SIDEWAYS (2004)

REŽIJA: Alexander Payne

ULOGE: Paul Giamatti, Thomas Haden Church, Virginia Madsen, Sandra Oh

Sapliće nam noge i kovrdža jezik, čini da usne utrnu i poplave, zadaje glavobolje i pomućuje rasuđivanje – a ipak ga volimo. Silni su redovi o njemu ispisani, mnoga je pijana reč pala u nameri da se njegova narav dokuči i definiše zasvagda, i svi su bili u pravu, a opet su grešili. Govorim, naravski, o vinu, tom umetničkom delu prirode greškom dospelom na raf sa prostim alkoholnim napicima, kome je režiser Aleksander Pejn snimio ovaj film kao odu, kao zahvalnicu, kao spomenik u srednjebanatskom selu.

Odmah ću vam reći: ovo mi nije bio prvi put da gledam Sideways. Gledao sam ga tri ili četiri puta otkako je izašao godine 2004, i svaki put kad načnem tu flašu, ukus bude drukčiji. Nekad mi je pažnja posvećena scenariju, pa hvatam beleške (kako biti somelijer i kako se ne treba ponašati u životu), nekad se skoncentrišem na glumu, a nekad samo udišem i upijam sve što se dešava – takav je film.

A njegova priča je sasvim jednostavna: dva druga odlaze na „momačko“ vinokušačko putovanje pred svadbu jednog od njih. Majls (tako se zove onaj što se ne ženi) i Džek (eto đuvegije) kreću put Kalifornije da proborave malo tamo i gucnu od ove i one berbe, usput šornuvši pokoju golf-lopticu i dobro se zabavivši. To je barem bio Majlsov plan: da je znao kako Džek planira da provede poslednju neinstitucionalizovanu nedelju, verovatno bi se zabo u izbu sa dve-tri buteljke i ne bi izlazio dok baš ne mora.

Jer, znate, Majls, pored toga što je ljubitelj i poznavalac vina, pati od depresije. Zbog čega? Nije za nju potreban valjan razlog, ali, ah, zbog čega ne? Još voli ženu od koje se razveo, plus predaje engleski u školi dok pati za karijerom pisca, a nijedan izdavač ne želi da se bavi njegovim romanom. Džekov život je nešto jednostavniji, ako uzmemo u obzir kakvu-takvu karijeru reklamnog voiceover glumca (nakon „slavne“ prošlosti u televizijskim sapunicama) i činjenicu da je na rubu braka. Ipak, i njemu nešto nedostaje u trenutnoj postavci stvari, što se da videti čim sedne u auto i izloži prijatelju svoje planove.

Na svojoj vinskoj ekskurziji oni sreću još dve osobe koje takođe pokušavaju da pokrpe rupe na svojim životima, a interakcija ova četiri lika čini dušu ovog filma. Slično je (kažu) i u knjizi Reksa Piketa, koja je Pejnu i Džimu Tejloru poslužila kao osnova za scenario nagrađen oskarom za najbolju adaptaciju. Izvesne razlike postoje, mada je Piket generalno zadovoljan načinom ekranizacije njegovog debitantskog dela, ali i prvog romana o Majlsu. (Posle Sideways, izašla su dva nastavka: Vertical (2011) i Sideways 3 Chile, koji se u knjižarama pojavio ove godine.)

Ima jedna scena u filmu, kad dvojica protagonista startuju kola i metnu ciglu da drži papučicu gasa: e, tako i Pejn na početku filma (i Piket, na početku knjige, naravno) pokrene četiri totalno nesavršena automobila iz četiri različita ugla, da bi se oni u jednom trenutku sudarili, spojili, odbijali se međusobno itd. Iako je reč o jakim likovima koji bi se i bez bilo čije pomoći izborili za malo naše pažnje, Pejn i Piket su dobro odabrali početnu tačku, a onda se samo sklonili i posmatrali ih kako se muče, blamiraju i bezobzirno natapaju fermentisanim sokom od grožđa.

Takođe, laik u oblasti vina ili osoba koja ovu tekućinu voli iz pogrešnih razloga, može ovde naučiti stvar ili dve u vezi s njom, njenim vrstama, uzgojem ili sortama grožđa od kojih se pravi. Jedan posebno intiman i emotivan razgovor o sorti pinot noir, vođen između Majlsa i Maje, žene koju je pobolje upoznao te nedelje, navodno je višestruko uvećao potrošnju ove vinske fele u Sjedinjenim Državama, dok je prodaja soja merlot, zbog Majlsovog živčanog hejtovanja istog, doživela osetan pad. (Eto, toliko je kul ovaj film!)

Gluma je na vrhunskom nivou. Moram da kažem da gotovo nijedno od četvoro glumaca nisam viđao u boljim izdanjima. Đamati je imao par (Barney’s Version mi pada na pamet), ali Tomas Hejden Čerč, Virdžinija Madsen i Sandra Ou – hm, ne baš. Čerč i Madsenova su čak bili nominovani za gomilu prestižnih nagrada, uključujući i Akademijinu zlatnu statuetu, koja im je za dlaku izmakla. Dakle, ekipa je krcata dežurnim epizodistima koji znaju svoj posao, pa možete biti sigurni da se i o tom aspektu dosta vodilo računa.

Režiser Pejn i gospodin po imenu Džim Tejlor radili su svašta u životu. Oni su tim koji potpisuje scenario za film koji je Pejn režirao pre ovog: About Schmidt. I za Election, onaj sa Ris Viterspun i Metjuom Broderikom. Sjajno, zar ne? Ali, isto tako, njih dvojica su pisala i I Now Pronounce You Chuck and Larry, pa... No, kao i filmovi koje sam prvo naveo, Sideways je skroz druga priča. Dijalozi su mudro napisani, tečni su i nadasve realistični, dok je minutaža možda mogla biti nešto kraća, ali i ovako vreme koje provedemo gledajući – protrči neopaženo.

Ali vi to sve verovatno već znate, jer ste film ispogledavali uzduž i popreko. Ako nekim slučajem niste, obavezno to ispravite, jer, deco draga, propuštate jedno od najgledljivijih ostvarenja ovog veka! Nećete se valjati od smeha, ali jeste smešan; neće vas zamisliti nad životom, ali ćete sažaljevati Majlsa i nervirati se zbog Džeka i želeti da na kraju sve bude kako treba.

I, ko zna? možda će i biti.