петак, 24. јануар 2014.

BLUE JASMINE (2013)



REŽIJA: Woody Allen



Da je Vudi Alen, što bi kod nas rekli, alav na pare, svaki bi svoj film posle Deconstructing Harry snimao pod pseudonimom. Potpisnik ovih redova uveren je da bi dobar procenat tih ostvarenja danas uživao mnogo veći uspeh da je predstavljen kao nečiji genijalan prvenac, ili vrhunac karijere prosečnog režisera-scenariste. Ali, eto, čovek nije pohlepan. Zato imamo gomilu negodovatelja koji tvrde da dotični gospodin stalno koristi iste boje za švrljanje po velikom platnu, i da se ne trudi ni da ih razmuti i iskombinuje kako valja, uveren u vernost svojih obožavatelja. Kada iskoči iz svoje njujorške uljuljkanosti, njegovi filmovi su, pomenutoj skupini, razglednice bez duše.

Zbog takvih, ja svaki tekst o nekom Alenovom filmu načnem apologijom ovog neurotičnog Jevrejina. Stvar nije, želim da skrenem pažnju, u njegovom ponavljanju ili nekreativnosti, već u podeljenosti publike: Vudija ili voliš, ili ne voliš – treća opcija ne postoji. Očigledno je kojoj grupi ja pripadam, ali se trudim da budem objektivan.

Ovog puta, starina ne putuje po Starom kontinentu udvarajući se prestonicama njegovih zemalja, kao prethodnih nekoliko godina, već se vraća u rodne mu Sjedinjene Države; tačnije, u San Francisko, dragulj Kalifornije. U pretprošlogodišnjoj laganoj komediji To Rome with Love je bio rešio da nas, posle sedam godina, ponovo počasti svojim prisustvom ispred kamere, da bi se, u svojoj novoj drami Blue Jasmine, opet vratio u pozadinu, prepustivši glavnu, naslovnu ulogu plavokosoj Australijanki Kejt Blančet.

Ona igra Džasmin (verujte, ova transkripcija me boli koliko i vas), bivšu bogatunku koja je, sticajem okolnosti, ostala bez svega što ima. Naime, pošto su joj uhapsili muža, koji je stekao silno bogatstvo i održavao ga utajama poreza i finansijskim prevarama, sav imetak joj je zaplenjen, i ona je, nervno skrhana, postala primorana da se snalazi kako zna i ume, iako čitavog života nije radila i zarađivala – ni dana.

Zato odlazi u San Francisko, gde joj živi sestra (faktički, ona to nije, jer su obe usvojene, ali od različitih bioloških roditelja) koju glumi odlična Britanka Sali Hokins, i namerava da ostane u njenom stanu dok ne pronađe šljaku i ponovo se osamostali. Džasmin ne obraća pažnju na planove sestrinog verenika, koji baš tih dana želi da počne zajednički život sa svojom budućom ženom; čak ubeđuje nju da nađe sebi sposobnijeg i inteligentnijeg muškarca, jer će joj ovo, po njoj, biti već drugi promašaj od čoveka sa kojim će stupiti u brak.

Da, ona krka tablete i poškropljuje ih votkom, ali i dalje ima ambiciju da se vrati u svet iz kog je izletela: pronalazi posao, a u slobodno vreme nastoji da se kompjuterski opismeni, da bi joj to, dalje, pomoglo u ostvarivanju svojih snova. Kroz flešbekove, gledalac dobija uvid u ključne trenutke njenog života u braku i novčanom blagostanju. Zašto je Džasmin takva kakva jeste? Da li je moguće da ju je gubitak materijalnih dobara potukao i izgnao u umnu nestabilnost, ili je posredi drugo nešto, neki problem koji je godinama ignorisala i skrivala od sebe?

Glavni lik je kompleksno spravljen – vidi se da je Vudara dosta radio na njoj. Ipak, bez pomoći žene koja će za to, po mom skromnom mišljenju, gotovo sigurno biti oskarom nagrađena, možda bi konačni ishod bio manje upečatljiv. Jer Kejt Blančet, koja se više puta dokazala kao glumica vanrednog talenta, ovoj režiserovoj heroini daruje dubinu, izazivajući saosećajnost i pored toga što nas njen karakter iritira do koštane srži. Mi navijamo za nju, želimo da kraj filma bude blag prema toj ženi, nesrećnoj na više nivoa.

Pretpostavlja se da je inspiraciju za deo priče i glavnu junakinju Alen našao u drami Tramvaj zvani želja Tenesija Vilijamsa, čija je najpoznatija ekranizacija (Elija Kazan, 1951. godine) i danas jedno od vrhunskih holivudskih ostvarenja. (To je, možda, jedan od razloga zbog kojih ovaj njegov naslov nije pozdravljen nominacijom Akademije, u konkurenciji za najbolji prošlogodišnji film.) Alen to, koliko je meni poznato, nije potvrdio, ali je uticaj drame uočljiv, i u velikom broju postupaka njegove Džasmin možemo spaziti duh i manire Vilijamsove Blanš Diboa. Ipak, strast u dramskom tekstu igra mnogo veću ulogu, pa se samim tim menja i kompletan utisak o filmu. (Treba dodati i da je Blančet igrala lik Blanš u jednoj od pozorišnih adaptacija ove predstave.)

Drugi likovi su takođe lepo osmišljeni, posebno lik sestre Džindžer, koju igra Sali Hokins. Akademija ni nju nije zaobišla, pa će imati čemu da se nada drugomartovske večeri, kada se održava ceremonija u holivudskoj dvorani Dolby Theatre; nadam se da će matore filmadžije iz žirija ovoga puta ispraviti grešku iz 2009. godine, kada su propustili i da je nominuju za učinak u filmu Happy-Go-Lucky.

Ostatak ekipe praktično nema slabu tačku: Alek Boldvin je Hal, pomenuti muž-prevarant, i igra svoju šmekersku rolu koju često ponavlja iz filma u film, ali prolazi, jer je neopisivo kul; komičar Endru Dajs Klej deluje sasvim pristojno i uverljivo u ulozi neukog Ogija, sestrinog prvog muža, a Bobi Kanavale (The Station Agent) briljira u roli njenog verenika Čilija, temperamentnog lepotanera iz radničke klase.

Neću vas lagati, ovo je daleko od Vudijevih the early, funny ones filmića, u kom nas iz svakog njujorškog sokačeta vreba efektna šala i urnebesan one-liner. Poslednji put je slavni sineasta bio ovako mračan pre devet godina, kada je snimio Match Point, nakon koga sam iznenađeno blenuo u ekran, shvativši da sam nasamaren, jer sam očekivao tipičnu alenesku, a dobio dosta zeznutu dramu sa sitnim pramenjem trilera.

Vudi Alen je poslovični stari panj: drži žar, pokatkad zavarniči, a nekad se i razbukta. Midnight in Paris je bio vrlo dobar; To Rome with Love solidan; Blue Jasmine je, i pored svog polumračnog tona, odličan. Cvikeraški veteran, ispilivši možda i svoj najbolji uradak u ovome milenijumu, još jednom dokazuje da ga kritičari i piskarala prerano pokopavaju.


Нема коментара:

Постави коментар