KES (1969)

REŽIJA: Ken Loach

ULOGE: David Bradley, Freddie Fletcher, Lynne Perrie, Colin Welland, Brian Glover

Dok su Ameri tog leta ljubavi hipičili za sve pare i istraživali granice uma i seksualnosti, sa druge strane okeana jedan je Britanac snimio svoj tek drugi film, sirovu i realističnu priču o dečaku, sokolu, disfunkcionalnoj porodici i idiotskom školskom sistemu. Taj umešni gospodin, tada potpisan pravim imenom Kenet, do danas snimio je nekoliko desetina filmova, ali se i kritičari i publika s pravom slažu da je Kes jedna od najsvetlijih tačaka njegove filmografije.

Bili Kasper je zelenooko jorkširsko momče zagacnulo u petnaestu: u slobodno vreme on raznosi novine, šeta po lugovima ili rekreativno kraducka sitnice, onako, za svoju dušu. Otac je napustio porodicu; majka uglavnom nije kod kuće, njegov stariji polubrat, džambas Džad, iskaljuje na njemu svoje frustracije, ponašajući se pri tom sasvim skotovski i čineći da se oseća kao da je sam na svetu, dok mu šarena galerija neudešenih nastavnika zagorčava život kad god stigne i uzmogne.

Ipak, kada na vrhu neke ruševine na obodu grada pronađe gnezdo sa nekoliko mladunaca sokola, te jednog od njih ponese kući s namerom da ga dresira, on shvata da postoji život i van nestašluka i prestupa kojima je dotada ispunjavao dane. Da bi se uputio u tajnu veštinu sokolarstva, voljan je i da čita, što je, sudeći po njegovoj neupućenosti u proces učlanjenja u biblioteku, sasvim nova stvar za njega. No, zaobilazi nekako i tu prepreku, i uskoro sklapa neobično prijateljstvo sa ovom grabljivicom, kojoj nadenjuje ime iz naslova (skraćeno od kestrel, što znači soko kliktavac).

Radnja je, kao što vidite, daleko od komplikovanog, i ne obiluje preokretima. U pitanju je puki realizam, adolescentsko izdanje kitchen sink ostvarenja (polubrat je tipičan junak tog žanra), stoga ne treba ni očekivati mnogo fabularnih uspona i padova, a Louč sasvim fino živi i radi i bez njih.

Naravno, prvo što upada u oči je razulareni i neiskvareni talenat junoše Dejvida Bredlija koji igra Bilija. Mislim, deco draga, da je njegovo izvedba jedna od najboljih koje sam, u svom filmofilskom veku, video u maloletnika. Bez obzira na činjenicu da je nov u svetu glume, on igra lako, bez izveštačenosti, i deluje kao da ga je kamera samo potajno pratila dok je obavljao svoje svakodnevne poslove. Dejvid je nakon Kesa ostao u filmskim vodama, ali, nažalost, svoj talenat je trošio mahom na serije i televizijske filmove, nikada ne nadmašivši svoj debi iz 1969. godine. (A u njemu je, podvlačim, sjajan, što se posebno da videti u sceni u drugoj polovini filma, kada pred razredom priča o svom odnosu sa grabljivom ptičicom.)

Ni ostali glumci se nisu odlikovali iskustvom; mnogi od njih su, kao mlađani Bredli, svoje karijere načeli kod Louča. Neki, kao Brajan Glover i Kolin Veland, koji tumače uloge dvojice Bilijevih nastavnika, primenili su svoja saznanja iz stvarnog sveta, jer su i jedan i drugi u nekom periodu svog života bili prosvetni radnici. (Trivia: Veland je nagrađen oskarom za scenario filma Chariots of Fire.) Njihovi likovi su dve krajnosti – prvi je flatulentni nastavnik fizičkog, blago pomerenog uma i bolesnih metoda, koji, u nedostatku fudbalskog umeća, koristi silu i autoritet da bi njegov tim pobedio, a drugi profesor pun empatije i jedina osoba koja Bilija istinski ceni.

Ako vam se brutalno ponašanje zaposlenih u školi učini čudnim i previše nasilnim, to je zato što je fizičko kažnjavanje dece u Britaniji zabranjeno tek krajem prošlog veka. Packe, šamari, hladni tuševi – sve je to deo života Bilija Kaspera i njegovih vršnjaka. Bez pokušaja da spreče uzrok, profesori kažnjavaju posledicu, dok je batina vrhovni nastavni metod i sredstvo pouke koje sleduje svakom školskom obešenjaku.

Kes je, na neki način, Bilijev beg od mračne svakodnevice. Budućnost mu se ne smeši, jer je svestan da postoji dobra verovatnoća da će završiti u rudniku, kao Džad, i zato svoj smisao nalazi u sokolu kog sam dresira. Soko je i simbol, jer, kao što glavni junačić kaže u jednom trenutku, čovek tu pticu može zarobiti i naučiti je da napravi pokoji trik, ali je nikada neće pripitomiti, uvek će ostati slobodna i živeti po svome – pomalo kao sam Bili.

Louč je snimao u Barnsliju, gde je smeštena i radnja romana A Kestrel for a Knave Berija Hajnsa, na kome je film zasnovan. Barnsli je u to vreme bio pretežno industrijski grad, sa bitnim rudarskim kopovima – Džad čak i radi u jednom od njih. Ulice su mu turobne, kao i kafane i edukativne institucije, i boje se počinju razlivati tek na prigradskim livadama, gde dečak trenira svog ljubimca.

Moja je jedina zamerka možda preterano insistiranje na realističnome. Neke scene, kao, recimo, Bilijevo trčkaranje šorovima i šumama, nisu od velikog značaja za doživljaj filma i ne bi se mnogo izgubilo njihovim uklanjanjem. No, da ne grešim dušu, i one imaju svoju dobru stranu, jer su lepe za oko, pošto nam režiser i u njima pokazuje da je pristojno ispekao zanat.

Sa ograničenim budžetom i svojom bandom naturščika i debitanata, Ken Louč je postigao dovoljno da sebi obezbedi mesto među velikanima britanske kinematografije. Kes je naišao na solidan odjek među evropskim kritičarima, iako se u drugim anglofonim zemljama nije proslavio. Čuveni filmski kritičar Rodžer Ibert, kome se ovaj Loučov uradak veoma svideo, protumačio je taj neuspeh činjenicom da je dijalekat jorkširskog okruga praktično nerazumljiv prosečnom američkom gledaocu – a nadaleko je poznata averzija američkog gledališta prema titlovima.

Ovde nema silnog patetisanja i razbacivanja sentimentalnim izjavama svojstvenih filmovima na fazon dečak i ljubimac mu, nema srceparajuće muzike i plakanja na kiši: u pitanju je ozbiljan film – u svakom smislu reči – koji bi mogao biti podjednako zanimljiv i starijoj i mlađoj publici. Britanski filmski institut ga je smestio na visoko treće mesto na listi filmova koje treba pogledati pre 14. rođendana – a vi proverite zašto.