SUPER MARIO BROS. (1993)

REŽIJA: Annabel Jankel,  Rocky Morton 

SCENARIO: Parker Bennet, Terry Runte, Ed Solomon

ULOGE: Bob Hoskins, John Leguizamo, Dennis Hopper  

OK, možemo mi ovo, samo lagano i bez panike.

Mario i Luiđi su braća Italijani, po zanimanju vodoinstalateri, i žive u Bronksu. Dobro. Sistemom cevi odlaze u Kraljevstvo Pečurki, gde postoji pečurka imenom Žabac (Toad) i princeza Breskvica (Peach), kao i princeza Bela Rada (Daisy). Postoje i dva zla brata, Vario i Valuiđi, ali pravićemo se da njih nema.

E sad, kad Mario pojede crvenu pečurku, postaje Super Mario, i tada je visok koliko i princeza. Kad uzme vatreni cvet, odelo mu menja boju i ispaljuje vatru, a kad pokupi ledeni cvet, ispaljuje grudve koje lede neprijatelje. Odakle  ih ispaljuje? Šta ja znam.

Kad smo kod pečuraka, zelena mu daje život, crna ga ubija, plava ga smanjuje, a od narandžasto – crvene postaje džin. Logično. Takođe, kada pokupi list, izrastu mu rakunske uši i rep, a kad pokupi zvezdu postaje neranjiv. Opet logično.

Uz to, može da pokupi i pingvinsko odelo, i propeler kapu. Da. I ponekad skače okolo u ogromnoj čizmi na navijanje.

Problem je u tome što princezu Breskvicu uporno otima reptil imenom Tanker (Bowser), i vodi je u svoj zamak. Bowser ima između jednog i osmoro dece, ali se ne zna ko im je majka, mada makar jedno dete – a i ja – veruje da mu je Peach majka. Ne moja, već majka tih reptilčića. Mhm.

Među neprijateljima se ističu inteligentni meci po imenu Bil, kosturi koji uvek ponovo ustaju, dve vrste kornjača koje u zavisnosti od boje oklopa imaju slobodu kretanja ili špartaju po zacrtanoj putanji, duhovi koji stanu kad u njih pogledaš, besne stonoge i Gumbe, šta god da su one.

Uz to, Mario jaše na dinosaurusu koji se zove Joši, koji nosi jaja iako je dečak, i ta jaja bez ikakvih problema baca naokolo.

I da, iako su neprijatelji, svi oni zajedno idu na trke, a u skorije vreme se Mario druži i sa plavim ježom koji ne sme u vodu.

Savršena priča da se od nje napravi film, jelda?

A ipak, film Super Mario braća je ugledao svetlost dana. Godine 1993. kad je interesovanje za Marija u očima javnosti možda bilo i najniže još od nastanka tog lika na velikom platnu su se sukobili Bob Hoskins kao Mario i Denis Hoper kao Kralj Kupa, koji vlada paralelnom dimenzijom nastalom padom meteora koji je, umesto da ubije dinosauruse, razdvojio stvarnost na dva dela, od kojih su u jednom, našem, ljudi dominantna vrsta, a u paralelnom svetu su to potpuno evoluirani antropomorfni reptili.

Ček, ŠTA?

Film koji smo dobili je takav da je, u intervjuu za The Guardian Bob Hoskins na tri pitanja odgovorio sa Super Mario braća (pitanja su bila: „Koji je najgori posao koji ste ikada radili?“, „Šta Vam je najveće razočarenje u karijeri?“ i „Da možete, šta biste  promenili u svojoj prošlosti?“)

Tehnički gledano, film ne bi mogao više da vrišti „Made in 90s!“ ni da ga uvaljaš u neonsku farbu, obuješ mu Reebok Pumps patike i pola toka filma zameniš raspravom da li je jači Hulk Hogan ili Undertaker. (U stvari, u filmu Bob–omb čak i NOSI ribok patike). Režiserski dvojac  filma bio je tad poznat po seriji o Maksu Hedrumu, navodno prvom kompjuterski generisanom TV voditelju, koga ste verovatno videli u spotu za pesmu Paranoimia grupe Art of Noise, što je u izgledu filma više nego primetno. Rediteljima i scenografima se mora priznati da su uspeli da stvore sjajnu alternativu tadašnjem Menhetnu, da nam predoče jasan odgovor na pitanje „Kako bi ovaj grad izgledao da njime upravljaju dinosaurusi koji su tehnološki mnogo napredniji od ljudskog roda?“, što je pitanje koje, verujem, svako sebi postavi barem jednom u životu.

