REQUIEM FOR A HEAVYWEIGHT (1962)

REŽIJA: Ralph Nelson

ULOGE: Anthony Quinn, Jackie Gleason, Mickey Rooney, Julie Harris, Madame Spivy

Asovi, ičposebnjaci i trope – tako bi se, u tri reči, mogla odrediti klasifikacija sportista od strane običnog čoveka. Ipak, u tu bi se podelu morala učačkati i grupa onih nadarenih ljudi kojima Fortuna nije bila naklonjena, pa su nekako vekove otavorili u limbu između vrha i mediokriteta. Takvima – ne govorim samo o sportistima – je, rekao bih, najgore od svih: postoji svest od odudaranja od srednje vrednosti, ali je vrh podaleko.

Luis „Mauntin“ Rivera pripada toj skupini nesrećnika. Pre deset godina, on je bio peti bokser sveta, odmeravao je snage sa gorostasima sporta kao što su Marsijano i Čarls, i time se ponosi; ipak, nikada nije uspeo da se domogne šampionskog pojasa, niti je kasnije nadmašio ili ponovio svoje dostignuće.

U sceni koja načinje film, kamera je u prvom licu, dakle, mi svet posmatramo očima boksera. Jedina mana je to što taj svet nije preterano veseo, jer sadrži rafal pesnica blebetavog tabadžije po imenu Kasijus Klej. Mlađi, brži i okretniji, Klej nokautom poražava Riveru, te ovoga ka svlačionici vuku menadžer Mejš Renik i Armi, majstor za posekotine.

Sportski doca konstatuje da je Rivera u dosta lošem stanju i da je 17 godina u ringu ostavilo traga na njegovom zdravlju – naime, njegova retina je pretrpela izvesnu štetu i, doživi li još samo nekoliko udaraca u predelu oka, mogao bi potpuno izgubiti vid. Zbog toga mu preporučuje da okači rukavice o klin i posveti se nekim drugim stvarima koje ga zanimaju ili za koje je stručan.

Ali Mauntin nema plan B u životu. Školovao se nije, osnovna mu ostade nedoučena, a zanate ne zna. Armi i Mejš su zabrinuti za njega, svaki iz svojih razloga: Armi ga sažaljeva i pomaže mu da nađe pristojan nebokserski posao, dok je Mejšova briga izazvana činjenicom da je nekim zelenašima izgubio silan novac, pa mu sudbina sada zavisi od Mauntinovog zdravlja, jer mu je teškaš jedini izvor primanja. Kada u bokserov svet uđe simpatična radnica sa Biroa za zapošljavanje, život mu se iz korena menja; moraće da donese nekoliko teških odluka koje zahtevaju mnogo žrtava, među kojima se može naći i njegov ponos.

Ono što ovo ostvarenje izdvaja od drugih sa sličnom tematikom jeste, pre svega, odličan scenario Roda Serlinga, koji je adaptirao svoju epizodu dramske TV serije Playhouse 90. Ime vam zvuči poznato? Verovatno ga znate kao kreatora kultne serije The Twilight Zone ili pisca scenarija za kanonski SF Planet of the Apes. Iako je nastao pre svih većih njegovih uspeha, tekst za Rekvijem je živ, duhovit i pun sočnog žargona svog vremena.

Ipak, i najbolji scenario pada kao klada ako ne postoji solidna potpora u vidu glumačke postave. A ovde je svaki glumac savršen za svoju ulogu, i svaki daje svoj maksimum, iako se nijedna veća filmska institucija nije isprsila i nagradila ih za trud i umeće. Imamo Entonija Kvina kao planinu od čoveka Mauntina, sa odličnom i posve uverljivom šminkom na licu, koja pokriva sve, od sitnih posekotina, preko natekle obrve do totalno izobličenih ušiju, kakve često imaju bokseri koji su popili momačku količinu aperkata i krošea u karijeri. Naravno, tu je i nezaobilazno vitokorleoneovsko mumlanje – ali Kvinova moć ne leži samo u načinu na koji on prikazuje boksera, već i u tome kako čini da iz te trošne ljušture izroni ljudsko biće, bez suvišne sentimentalnosti.

Po kvalitetu, u stopu ga prate Džeki Glison, koji igra menadžera Mejša, i Miki Runi u ulozi Armija. U svoje tipske likove lako su utonuli, a čini se i da su se lepo uklopili kao sporednjački par. Glison je, pak, za dlaku bolji tokom gotovo čitavog filma, dok Runi svoju veštinu najviše pokazuje u sceni kartanja. Džuli Haris, koja igra potencijalni love interest našeg junaka, takođe se dobro pokazala. Za njima lagano kaska Madam Spivi, koja glumi over the top zelenašicu/gangsterku Mamu Grini. Ona mi je na momente vrlo dobra, ali je njen lik samo skica neke stripske negativke. (U sitnim cameo rolama, uzgred, mogu se naći i legende sporta kao što su Džek Dempsi i Kasijus Klej, koji igraju sebe.)

Režiser Ralf Nelson (čitajte naš tekst o njegovom Lilies of the Field OVDE) je ilustrovao i prvu inkarnaciju Serlingove priče, onu televizijsku: tada je glavnu ulogu igrao Džek Palans, koji je svetu podario nešto nežniju i ranjiviju izvedbu. Nelson je, kažu, želeo da novi glumac ponovi Palansov prikaz lika, ali je Kvin, misleći da će emotivnije izdanje nauditi njegovom imidžu hipermužjaka, insistirao na tome da Mauntinu da grublji ton, te je, kako režiser sam kaže, „odglumio Sanija Listona“. Po meni, ni konačni rezultat nije izneverio, jer je Kvin ubedljiv, a njegov Mauntin zvuči i izgleda kao jedan od istrošenih momaka koji su godinama ispuštali dušu među konopcima raznoraznih ringova.

Zanimljiva je činjenica da je, pod režiserskom palicom Save Mrmaka, po ovom scenariju 1974. godine snimljen i jedan TV film u našoj zemlji. Boksera-penzionera igrao je – ko drugi? – Bata Živojinović, Mejša – ko drugi? – Bora Todorović, dok se kao Armi pojavio Burduš, o kome ovih dana čitamo da je bio jedan od pretendenata na ulogu koju je Brando igrao u Kopolinom besmrtnom Kumu.

Jedina ozbiljnija mana koju sam mogao naći bila je ničim izazvana i ishitrena veza između boksera i radnice. Malo mi je delovalo neprirodno to njihovo naprasno zbližavanje i građenje poverenja – a čak i Mejš u jednom trenutku ističe činjenicu da se njih dvoje znaju „od prošlog utorka“.

Ponos, prolaznost i životna dezorijentisanost neke su od tema kojima se bavi ovaj donekle zaboravljeni pedesetdvogodišnji dragulj. Pored izvrsnog scenarija, nekih nezaboravnih scena i sjajne glume, on i danas ima štošta da ponudi, iako je ostao kratak za bilo kakvu zvaničnu potvrdu kvaliteta u vidu nagrada koje dodeljuju nadležne filmske ustanove. Zato, izboksujte malo slobodnog vremena i šmeknite Requiem, jer valja.