недеља, 02. фебруар 2014.

MIDNIGHT RUN (1988)



REŽIJA: Martin Brest



Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, svako je domaćinstvo na planeti imalo svoj omiljeni buddy-buddy dvojac: nekom su simpatični bili Nolti i Marfi (48 Hrs), neke su zabavljali Gibson i Glover (Lethal Weapon), dok su drugi, opet, bili neodlučni između Švarcenegera i Belušija (Red Heat) i Stalonea i Rasela (Tango & Cash). Robert de Niro i Čarls Grodin su bili favoriti retkih, sitni VHS heroji, a, nažalost, jedini film u kom su se zajedno pojavili, Midnight Run, nije urnisao bioskopske blagajne kao što bi se moglo očekivati na osnovu buljuka vernih fanova koje je stekao tokom godina.

Studio je želeo neko zvučnije ime: Robin Vilijams se spremao za audiciju, a u igri je bila i prerada scenarija, tako da De Niro ima partnerku koju bi igrala Šer, tada veoma aktivna, kvalitetna i unosna glumica. Od ove druge varijante su odustali, obrazloživši to tvrdnjom da bi odnos glavnih likova tako mogao dobiti seksualnu notu, dok Vilijams nije ni stigao da pokaže šta zna, jer je režiser Martin Brest bio očaran hemijom koju su imali De Niro i Čarls Grodin, pa je angažovao njega, i pored toga što nije bio glumac iz prvog tima Holivuda.

Grodin ovde glumi Džonatana Mardukasa, knjigovođu sa nadimkom The Duke („vojvoda“), koji je proneverio 15 miliona dolara, našao se iza rešetaka, a zatim nestao čim mu je plaćena kaucija. Edi Moskoun, kaucijski žirant, pljunuo je masnu lovu da bi Vojvodu iščupao iz pritvora, ne znajući kakvim se ovaj poslom bavio. Kada Vojvoda zdimi, Moskoun okreće broj Džeka Volša, nekadašnjeg policajca, sada lovca na ucenjene glave i obećava mu silan novac ako ga vrati do petka.

Džek, koga igra uvek sjajni Robert de Niro, saznaje da je Mardukas bio knjigovođa Džimija Serana, mafijaša čija se staza i ranije preplitala sa njegovom, i prihvata posao. Za divno čudo, nije mu potrebno mnogo vremena da locira Vojvodu, i čini mu se da će posao biti relativno lak, pa kreće da ga isporuči Ediju. Da sve ne bude tako, pobrinuće se opelješeni gangster koji šalje svoje ljude da likvidiraju pobegulju, zatim odred federalnih agenata kojima je on potreban živ, ne bi li, uz njegovu saradnju, bacili Serana u zatvor, kao i još jedan lovac na ucene, koga je Edi Moskoun unajmio za slučaj da Volš ne obavi svoj posao kako valja. Sledi opšta jurnjava po gradovima severnoameričkog kontinenta, u vazduhu, vozom i automobilom, a Volš i Mardukas otkrivaju da, uprkos svim razlikama, ipak imaju ponešto zajedničko.

Zvuči formulaično, naravno, i pomalo čak i jeste; nije to prvi odd couple filmić, a svakako ni poslednji, ni u pomenutoj deceniji. Ipak, izvrsno napisan scenario – koji, uzgred budi rečeno, obiluje psovkama – ne dozvoljava ovom ostvarenju da ni u jednom trenutku bude dosadan ili naporan, pa ni kada uočimo nekolicinu njegovih mana ili se zaprepastimo predvidljivošću nekih dešavanja. Scenarista Džordž Galo se često hvata vulgarnosti, ali to, na neki uvrnut način, ne utiče na prirodan ton njegovih dijaloga, već ih čak donekle i oplemenjuje.

Martin Brest je, priznajem, imao sjajan predosećaj kada je upario ova dva čoveka. De Niro, oprobana glumčina i holivudska legenda, veoma je upečatljiv kao bivši pandur Volš i pokazuje da poseduje komičarski potencijal, ali ne bi bio toliko upadljiv bez odličnog Grodina, tog tužnookog i flegmatičnog sina Čevija Čejsa i Stiva Martina, i njegovog Mardukasa. Stilovi glume, kao i likovi koje igraju, različiti su, ali se savršeno uklapaju, i vidi se da su se dobro zabavili snimajući. Brest, čuven po komediji Beverly Hills Cop, i inače je poznat po tome što svojim glumcima dozvoljava da improvizuju koliko žele, a ovde je nekoliko najnezaboravnijih scena nastalo upravo kao plod razigravanja glavnih glumaca.

Imena sporednjaka koji naseljavaju svet Brestovog čeda, san su svakog filmskog znalca: Edija Moskouna igra vazda drukčiji Džo Pantolijano (Memento), Jafet Koto, Džijardelo iz čuvene detektivske serije Homicide: Life on the Street, glumi šefa FBI trupe, dok je gangstera Serana ovaplotio – wait for it – nedavno preminuli kuler Denis Farina. Pomenutima vrlo dobro pariraju i manje poznati članovi ekipe – gotovo da i nema onih koji odudaraju glumatanjem.

Muzika je polje o kome bi se moglo danima razglabati. Kompozitor Deni Elfman je sastavio saundtrek, ali, iako se, znam, mnogi neće sa mnom složiti, to je možda i najslabiji aspekt filma. Nisu to loše numere, da se razumemo; Deni Elfman je poznat, priznat i više puta nagrađivan muzički radnik, što kao tvorac filmske muzike, što kao koautor u bendu Oingo Boingo. No, s vremena na vreme (na početku, posebno), imao sam utisak da se pozadinske pesmice nikako ne poklapaju sa dešavanjima na ekranu, i sve je delovalo kao mešanje stanica na radio-prijemniku. To ume da skrene pažnju malo. Da ne grešim dušu, ima vrlo dobrih melodija, a neke od njih su i lepo upakovane uz akciju, ali, generalno, mislim (što ne znači i da sam u pravu) da je Elfman mogao to izvesti i za dlaku kvalitetnije.

Akcija kreće i pre no što krenu najavni titlovi, i ne popušta do kraja. Nedostaci u priči postoje, ali se uglavnom tiču nekih sitnica koje se na prvo gledanje mogu i prevideti, pa, samim tim, i ne igraju presudnu ulogu u užitku. Ako se odlučite na gledanje filma Midnight Run, čekaju vas smesa žanrova, odlična gluma, scenario pun duhovitih dijaloga i dva sata lake zabave. Ovakve zaista više ne prave.



Нема коментара:

Постави коментар