ENTHIRAN (2010)

PIŠE : 2Much Habek

REŽIJA : Shanmugam Shankar

ULOGE : Rajnikanth , Danny Denzongpa , Aishwarya Rai Bachchan

Ako ste ikada imali priliku da vidite neko dugometražno ostvarenje iz bolivudske „fabrike snova“ (ili nesreću da vidite neku seriju na domaćim kanalima), očekivaćete loše amaterske specijalne efekte, iritantnu preglasnu muziku koja iskače niotkud, kameru koju vodi osoba oduševljena zoom dugmetom i glumu na nivou školskih predstava. Ovaj film je, međutim, pravi biser po tom pitanju, specijalni efekti su indijsko-američka koprodukcija, koreografije akcionih scena je radio legendarni  Yuen Woo-Ping, kostime Mary E. Vogt, a soundtrack jedan od najpoznatijih indijskih kompozitora i dobitnik višestrukih Oskara, A. R. Rahman.  Režiser S. Shankar je ovo delo napisao i pokušavao da snimi još od 2001. godine, snimanje je više puta otkazivano zbog nedostatka finansija, koje je 2008. napokon dobio i uspeo da ostvari svoj davnašnji san. U pitanju je tročasovno visokobudžetno ostvarenje (najskuplji indijski film u tom momentu) naučno-fantastičnog usmerenja, koje je usput i totalni Charlie Foxtrot žanrova – mjuzikla, komedije, drame i akcije. 

Radnja filma bi, recimo, išla ovako –  Dr. Vassi pravi prvog humanoidnog robota po imenu Chitti (oba lika tumači Rajnikanth, šezdesetogodišnja indijska superzvezda, pomalo prematora za ovakvu ulogu, but I digress) u  svrhu vojnih eksperimenata zamene za ljude na ratištu. Robot prvo stiče sva praktična znanja, ali zbog nepostojanja osećanja i racionalnog razmišljanja vladajuće telo instituta zabranjuje dalju integraciju robota u društvo. Vassi uspeva da isprogramira i osećanja Chittiju, koji se tada zaljubljuje u profesorovu dugogodišnju devojku Sanu, te dolazi do ljubomornog rivalstva između doktora i robota. U celu tu priču uleće i stari doktorov mentor, Dr. Bahri, koji tajno izrađuje bojne robote za Nemačku, i pokušava da otme planove za Chittijeva moždana kola koja nikako ne može sam da osmisli. Naravno, tu dolazi do još nekoliko preokreta, ali i ovako radnja već zvuči prekomplikovano i ne želim da dalje kvarim ugođaj gledanja zainteresovanima.

Ne mogu da opišem koliko je dobro gledati film u kojem je apsolutno SVE „otpanjeno na 11“, jer sve nekako liči na visokobudžetne verzije akcionih filmova iz osamdesetih i ranih devedesetih a pri tome uspeva da i dalje deluje originalno i iskreno. Film najbolje može da se opiše kao kombinacija klasika kao što su Robocop, Evil Dead 2, Weird Science, The Lawnmower Man i Superman, i pritom takav Frankenštajn projekat na neki suludi način funkcioniše i mami vas da gledate. Dovoljno je reći samo da u poslednjih 20 minuta filma dolazi do verovatno najluđe bitke između ljudi i robota ikada snimljene (TEASER).  Režiser se nije ustručavao ni u čemu, i za to mu treba skinuti kapu.

Ozbiljniju stranu priče predstavljaju konflikti između glavnih likova, ljubavni trougao, zavist i pohlepa, egzistencijalna pitanja, odnos tehnologije i čoveka. Na momente film dobija zreliji prizvuk  i lepo pristupi tome, ali ubrzo se sa teme skreće ili se dilema rešava na ne baš najbolji način. Loše strane filma mahom bi mogle da se pripišu indijskoj kulturi, iako bi režiser trebalo da zna bolje. Promene iz veselog i šaljivog u jako ozbiljno su česta pojava u ovom filmu, vesela herojska scena začinjena smrću nedužnog civila, one-lineri ispaljeni usred masakra, casual pojavljivanje pokušaja silovanja na koje se niko ne uzbuđuje posebno (u nekoliko navrata)... Ponekad postane nepojmljvo da je samo pet minuta pre neke vrlo ozbiljne scene pred nama bila blesava muzička numera, ili da se scenu ranije robot ubeđivao sa kolonijom komaraca oko ujedanja devojke. Likovi su uglavnom solidno definisani, ali, kada se film završi, niko od njih ne deluje posebno simpatično i ne mogu da ponesu titulu „junaka“ jer su svi pokazali vrlo negativne ljudske osobine kroz ceo film (pretpostavljam, još jedna tema koja je pomalo trapavo predočena). Moram još reći da su muzika i zvuk i pored bolivudskog tretmana jako dobro uklopljeni i priliče scenama u kojima se pojavljuju.  Za same dijaloge ne mogu previše toga da tvrdim, jer engleski prevodi umeju povremeno da banalizuju rečenice koje moram da pretpostavim da zvuče smislenije na tamilu, kao i dosta humora koji se izgubi u prevodu.  

Svejedno, posle gledanja filma lomio sam se između želje da režiseru istog mogu da pesnicom saspem zube niz grlo, ali sam istovremeno dobijao poriv da mu prinosim žrtve i veličam ga poput kakvog višeudnog božanstva. Ovako je, recimo, za mene na kraju ostao samo kao film koji je par nivoa iznad većine onoga što dolazi iz Bolivuda (čast izuzecima).

Za kraj, i pored svih falinki i spoticanja koje film ima, po izlasku je bio vrlo značajno delo indijske kinematografije, postavljajući visoke standarde u svom žanru, i postao je jedan od najuspešnijih indijskih filmova u istoriji. Jednostavno je obavezno štivo za svakoga ko voli over the top akciju, SF komedije, robote, kung-fu, elektronsku futurističku muziku mešanu sa istočnjačkim melodijama i jezike koji našem uhu zvuče čudno/smešno.  Samo se pre obračuna sa ovim filmom naoružajte dobrom voljom, grickalicama i obilnim količinama strpljenja.