недеља, 27. октобар 2013.

THE FALL (2006)


REŽIJA: Tarsem



Tamnoputi anđeli. Indijski motivi. Majkl Stajp, još uvek kosmat, pleše poput pijanog dirigenta koji nema percepciju dubine. Svako sa malo većom životnom kilometražom mogao bi, na osnovu ovih ključnih termina, prizvati sećanje na spot za Losing My Religion, veliki hit grupe R.E.M. Ti bizarni, ali veoma upečatljivi prizori ispilili su se iz uma Tarsema Singa, čoveka neobičnog imena i još neobičnije režiserske karijere. U ostala njegova dostignuća spadaju ona preskupa i suvišna We Will Rock You serija reklama za jedan osvežavajući napitak, toplo-hladni psihotrip-triler The Cell (sa Đeni iz bloka u glavnoj ulozi), kao i jedan posve neponovljiv uradak, fantazijski vatromet boja, predela i likova, nazvan, jednostavno, The Fall.


U crnobeloj sekvenci koja odlama film, uz divne zvuke drugog stava Betovenove Sedme simfonije, gledamo grupu ljudi kako vrše slow motion spasavanje nekoga ili nečega iz reke. Lokomotiva baca paru, ljudstvo se uzmuvalo, a onda iz vode izvlače konja. Scena se završava, i film nas obaveštava da se radnja odvija – uslovno rečeno – negde početkom prošlog veka (mada se naznačuje: once upon a time), u jednoj losanđeleskoj bolnici.

Tamo svoje boljke boluju, između ostalih, bucmasta rumunska devojčica Aleksandrija, koja je, berući narandže na plantaži, pala i skršila ruku, i Roj, filmski kaskader što je, u pokušaju da sa mosta naskoči na konja (pretpostavljam da u nekakvom stanju uma to može zvučati raz... ne, ne; pokušavam, ali ne nalazim racionalan osnov za taj postupak) obesposobljen za hodanje. Njih dvoje iskrajaju poznanstvo bazirano na devojčurkovoj ljubopitljivosti, Rojevim zadnjim namerama i „epskoj“ priči o petorici šarolikih (mada dvodimenzionalnih) junaka, koja se među njima dvoma isprela.

Zamislite jedno ostrvo. Oko njega prozirno more, negde u daljini se nazire veće kopno. Ostrvo je maleno, prostire se na tek par stotina kvadrata – puka peščana flekica u okeanu – ali nije i pusto, jer na njemu čami pet sasvim različitih likova: tamnoputi bivši rob, prirodnjak, Indijac, eksploziv-majstor i maskirani heroj. Ovo su akteri maštarije Roja i Aleksandrije, bazirani na likovima iz njihovog stvarnog života; ono što likove priče spaja, i što ih je i dovelo do tog ostrva, jeste mržnja prema istom čoveku, moćnom guverneru Odijusu (eng. odious – odvratan, grozan).

Neki od likova su i više no živopisni, kao, na primer, engleski prirodnjak Čarls Darvin, koji povazdan šeće odeven u nekakav pončo satkan od materijala koji podseća na...paunovo...krzno? I nosi sa sobom majmunče po imenu Valas, sa kojim i komunicira. Ako vam je to previše – a, verujte, nisam ni zagrebao izrazitu nasumičnost koja vlada „pričom u priči“ Singovog filma – kako ćete tek reagovati kad čujete da ih sa ostrva izbavlja slon (čija se jutarnja plivačka ruta verovatno poklopila sa okolinom ostrva), i da već na prvom kopnu dobijaju još jednog saputnika, u vidu mistika koji izlazi iz drveta? (Ja sam ciknuo u neverici, onako muški – a vi već po nahođenju, od volje vam.)

Malo je filmova koji vizuelno mogu da pariraju ovom delu. Malo, zaista. The Fall se već ušuškao u gornjoj polovini moje liste filmova sa najlepšom fotografijom. Reditelj (koji je, uzgred, na špici potpisan samo svojim imenom, bez prezimena – nešto kao „Za prijatelje – Tarsem!“) daje časnu reč da ništa od prikazanog nije kompjuterski generisano, i da je ekipa koristila samo specijalne efekte u izvornom smislu reči. Ako zaista jeste tako, a ne vidim zašto ne bi bilo, mi, deco draga, živimo na jednoj sasvim ljupkoj, raskošnoj i veličanstvenoj planeti. Neke predele i objekte, kao što su, recimo, Karlov most u Pragu ili indijski Tadž Mahal ćete i sami prepoznati, dok ćete pred drugima samo ostati razrogačenih očiju i razjapljenih vilica, i ne pitajući se gde tačno na ovom isprtku od nebeskog tela možemo naći takvu lepotu.

