понедељак, 02. новембар 2015.

THE WARRIORS (1979)

REŽIJA: Walter Hill



Filmovi na prelomu osme i devete dekade prošlog veka doneli su nam Njujork u svim svojim raspoloženjima i nijansama. Najpoznatiji su, svakako, sneni i romantični prizori Velike Jabuke koje je, u crno-belom maniru, u večnost otpremio Vudi Alen svojim filmom Manhattan. Ipak, postoje i drugi, tmurniji prikazi ovog velegrada kojim su se bavile legende redom od Skorsezea do Karpentera. Travis Bikl iščekuje potopsku kišu da spere šljam sa ulica; Snejk Plisken se lomata po Menhetnu pretvorenom u ostrvski zatvor; a ulična banda Ratnika samo želi da se u jednom komadu domogne svoje teritorije – Koni Ajlenda.

The Warriors su prvo svet ugledali u formi romana, kada je Sol Jurik, nekada zaposlen u centru za socijalni rad, odlučio da napiše nešto kao odgovor na film West Side Story gde je život u bandama prikazan kao nešto bajno i veličanstveno. Potka mu je bila Anabasis (Κύρου άνάβασις, grč. Kirov uspon) književno delo starogrčkog vojnika i pisca Ksenofonta, u kom Kir Mlađi (Cyrus the Younger), uz pomoć silesije grčkih plaćenika, želi da sa vlasti svrgne svog brata da bi sebe ustoličio. Jurik je ovoj priči dao savremeni, čak distopijsko-futuristički ton, smestivši je u Njujork u bliskoj budućnosti (sa stanovišta 1965. godine, kada je roman izašao), a antičke unajmljenike pretvorio u članove svakojakih gangova.


Can you dig it?


Film Voltera Hila rađen je po Jurikovom romanu, ali ga se ne drži slepo, ubačeni su mnogi novi likovi i novi trenuci u priči. Naime, momak po imenu Sajrus je vođa najmnogobrojnije bande u gradu, i pozvao je po devet pripadnika svake ulične kriminalne formacije da bi međusobno utvrdili primirje i spoznali zajedničkog neprijatelja: organizaciju poznatu pod akronimom NYPD. Ako bi se udružili, na svakog policajca dođe tri člana bande – maše brojkama ovaj harizmatični gospodin sklon teatralnostima – a sa takvim snagama bi lako mogli uzeti vlast u svoje ruke.

Dok Sajrus svojim liderskim govorancijama dovodi masu do raspomamljenosti, jedan pištolj, iako je dogovoreno da se na okupljanje dođe bez oružja, prelazi iz ruke u ruku dok ne stigne do lika koji izgleda kao sifilistični bratić Džefa Spikolija iz Fast Times at Ridgemont High; ovaj upire cev u govornika, povlači obarač i, na trenutak – svud je tajac. A onda kreće opšti haos.

U publici se nalazi i devetoro Ratnika, koje smo upoznali u prvih nekoliko minuta. Jedan od njih je imao nesreću da proprati ovo ubistvo, te je Spikoli Mlađi (inače član bande The Rogues) poželeo da se i njega reši kuršumom, ali je morao da se zadovolji time što će podići buku i optužiti Ratnike za ubistvo nesuđenog velikog vođe. A masa, šta će – poverovala mu.

Pored toga što su, u opštoj gunguli, i sami ostali bez svog predvodnika, Ratnici ne znaju da ih svaki bandit u gradu smatra krivim za ono što se desilo. Ne znaju da će noć koja predstoji biti najduža i najnapornija u njihovim životima. Znaju samo da moraju živi da stignu do Koni Ajlenda, gde su svoji na svome, ali da ih sve sile sveta sprečavaju u tome.

Magic... whole lotta magic


Kombinacija glumačke ekipe i scenarija je odlična, svako izgleda upravo onako kako treba da izgleda i ponaša se u skladu sa likom koji tumači. Svon, momak koji preuzme kormilo Ratnika kada im lažno optuženog lidera do smrti prebije Sajrusova garda, ona je vrsta ćutljivog a sposobnog lika koji uliva sigurnost samim svojim pristustvom. A i leži mu to ime (Swan), pošto se kroz ulice kreće graciozno, sa minimumom opreznosti. Isti je slučaj i sa grubijanom grupe Ajaksom, jer mu ime direktno zaziva Ajanta, junaka stare Grčke, koji se ljutnuo kada je oružje mrtvog Ahileja otišlo Odiseju, a ne njemu: paralelu možemo videti u Ajaksovom nezadovoljstvu nakon saznanja da je Svon jednoglasno izabran za novog vođu Ratnika.

Dijalozi su, za današnjeg gledaoca, povremeno kriptični, nedovoljno jasni, pošto su režiser Hil i Dejvid Šejber, autori scenarija, poviše koristili žargon ulice. Ali, iz nekog razloga, da li zbog te „nesadašnje“ prirode dela ili je razlog nešto drugo, to funkcioniše i čak daje sočnost svakom trenutku ovog filma.

I režija... hej, režija! Sad, moram priznati, ono što sam ja gledao bio je neki ultimate director’s cut od pre desetak godina, i ne bi trebalo da je bilo šta bitno promenjeno u odnosu na original, ali – kadrovi izgledaju prelepo, koreografija je sjajna, a što manje kažem o scenama jurnjave, više ćete uživati. (Kaposkid za scenu sa Bejzbol Furijama, jer mi se želudac odavno nije skvrčio do dimenzija golubijeg srca koliko gledajući tih nekoliko minuta potere.) Scene tuče su uglavnom dobro snimljene, ali ih ima jedna ili dve nešto tromije, što ne kvari značajno užitak.


Isprva mi se učinilo da su ženski likovi prikazani dosta ružno, kao da su tu, eto, samo da bi ih neko plašio i spopadao, ali, kad malo promisliš, stvar stoji sasvim drugačije – samo naoko deluje tako. Iako ih nema mnogo, ženski likovi su samostalni i jaki, i pored toga što se muški prema njime odnose veoma bezosećajno.

Warrioooors... Come out to plaaaay-aaaaay!


Možemo reći da su The Warriors akcioni film. Ili road movie. Ili neka vrsta satire. Šta god želite. On odoleva konačnoj žanrovskoj klasifikaciji, ali, ako se uz neki film s pravom može staviti ona fraza kultni klasik – to je ovaj uradak Voltera Hila. Vrhunska režija, valjana gluma – zaboravih pomenuti genijalnu muziku Berija de Vorzona – i neprekidna akcija, čine Ratnike nezaobilaznom stavkom na polici svakog filmofila koji drži do sebe.

NAPOMENA: gledanje je posebno zabavno ako imate na raspolaganju sedmoro ljudi u kožnim prslucima, spremnih da na pucketanje vaših prstiju polete u mračnu ulicu okupanu kišom.

Нема коментара:

Постави коментар