Gluma je... Pa, u filmu definitivno ima glumaca, toliko je sigurno.

Iako su, sudeći po kasnijim intervjuima sa glumačkom ekipom, svi bili na ivici živaca (pokojni Hoper je na setu proveo četiri i po meseca, umesto pet nedelja koliko je originalno bilo zamišljeno) i neretko pijani da bi mogli da podnesu uslove rada pod upravljačkom palicom režisersko-diktatorsko-bračnog para, moram reći da je cela postava uradila najbolje što je mogla sa onim što im je dato – čak i Dejzi, arheolog- princeza svedena na hodajuću stvar koja gura scenario napred.  U poređenju sa, npr. Frankom Langelom kao Skeletorom u filmu o Mastersima, („Ja sam ZAO! Vidite kako sam ja ZAO i činim ZLO!“) ili Orsonom Velsom kao Junikronom u Transformers dugometražnom crtaću koji je bio oličenje manjka entuzijazma (citat: „Ja sam neka igračka koja jede druge igračke“), Hoper nalazi meru i ne igra Kupu kao karikiranog zlikovca iz crtaća, dajući kredibilitet svom, krajnje apsurdnom, liku.

S te strane, Hoskins ima mnogo lakši zadatak – njegovo je bilo samo da odigra dobroćudn0g vodoinstalatera koji ne može da veruje šta ga je snašlo, a iz gorenavedenih razloga mislim da mu taj „šta me je ovo snašlo“ deo nije bilo tako teško da prikaže.

Reči da je film propao bilo bi kao kazati da je Drugi svetski rat bio mala neprijatnost globalnih razmera. Zapravo, film je prošao toliko loše da je kompanija Nintendo odustala ne samo od filmke adaptacije Metroid serijala igara, nego i od snimanja igranih filmova po svojim igrama uopšte. Dakle, i kritika i glumci, pa i glavešine u Nintendu smatraju ovaj film totalnim promašajem.

A opet, ja ne mislim tako. Uzmimo za primer neke novije filmove zasnovane na video igrama koji su čak i imali dobar predložak na osnovu koga bi radili, poput Tomb Raider filmova, ili Max Payne-a i Resident Evil serijala, da ne pričam o brljotinama poput starog Street Fighter-a ili Tekken filmovima.

Svi oni su uzeli osnovne elemente radnje igara, ali samo u tolikoj meri da i ljudima koji nisu gejmeri već su jednom u prolazu videli datu igru i imaju samo neku opštu ideju o fabuli, film zasnovan na njima bude primamljiv i napravili bućkuriš ni na nebu, ni na zemlji. (S te strane, usudio bih se da kažem da je prvi Mortal Kombat najbolji od tih ranih filmova po video igrama – ispoštovao je ono malo što smo znali o likovima iz prva tri nastavka igre, Sub Zero je ledio, Škorpion je izbacivao ono nešto iz ruke, Džoni Kejdž je bio glumac, a Šang Cung je u jednom momentu rekao „Besprekorna pobeda“. Šta više čovek da poželi?).

Pogledajmo, s druge strane, bućkuriš kakav je sinopsis radnje Mario igara sa početka ovoga teksta. Priznaćete, teško bi bilo napraviti film koji bi verno pratio tu papazjaniju od radnje.

Nedavno sam gledao video u kom je napravljena distinkcija između igara u kojima kontrolišeš svog avatara i onih u kojima se poistovećuješ s njim (to su one igre koje opisuješ društvu rečenicom koja počinje sa „Ti si...“). S te strane, Mario ili Sonik, ili Earthworm Jim nikada nisu bile igre u kojima se identifikuješ sa likom koga kontrolišeš. Mario je neki brka, Sonik je neki jež, Džim je neki crv u supermoćnom vanzemaljskom odelu  i – to je to. Ne postavljamo pitanja šta će Soniku Dragulji Haosa, samo idemo okolo i skupljamo dovoljno prstenja da nam se otključa bonus nivo da bismo mogli da ih pokupimo.

Ako posmatramo Mario serijal kroz tu prizmu, sva besmislenost radnje ne treba, niti može, da nas nešto posebno tangira. Ako tako gledamo i na  ovaj film, dobijamo ostvarenje u kom „neki brka sa svojim bratom i devojkom arheologom prolazi u paralelni svet čiji vladar želi da pokori našu dimenziju i de-evoluira ceo ljudski rod pomoću svoje Naprave Propasti (TM)“ , što jeste pomalo loš scenario, ali od one dobre vrste loših scenarija, ako znate na šta mislim. A, pošto ste već na ovoj stranici, sva je prilika da znate.