostio barem 250 neprijateljskih duša, mahom poverenika Trećega rajha. Gazeći po smaknutim fašističkim oficirima, sa uralskih pašnjaka, gde je čobanovao kao malac, stigao je do čina poručnika i prvog mesta na listi strelaca Istočnog fronta. Iako se idejom da o ruskom ratnom heroju i njegovim priključenijima načini film, bavio i veliki Sergej Ejzenštajn, to nikada nije sprovedeno u delo, pa je godine 2001. snimljen, po nekim izvorima, jedan od najskupljih evropskih filmova, i time je taj propust ispravljen.


Enemy at the Gates se bavi možda i najbitnijom bitkom Drugog svetskog rata, Staljingradskim bojem, kao i događajima koji su se u tom gradu zbili nakon nje. Filmski poznavaoci uočiće pojedine sličnosti uvodne scene ovog filma, i još jednog koji se bavi događajima iz tog perioda novije istorije, a koji je izašao tek nekoliko godina ranije. Govorim, naravno, o Spilbergovom spektaklu Saving Private Ryan, i o iskrcavanju snaga Savezničke vojske na Normandiju. Te dve scene, naravno, nisu identične, svaka je sjajno izrežirana i vizuelno privlačna na svoj način, ali jedna na drugu liče, pre svega, zbog atmosfere i količine ljudskih tela olovom filovanih. (Isto tako, oko iskusnog gejmera sigurno neće propustiti izražene podudarnosti sa jednom misijom u kultnoj kompjuterskoj igrici Call of Duty.)


Ali, hajde da se manemo sudbina dvaju naroda, jer sam film to radi relativno brzo, i pozabavimo se individualnim dramama. Naime, naš junak, pomenuti Zajcev, koga glumi Britanac Džud Lo, učestvuje u napadu na nemačke trupe smeštene u centru grada. Da bi se uštedela municija, tek je svakom drugom vojniku udeljena puška, dok oni koji nisu bili te sreće trčkaju za njima sa malenim šaržerom u ruci, u nadi da će neki puškonosac pazariti tane u čelo, i da će oni naslediti njihovo oružje, dok i sami ne zalegnu, ranjeni ili mrtvi. Dezerterima sledi domaći metak, onim upornijima – švapski kuršum.

Junoša Zajcev se našao u onoj manje srećnoj skupini, bar kada je dodela oružja u pitanju, ali je iz bitke izvukao živu glavu (i bio jedan od retkih iz te hrpe Rusa koji se mogu time pohvaliti). Zatim upoznaje ratnog novinara Danilova (igra ga Džozef Fajns), uz čiju su pomoć njegova precizna ruka i kobački vid postali poznati diljem Sojuza, i sa njime zapodenjuje prisno drugarstvo. U njihove živote zatim ulazi Tanja (simpatična Rejčel Vajs), mlada Jevrejka prema čijim čarima ni jedan ni drugi nisu ravnodušni, iako njeno srce titra samo zbog jednoga.

            Dani prolaze, broj ofiranih okupatora raste, a s njim i Vasilijeva reputacija; Nemci neko vreme trpe gubitke u kadru, pa, kad im prekipi, okreću broj svog mnogoslavljenog šarpšutera Keniga (Ed Haris ga igra), za kog će se ispostaviti da ume da parira ruskom snajperdžiji. Počinje staljingradski ratni tanc, opasan ples, igra mačke i miša, u kojoj se uloge konstantno menjaju i brišu.

            Rivalstvo među revolverašima nije posebno originalna stvar. Otkad je sveta i vesterna ta se tema obrađuje, prerađuje i oblači u različita ruha. Ono što konkretno ovaj rivalitet izdvaja od drugih, između ostalog, jeste činjenica da je on, kao i ostatak filma, blago zasnovan na istinitim događajima. Kažem blago, jer istorijski potvrđenih stavki tu gotovo i da nema – ako je Zajcev ikada ukrstio putanje sa nekim i stvorio sukob na ličnom nivou, ta osoba nije bila vođa zosenske snajper-školice i nije se prezivala Kenig.

            Ali, stari Haris svoj posao radi bolje od gotovo bilo koga drugog, prisutnog u filmu. Njegove oči – koje su upravo bile jedan od razloga za upošljavanje ovog glumca – imaju težak prizvuk nemstva, prodorne su i govore mnogo bez ijedne prozborene reči. Zbog toga njegovom liku i ne treba mnogo da nas omađija, da iz nas izmuze reakciju, bila to naklonost ili prezir. Njemu to, eto, uspeva bez puno truda, ali sa drugim likovima nije tako, pošto su njihove pozadine iscrtane sa svega nekoliko rečenica.

