уторак, 19. октобар 2021.

ASSAULT ON PRECINCT 13 (1976)

Filmovi Džona Karpentera deluju kao bioskopski ekvivalent muzičkog fenomena "tri akorda i istina". Tonovi zvuče poznato, progresija direktno zaziva neke hitove iz ranijih vremena, a tekst je obložen klišeima; ali, u isto vreme, dok prvi put slušate tako komponovanu pesmu, možete jasno osetiti kako vam se melodija zavlači pod kožu, kako vam stihovi ničim izazvani odjekuju ušnim kanalima dok ne razmišljate ni o čemu, i u svega tri minuta postajete svesni da prisustvujete rađanju budućeg klasika koji će se pevati još decenijama. Jedan takav je svakako bio opsadni triler Assault on Precinct 13, koji, premda je prošlo čitavih 45 godina otkako je ugledao svetlost dana, i dalje velikodušno prima poklonike u svoj kult.

Karpenterova izvorna ideja bila je da Napad osmisli kao nezvanični rimejk vestern klasika Rio Bravo Hauarda Hoksa. Taj plan se u nekom trenutku izjalovio, pre svega zbog veoma skromnog i ograničenog budžeta. Umesto toga, reditelj je morao da se zadovolji jednostavnom pričom smeštenom u savremeno doba, kao i glumačkom postavom sastavljenom od kvalitetnih, mada manje poznatih lica, ali je i to što je imao na raspolaganju bilo sasvim dovoljno da rane godine njegove karijere zabeleže jednu dosta svetlu tačku, pre no što ista zablešti svega par leta kasnije, kada dotični gospodin u svoj portfolio ubaci i rad na filmiću po imenu Halloween, jednom od najpoznatijih slasher horora u istoriji jeze.

Policajac Itan Bišop je nedavno unapređen u čin poručnika, i prvi zadatak koji mu je dodeljen jeste nadgledanje poslednje večeri rada jedne policijske stanice: reč je o rutinskom ispraćaju sa još nekolicinom uniformisanih lica i kancelarijskih radnika. A s obzirom na to da se film zove onako kako se zove, i da su prethodne večeri policajci ubili šestoricu pripadnika lokalne bande Street Thunder, predosećamo da veče neće proteći uz krofne i limunadicu.

Druga, paralelna grana priče prati trojicu osuđenika koji se ukrcavaju na bus kojim će biti prevezeni u centralni zatvor, među kojima je misteriozni opasnik Napoleon Vilson. Jedan od robijaša je bolestan, preznojava se i iskašljava utrobu (ne bukvalno; to više liči na neke druge Karpenterove filmove), pa detektivi zaduženi za siguran transport rešavaju da naprave mali predah u najbližoj policijskoj stanici na putu do odredišta, a kao što to obično biva, slučaj je naložio da najbliža bude baš ova koja se ujutru zatvara, i tako prvi gosti pristižu u pandursko gnezdo.

U centru još jednog paralelnog narativnog ogranka, onog koji će odigrati ključnu ulogu u daljem razvoju radnje, nalaze se otac i ćerka koji se vozikaju po predgrađu i nonšalantno razgovaraju. Otac odlazi u telefonsku govornicu, devojčica izlazi iz kola da kupi sladoled, a zatim se stvari naglo izvitoperuju i izmiču kontroli, i počinje dugo, smrtonosno veče puno srče, baruta i krvi.

S obzirom na to da manjka zapleta, većina drugih polja su morala da budu fino uštelovana da bi film ostavio trag. Zato su likovi sjajni, skicirani grubo ali vešto, izgrađeni dovoljno dobro da marimo za njih, od Bišopa, snalažljivog murjaka protagoniste, preko Li, hardkor sekretarice bezizražajnog lica koja barata utokom kao da ju je razmotala iz placente po rođenju, do vazda nasmešenog Napoleona, možda i najjačeg lika u celom filmu.

Interesantan je način na koji su prikazani pripadnici bande. Niko se sasvim ne ističe, ne postoji jasno definisan vođa, nema imena niti individualnosti; kreću se i napadaju i udaraju kao beslovesna celina, kao virus, kao hrpa usklađenih udova, dugih cevi i neartikulisanih urlika. I samim tim su mnogo opasniji i nepredvidljiviji protivnik, jer nasrću na naše junake i njihovo uporište razuzdano kao prirodna nepogoda, a sa olujom ili zemljotresom nema pregovora. Može se namirisati - a sam Karpenter u nekim intervjuima i potkrepljuje ovu tvrdnju - jak zadah truleži iz zombi užaslina Džordža Romera, s posebnim osvrtom na The Night of the Living Dead

