Četrnaest je
punih godina prošlo otkako smo zaobišli digitalnu zvrčku po imenu Y2K, što će reći da smo sasvim fino
gacnuli u prvi vek trećeg milenijuma, pa, ipak, nesreća po imenu rasizam nas i
dalje pohodi nesmanjenim intenzitetom. Prava su, na papiru barem, jednaka za
sve, ravnopravnost je – formalno – na snazi, ali u nekim osobama još uvek
postoji netrpeljivost i mržnja prema ljudima koji imaju više ili manje
pigmentiranu kožu od njihove. I ova malena zemlja u kojoj živimo pati od povremenih
izliva rasnih negodovanja: ako nije u pitanju diskriminacija Roma, onda su na
udaru azilanti ili fudbaleri iz raznih afričkih zemalja koji imaju tu nesreću
da završe u nekom našem klubu.
Glumačka karijera slavnog Hamfrija Bogarta
prostirala se na gotovo pune tri decenije. Holivudski šmeker nije gubio vreme,
te se za tih tridesetak godina uspentrao do samog trona američkog glumišta,
ostavivši iza sebe gomilu klasika. Iako je njegov život bio prošaran silnim
anegdotama, legendama i nagađanjima, meni najdraža crtica iz njegove biografije
vezana je za film The African Queen.
Naime, postoji predanje da je u jednom trenutku snimanja cela ekipa, od glumaca
do nosača kablova, obolela od dizenterije: otrovano vodom za piće, svo se
ljudstvo iz ekipe stalo rvati sa ovom napornom boljkom; svo, osim reditelja
Džona Hjustona, i, naravno, Hamfrija, koji su vodu još po dolasku zamenili – viskijem.
Ova pričica, nažalost, nema mnogo veze sa filmom
o kome će danas biti reči, niti sa nastavkom teksta, sem činjenice da su njeni
glavni akteri, reditelj i glumac, zajedno radili i na ovom projektu. Naprosto
mi je zabavna, i volim da je prepričavam, posebno zato što se slična epizoda
desila i na snimanju vestern komedije Butch Cassidy and the Sundance Kid... ali sad već uveliko skrećem s teme.
Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, svako je
domaćinstvo na planeti imalo svoj omiljeni buddy-buddy
dvojac: nekom su simpatični bili Nolti i Marfi (48 Hrs), neke su zabavljali Gibson i Glover (Lethal Weapon), dok su drugi, opet, bili neodlučni između
Švarcenegera i Belušija (Red Heat)
i Stalonea i Rasela (Tango & Cash).
Robert de Niro i Čarls Grodin su bili favoriti retkih, sitni VHS heroji, a,
nažalost, jedini film u kom su se zajedno pojavili, Midnight Run, nije urnisao bioskopske blagajne kao što bi se moglo
očekivati na osnovu buljuka vernih fanova koje je stekao tokom godina.
Studio je želeo neko zvučnije ime: Robin Vilijams se
spremao za audiciju, a u igri je bila i prerada scenarija, tako da De Niro ima
partnerku koju bi igrala Šer, tada veoma aktivna, kvalitetna i unosna glumica.
Od ove druge varijante su odustali, obrazloživši to tvrdnjom da bi odnos
glavnih likova tako mogao dobiti seksualnu notu, dok Vilijams nije ni stigao da
pokaže šta zna, jer je režiser Martin Brest bio očaran hemijom koju su imali De
Niro i Čarls Grodin, pa je angažovao njega, i pored toga što nije bio glumac iz
prvog tima Holivuda.