            Pored grubo skiciranih likova, jedna velika zamerka ide verodostojnosti filma, ili, kako kompetentna svedočanstva tvrde – nedostatku iste. Nakon premijere u Rusiji, crvenoarmijski veterani, koji su, jelte, Drugi svetski iskusili bez posrednika, pokrenuli su peticiju da se dalje prikazivanje u matičnoj im zemlji zakonom zabrani, jer su njihovi sunarodnici prikazani kao neotesanci i primitivci, koji, iz straha od smrti, povazdan šljokaju, orgijaju i takmiče se u puštanju vetrova, al’ je Duma tvrda srca bila, i odbacila je tu ideju. Na drugoj strani Evrope, Nemci su prezviždali projekciju na Berlinskom filmskom festivalu, a ni mnogi velikaši nemačke filmske kritike nisu lepše mislili o njemu.

            Istina jeste – moglo se to i mnogo bolje. Ali, s obzirom na to da je i na samom internetu teško naći dva izvora koji tvrde iste stvari, jasno mi je zašto je ovako ispalo. Recimo, jedan istaknuti filmski sajt smatra da je Vasilij Zajcev nije bio najbolji strelac Crvene armije, i da ga je streljašica Ljudmila Pavličenko nadmašila za čitavih 150 dušmanskih glava, dok drugi teoretičari na netu navode da je dotični oduzeo mnogo više života. Takođe, na jednom mestu sam našao da se ljubavna priča Vasilija i Tanje nije nastavila nakon rata, jer se on oženio anonimnom djevuškom, dok već se sledeći izvor kune da je aspekt romanse potpuno izmišljen i da Zajcev nije imao nikakvu vezu za vreme rata, pozivajući se na njegove lične zabeleške.

            Džud Lo je bio solidan. Ne kakav ume da bude, ali, svejedno, lepo je dočarao skromnog i zbunjenog pastira-tepača. Što se ne može reći za Džozefa Fajnsa, koji je bio malo krut i izveštačen, sa glasom koji kao da je nasnimljen preko njegovog pravog, i najtežim oblikom ljubomore prikazanim na velikom platnu još od Ejbrahamovog Salijerija, jer izgleda namučeno i grozničavo kroz dobar deo filma. Od njega sam više očekivao. Najzapaženiju žensku ulogu igrala je Rejčel Vajs, lepolika devojana koja je izgledom nadomestila manjak glumačkih vratolomija. Ipak, pored Harisa, meni su najupečatljiviji ostali Ron Perlman, koji glumi Kulikova, gvozdenzubog strelca koji je prošao obuku majora Keniga, kao i genijalni Bob Hoskins, u ulozi Nikite Hruščova, koji veličinom ozrači svaku scenu kojoj se nađe.

            Ako bi režiser Ano, poznat i po ostvarenju Sedam godina na Tibetu, nekad rešio da skrati film izbacivši presmešni, nepotrebni ljubavni trougao i skoncentrisavši se na sudar titana i okršaj dveju nacija, od tih novih rezova Neprijatelja pred vratima ispao bi odličan film. I da je zasnovano na događajima koji su se zbilja desili – a nije – nadmuživanje Zajceva i Danilova bilo bi suvišno podilaženje delu publike koji bi priželjkivao romansu i ljubavisanje i u dokumentarcu o paramecijumima. (Takođe, Ano treba da prođe obuku primene svetla i odsjaja u filmu. Jer, očigledno, ne ume da barata njima.)

Ovako, mogu reći da je priča o ruskom snajperisti samo solidna. Napetost postoji, fotografija je valjana, a specijalni efekti realistični u dobrom delu filma. Scenario, ajde, nije baš šekspirovski, ali pristoji žanru. Realno gledano, novi milenijum nije iznedrio množinu filmova (vrednih pomena) o Drugom svetskom ratu. Stoga Anoovom čedu moramo progledati kroz prste, iako je on, kao Quel maledetto treno blindato (a.k.a. The Inglorious Bastards iz 1978. godine), više uvertira za sate provedene igrajući pucačine iz prvog lica, no stranica istrgnuta iz istorijske čitanke. 



6 коментара:

  1. Ed Harris mi je bio najbolja tacka filma a sto se tice (nasilnog) ubacivanja ljubavnih scena u ovakve filmove - mislim da nam je svima muka od toga.


    Za promenu preporucujem odlican nemacki film "Stalingrad" (Joseph Vilsmaier, 1993), koji mozda nije 10/10 ali je prilicno realistican, iskren i brutalan..ono sto bih od nemackog filma i ocekivala. Meni se jako svideo pa eto..

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Verovala ili ne, planiramo "Stalingrad" u bliskoj budućnosti, ali je najbolje da sačekamo da prođe još neko vreme od ovog posta, da ne dosadimo ljudima. :)

      Hvala na preporuci, u svakom slučaju. :)

      Избриши
    2. "planiramo" - jel vi to i zajedno gledate filmove i lagerujete za pisanje na sajtu? :-)

      Избриши
    3. Ne gledamo baš zajedno (desi se nekad, ali to nije praksa koju oduvek sprovodimo), ali postoji lager-fajl, da. :)

      Избриши