U naslovu imamo grešku koja bi danas verovatno pokopala kredibilitet čitavog projekta već posle prve projekcije: pomenuta Policijska stanica 13 - ne postoji. Radnja se odvija u "Policijskoj stanici 9, diviziji 13", kako jasno saznajemo od glasa kapetana sa policijske motorole, dok iznad vrata pomenute ustanove stoji natpis "divizija 14", i to je sad već previše brojki i gubite interesovanje, hej, vratite se, ne idite nikud, evo, prestajem. Šalu na stranu, razlog za ovaj propust nalazimo na prilično čudnom mestu: iako je Karpenterova vizija podrazumevala da naslov bude The Anderson Alamo, produkcijska kuća se nije složila, i proturila je svoju opciju za koju je smatrala da je opakija i zloslutnija, valjda zbog trinaestice. I znate šta? Nisu pogrešili. To jest, faktički jesu, ali figurativno i dugoročno gledano, Napad na Policijsku stanicu 13 zvuči nebrojeno puta bolje od Andersonski Alamo.



Veza sa Hoksovim kaubojcem nije ograničena samo na priču: ovaj film, i sve što ga okružuje, sadrži mnoge reference i skrivene detalje koji upućuju na Rio Bravo. Lik sekretarice Li zapravo je omaž scenaristkinji Li Braket, koja je radila na scenariju pomenutog filma; Džon T. Čens, ime koje je nosio šerif kog u vesternu igra Džon Vejn, bio je pseudonim pod kojim se Džon Karpenter potpisao kao montažer na odjavnoj špici. Čak i rečenica koju Napoleon postavi maltene svakom liku sa kojim podeli kadar - imaš pljugu? - svojevrsna je aluzija na Hoksove filmove u kojima se nešto slično često da čuti, dok bi se glavna ženska uloga mogla lako snaći i u kakvoj screwball komediji.

Na glumu nemam pritužbi, rekao bih da je i više nego na zadovoljavajućem nivou. Posebno se ističu troje glavnih glumaca, Ostin Stouker kao Bišop, debitantkinja Lori Zimer kao Li i Darvin Džoston u ulozi Napoleona. Ostali su solidni, u najmanju ruku, ali ovo troje plene, svako na svoj način. Stouker je prirodan, Zimer gotovo nezainteresovana u svojoj nesalomivosti uprkos traumatičnim događajima (iako ona sama navodno nije bila zadovoljna učinkom, toliko da je snimila još svega dva-tri filma), a Džostonov antiherojski ubica ozarenog lica kupi simpatije publike kad god se pojavi. U postavi je i glumica Nensi Lumis, koja je u budućnosti još nekoliko puta sarađivala sa Karpenterom.

Muziku je, kao i za većinu svojih kasnijih filmova, komponovao sam režiser - za svega tri dana. I iako nam je svima poznatija bezvremena tema iz Noći veštica koja nepogrešivo uteruje stravu u kosti i pred oči namiče fleševe muškaraca sa belom maskom na licu i krvavim nožem u ruci, nikako ne smemo zanemariti splet pesama koje je renesansni čovek Karpenter dostavio čovečanstvu u ovom filmu. Melodija, istina, nema mnogo, i saundtrek se na trenutke može učiniti monotonim, ali gospode, koliko glavna tema nateže atmosferu! Savršena je muzička podloga dok stiskaš sačmaricu i pokušavaš da razaznaš da li je ono što pomera krošnju ringlova u daljini, u stvari, dašak povetarca letnje večeri, zalutali tetreb ili snajper sa prigušivačem.

Assault on Precinct 13 je film-osećaj, i savršeno prenosi klaustrofobiju zgrade pod opsadom, a miris praznih čaura izbija kroz ekran. Priča statira, sekundarna je, iako dobra; više je izgovor za prikaz tog osećaja, ambalaža u kojoj se on čuva, pomalo kao što je, nešto kasnije, u teskobu skladišten i The Thing. Kako se danas drži ovaj četrdesetpetogodišnji naslov, takoreći na pragu sredovečja? Dosta dobro, bolje od velikog broja svojih vršnjaka, bolje i od neudešenog rimejka snimljenog 2005. Malo toga upadljivo škripi (osim nezgrapnog bau-bau previda u naslovu), a za slatkih sat i po, koliko film traje, uspeva da kaže sve što ima i povuče se baš kad i sama publika poželi da joj se rasplete čvor u stomaku. Film o Stanici 13 bez Stanice 13; zombi vestern u kom nema nemrtvih mozgoždera i kaubojskih šešira; lepo fermentisana delicija i potcenjena gomilica zabave - sve je to ovaj film.





среда, 13. октобар 2021.

