понедељак, 02. децембар 2013.

THE WAY WAY BACK (2013)


REŽIJA i SCENARIO: Nat Faxon, Jim Rash



Kliše je teška reč. Često se podupiremo njome, posebno kada nam je želja da obezvredimo i izblatimo ono o čemu pričamo, iako njeno osnovno značenje – obrazac, šablon – nije preterano negativno. Tema tinejdžerskog sazrevanja i ekstrovertizacije ličnosti obrađena je mnogo puta na velikom platnu, to bez oklevanja možemo zaključiti, pa tako ni The Way Way Back, koji govori upravo o tome, nije nešto što bi se moglo nazvati utiračem staza i smelim hodačem po neistraženim vrletima. Ali, iako on prati određenu formulu, sadrži gomilu detalja koji čine da povisoko nadleti prosek i izdvoji se iz bulumente sličnih naslova.


Junoša Dankan, na kom je fokus filma, nalazi se, dakle, u tim prokletim i ničijim godinama kada smo prestari za novogodišnje paketiće, a premladi za pretplatu na bilten Udruženja krematista. Roditelji su mu razvedeni, pa on sa majkom, potencijalnim očuhom i njegovom ćerkom iz prethodnog braka, putuje na primorje u nameri da onde provedu leto.

Već nam prva scena govori mnogo o njegovom odnosu sa Trentom, dečkom njegove majke, koga igra Stiv Karel: Dankan praktično sedi u gepeku auta, iza zadnjeg sedišta (otud takav naslov filma), a Trent pokušava sa njim da zametne konverzaciju. No, to nije običan razgovor dečaka i čoveka koji ima nameru da se infiltrira u njegovu porodicu – Trent od mladeca traži da, na skali od jedan do deset, pronađe svoju vrednost. Dankan nevoljko kaže da sebe vidi kao šesticu, ali mu ovaj buši balon i rekne nešto kao – znaš kako, mnogo je to, ja tebe vidim kao slabašnu trojčicu, ali ima prostora za napredak, poljuljavši momčetu ionako nesigurno samopouzdanje, i učinivši da ga pomenuti još više omrzne.
(Meni je, iskreno, činjenica da je Karel na tren iskočio iz svojih iznošenih gilja smotanog šaljivdžije, i oprobao se u ulozi totalnog dripca, bila fascinantna; a, što je najsmešnije, čovek se veoma dobro snašao u novim vodama. Isprva mi je, priznajem, njegovo novo ruho malo odvlačilo pažnju, ali je, čim sam uvideo da je u pitanju tip glumca koji lako svuče tovar svojih ranijih uloga, ovaj gospodin podosta skočio u mojim očima. But I digress.)

Kao što svaki filmski tunjavko u procesu pupljenja nabasa na svoj love interest, tako i Dankan upoznaje Suzanu, devojčicu iz komšiluka kuće u kojoj ostaju za vreme letovanja. Sa njom nalazi zajednički jezik, pre svega, zato što je njena porodična situacija prilično slična njegovoj. Takođe, pribežište od porodične tenzije nalazi u obližnjem akvaparku, gde ostvaruje i poznanstvo sa Ovenom, menadžerom istog.

Oven je, što bi se narodski reklo, đilkoš, šeret, spadalo dobra srca, i uvlači Dankana – kao i gledaoce – u svoj bezbrižni svet. Igra ga Sem Rokvel, po meni veoma potcenjen glumac, i svojim šarmom i glumačkom umešnošću kupuje publiku en gros. Vrlo je moguće da je on glavni direk na kom počiva dopadljivost čitavog filma, što možemo pripisati delom vešto napisanom scenariju, a delom njegovoj sjajnoj i opuštenoj izvedbi, koja s vremena na vreme dobrano zagazi u over the top. Elem, father figure, stariji brat, najbolji drug: sve je to Oven Dankanu. I upravo to sve je potrebno da se ovaj odguseniči i razleptiri.

I ostali članovi ekipe su vrlo dobri, a posebno bih istakao Alison Dženi, koja tumači ulogu Suzanine majke, njihove pripite i govorljive komšinice. Verujem da joj se smeši gomilica priznanja raznih filmskih institucija, mada ne bih smeo da potpišem da će joj i Akademija skinuti kapu za najbolju sporednjakinju, s obzirom na njihovu tradiciju da prečesto previde komedije kao što je ova. Dalje, Toni Kolet (Little Miss Sunshine) takođe je lepo nijansirala ulogu razvedene majke (Dankanove), koja, iz straha od samoće, mnogo toga trpi i oćutkuje, a mladi Lijam Džejms koji igra Dankana pokazuje dosta talenta za svoje godine, i pored toga što mu je dobar postotak dijaloga prošaran poštapalicama poput ummm ili errr.

Net Fakson i Džim Reš, saučesnici u pisanju teksta za oskarom nagrađeni film The Descendants Aleksandera Pejna, sastavili su ovaj scenario i pobrinuli se za režiju, a imaju i zanimljive cameo uloge. Režijski deo posla nije obavljen na nivou jednog Kjubrika ili Kurosave, ali su likovi u scenariju inteligentno izgrađeni, sa izvrsnim dijalozima i ponekim zaista pronicljivim zapažanjima, pa im možemo oprostiti, jer je konačni rezultat njihovog truda i više nego pristojan.

Kao što rekoh, The Way Way Back nam ne donosi ništa revolucionarno – čak koristi znano okruženje i dosta predvidljive okrete u radnji. Ipak, u njih postavlja hrpu šarenih likova, prelivši ih prijemčivošću i zanimljivim detaljima, sadrži veoma jake izvedbe čitave glumačke postave, i ostavlja sasvim fin utisak. Ako tražite inteligentnu zabavu, lep balans komedije i drame, nešto što će vam osunčati i zgrejati ove mrzle decembarske dane – mesto kubika drva i par ambasador ćebadi stižu Rokvel i kompanija, rešeni da vam bace kez na facu.



Нема коментара:

Постави коментар