петак, 22. новембар 2013.

DEAR ZACHARY : A LETTER TO A SON ABOUT HIS FATHER (2008)

REŽIJA: Kurt Kuenne


Evo ovako, ljudi koji me dobro poznaju znaju da nisam posebno emotivan lik - nemam neke ispade saosećanja sa drugima, jadikovanja o sebi (ako nije neka samosvesna cinična tirada o disbalansu kosmičke pravde), nisam plakao kao klinac kada su Bambiju ubili mamu i kada je Fajvl tražio svoje roditelje. Ipak, u svojih 95 minuta trajanja Dear Zachary me je rasplakao jedno pet-šest puta, što vam odmah govori o kakvom je filmu reč, i u kakvom raspoloženju treba da budete ako planirate da ga odgledate.

U pitanju je dokumentarni film sa vrlo interesantnom početnom idejom. Kurt Keni odlučuje da napravi film o svom najboljem prijatelju iz detinjstva, kojeg je bivša devojka ubila posle raskida. Film je bio namenjen sinu kojeg je ona trebala da rodi, a zamišljen je kao kolaž sećanja svih ljudi bliskih detetovom ocu kako bi na neki način dete bilo upoznato sa osobom koja mu je u životu uskraćena.


Režiser je započeo snimanje poprilično brzo pošto se ubistvo desilo, u nameri da zabeleži što više sećanja ljudi u svežem obliku. Kako je snimanje odmicalo, situacija učesnika priče je počela drastično da se menja, pa je i film promenio fokus. A zatim je fokus pomeren još koji put, do krajnje bolnog i uznemiravajućeg zaključka. U želji da ne kvarim utisak onima koji se odluče na gledanje, ostatak događaja namerno izostavljam, ali mogu reći da kraj filma nosi totalno drugačiju poruku od originalno zamišljene i događaje koji nažalost nisu produkti mašte nekog Hičkoka, već stvarni događaji.

Tehničke karakteristike filma su vrhunske za jedan poluamaterski projekat. Sticajem okolnosti, odnosno zbog činjenice da je režiser od detinjstva bio zaljubljenik u kinematografiju i provodio vreme sa intervjuisanom porodicom, u filmu je korišćena velika količina arhivskih snimaka. S obzirom da je većina filma snimana amaterskim kamerama i da nije od početka zamišljen kao komercijalni film, montaža u filmu je na vrhunskom nivou. Scene su skladno međusobno uklopljene, u svakom momentu verno dočaravajući emocije. Režiser je odlično sproveo ideju da zadrži inicijalnu temu kao početak filma i da je se drži do poslednjeg trenutka, time najbolje prenevši gledaocu šok i nevericu koje je porodica osećala u tim trenucima.  Svakako je hrabro to što se držao sleda događaja i ostavio scene i atmosferu sa početka takvima kakve jesu, jer je time utisak iskrenosti i ljudskosti ove priče svakako pojačan.

Muzika se ne pojavljuje često u filmu, ali je tamo gde je ima adekvatna i suptilna. Ostatak zvučnog aspekta filma je isto lepo urađen, miran i tih u jednim i haotičan i kakofoničan u drugim momentima, kako dešavanja nalažu. Keni ima zanimljiv lični pečat (sudeći po drugim filmovima koje je radio) koji je i ovde provukao – često preklapa scene i izjave ljudi i spaja više razdvojenih mišljenja u jednu sliku, što ovde jako dobro funkcioniše.

Zanimljivo je to da i pored tužnih događaja i nelagodnosti koju isti donose, film i dalje odiše velikom dozom pozitivnosti. Očigledno je da se većina učesnika i međusobno poznaje, i da se poznaju sa režiserom, odnosno osobom koja ih intervjuiše. Oseti se iskrena želja da se detetu prilažu sitnice o karakteru njegovog oca, bez puno priče o osobi koja ga je ubila. Keni je  svima pristupio uz veliku dozu poštovanja i deluje da je dobro promislio i konsultovao intervjuisane šta da stavi u film. Često se tokom filma fokus vraća na srećne trenutke i sećanja neposredno posle nekog nemilog događaja, ili se sklanja fokus sa nečega na čemu bi se neko manje upleten u celu priču verovatno duže zadržao. Čak i prema najvećim krivcima režiser se poneo pre sa žaljenjem i zbunjenošću, nego prezirom i mržnjom.


Krajnja poruka koju film nosi vrlo je jaka i verovatno bi bila dovoljna tema da samostalno iznese neki dokumentarac. Teško je, naravno, pisati sada o njoj, a da se ne otkriva previše. Zato pronađite ovaj film i otkrijte sami zbog čega je tako dobar. I budite spremni na  plakanje i iznurenost koju ovakva dela neminovno nose sa sobom.




Нема коментара:

Постави коментар