Radnja ovog filma može se posmatrati na dva nivoa: tu je realnost, okovana u okvire bolnice u kojoj se nalaze kaskader i devojčica, ali i svet priče, prostor ograničen samo maštama dvaju pripovedača koji, vršeći interakciju, menjaju njegov tok i zakone, i u kom gotovo ništa nije konzistentno. Prvi je, donekle, osnova za drugi; što nas može podsetiti na jedan drugi raznobojni bajkoviti svet koji je Frenk L. Baum sastavio i obojadisao, a Viktor Fleming materijalizovao i uobličio za filmski medij – govorim, naravno, o legendarnom Čarobnjaku iz Oza. (Mada se izvesne paralele mogu povući i sa The Princess Bride ili Pan’s Labyrinth, koji je izašao iste godine.)

Kad se Rojeve namere stanu otkrivati Aleksandriji, a njegove se misli zagegaju ka suicidnoj depresiji, tada i njegova priča, iako počinje relativno veselo, poprima znatno mračniji ton. Ono, baš-baš mračniji. Neprijatno, uznemirijuće, brate-je l’-ovo-Hamlet? mračan ton. To nije propust, već prepona za stomak gledaoca; ako ste opremljeni tromim želucem, određeni interval u ovom ostvarenju na vas može delovati iscrpljujuće. Sem toga, iako se samom pripovedanju poklanja mnogo pažnje i filmskog vremena, meni je, iskreno, bilo jako teško da se udubim u priču, pre svega, zbog hirovitosti naratora i, samim tim, nestalnosti toka drugog nivoa radnje.

Gluma je fina, mada su glumci koji tumače glavne uloge, Li Pejs i mlada Rumunka Katinka Untaru, mnogo bolji od onih koji igraju njihove izmaštanike: imaju dosta dobru hemiju i deluju prirodno, što se može pripisati činjenici da mala Katinka kroz dobar deo snimanja nije znala da Pejs nije zaista hendikepiran. (Tarsem se, videvši to, postarao da i drugi članovi glumačke postave misle isto, u nameri da podigne verodostojnost na viši nivo.)

Tarsem uzima jednostavnu priču, predstavljenu ranije u bugarskom filmu Yo Ho Ho, na kome je blago zasnovan, i na nju navlači najuvrnutije i najšarenije ruho – nešto slično Darvinovom sveprekrivajućem plaštu od paunovog krzna. (Eto fraze koja se ne ponavlja mnogo puta u životu. Ali možda je upravo to, neponovljivost, i najveća prednost filma.) On nalazi nadrealno u realnom, pruža prelep doživljaj čulu vida, ali se povremeno spotakne o plodove sopstvene pretencioznosti i promaši metu. No, i pored toga, The Fall je svakako lepo zamišljeno ostvarenje, produkt četvorogodišnjeg truda, finansiran mahom novcem iz džepa samog režisera, koje izgleda, ne preterujem, lepše od gotovo bilo kog filma koji sam pogledao poslednjih godina, što nekome, samo po sebi, može biti preporuka.



9 коментара:

  1. Одговори
    1. Bio sam zaista prijatno iznenađen, mada je trejler i nagoveštavao da bi mogao biti baš-baš lep. Skidam kapu čoveku.

      Избриши
  2. Već neko vreme mi je na listi za gledanje, sad ću da ubrzam taj proces. Hvala vam za odličan tekst! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago nam je da smo pomogli u ubrzanju! Hvala na lepim rečima! :)

      Избриши
  3. Film je cist eyegasm...svi predeli koje smo videli su stvarni, prvo mi je bilo isuvise neverovatno da bi bilo istinito, ali autor pod zakletvom spomenu 26 lokacija u 18 zemalja. (Toliko impresivnih delova, npr ona pustinja i pescana planina, kao i scene na kraju epske price, sa crnim vojnicima Odiusa, kad koracaju po stepenicama - prosto neizdrzivo lepo)

    Jos jedna zanimljivost vezana za devojcicu je da u vreme snimanja filma nije znala engleski nego je ucila po sluhu, u fazonu Bele Lugosija.

    Glavni lik mi se na pocetku nije bas svideo ali je posle popravio utisak / "That story was just a trick to get you to do something for me."

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisam mogao da verujem da ono postoji negde u svetu, i da nije ništa kompjuterski ulepšano.

      Meni je tih poslednjih pola sata or so postalo baš neprijatno nekako, ona stop motion sekvenca i sve... Ne znam, mračno je bilo. Ali je kompletan utisak veoma dobar.

      Избриши
  4. I sam uvod je izuzetan: http://www.artofthetitle.com/title/the-fall/

    ОдговориИзбриши