McCARTNEY 3, 2, 1 (2021)


Parni valjak vremena nezaustavljivo gazi, drobi i pretabava, satirući sve pred sobom. Ne postoji živo biće ili stvar koje mu može odoleti, ma koliko se protivilo ‒ rok trajanja je tvrd muzički žanr. Ali Pol Mekartni nije ni stvar niti običan smrtnik: umesto da legne i prihvati sopstvenu spljeskanost, on se svaki put pridigne, otrese prašinu sa svoje dečačke teksas jakne, i uz razigran osmejak namigne vozaču građevinskog vozila. Ovaj živahni čilager nedvojbeno potvrđuje staru tezu kad je sneg na krovu, vatra je u kući, izloženu u traktatu Kad kosa osedi zaboravljenog filozofa Dragiše Simića, pa, iako su godine na vrhu muzičkog panteona našarale po njemu belo pramenje i bore, njegov duh je ostao netaknut: isti je onaj liverpulski bećar sa tamburom koji je drljao po basu u četvercu u Cavern Clubu početkom šezdesetih godina prošlog veka. 


Nova Hulu-ova dokumentarna serija McCartney 3,2,1 pokušava da uhvati neuhvatljivo i dočara kako je bilo biti polovina verovatno najvećeg kreativnog dvojca u istoriji muzike, šta je čuvenog Meku inspirisalo da napiše neke od svojih najpoznatijih pesama, kao i da prenese šašave pošalice i anegdote vezane za ostale članove Bitlsa. Od samih početaka na obali reke Merzi, preko nacionalne i svetske popularnosti matičnog mu benda, do solo vratolomija sa ženom Lindom u grupi Wings, ne nužno hronološki, već kako priča ili pesma povede, Rubin i Mekartni nadneseni nad miksetu plešu po istoriji i master trakama, ukazujući na razne muzičke detalje, od kojih su neki veoma dugo izmicali i najvećem bitlmanijaku.



Rubin je zadivljen svojim sagovornikom: oči mu se zacakle, a iz grudi prhne uzdah oduševljenja svaki put kad Pol otkrije mehanizam iza nekog svog soničnog štosa. A govorimo o čoveku čija je brada posmatrala nastanak par stotina albuma različitog kvaliteta; o megaproducentu koji je petljao po ekvilajzerima čak i na nekoliko posthumno objavljenih radova Džonija Keša, poznatih kao American albumi. Zato možemo razumeti njegovu ushićenost što od takve legende, još jedne u njegovom rokovniku, dobija savete i otkriva (uslovno rečeno) nove i (doslovno) inventivne načine da se proizvede neki zvuk, na primer, ton odsviran bas gitarom ali nalik zvuku tube u Maxwell's Silver Hammer. Rik ostavlja dosta prostora Mekartniju, sluša ga pomno i prati, postavlja pitanja uglavnom vezana za zanat, iako bi gledalac, posebno onaj upoznatiji sa stvaralaštvom benda, povremeno poveo razgovor na drugu stranu i, recimo, pognao starog gospodina da izloži nepobitne dokaze da je čitava višedecenijska fama oko Paul is Dead samo praznoverna teorija zavere kakvom je smatra veći deo populacije.


Naslov je aluzija na niz McCartney albuma koje je ovaj muzikant objavio od 1970. godine naovamo, u kojima je uspostavio novi kantautorski obrazac koji je prošle godine zapratila i Tejlor Svift, kad se povukla u (istina, karantinsku) izolaciju i iščegrtala ne jedan (folklore) već dva (i evermore) odlična albuma. Kako i sam kaže u seriji, pri imenovanju albuma bio je "inspirisan" Lenonom i njegovim prvim post-Beatles albumom koji je nazvao John Lennon/Plastic Ono Band, svidela mu se ta jednostavnost i zvučnost, pa je rešio da istu primeni i na svom prvencu. O Džonu govori objektivno: kao o starom pajtašu sa kojim je prošao sito i rešeto, što i jeste, ali i kao o veoma bliskoj osobi sa kojom je u jednom trenutku prestao da deli poglede na svet.



Kad je reč o drugim osobama o kojima se priča, producentu i aranžeru Džordžu Martinu je i više nego širokogrudo skinuta kapa, što je svakako i zaslužio, s obzirom na to da je uvek bio jedan od najistaknutijih kandidata za laskavu titulu petog Bitlsa. Svojom vizijom je mnogo puta učestvovao u zauzdavanju ili usmeravanju raspojasane kreativnosti čupavog četverca, omogućivši im da do maksimuma koriste dostupne im tehnologije, budući slobodoumniji i skloniji eksperimentima od većine svojih kolega tog vremena. Svojevrsni marketinški mag Brajan Epstin, koji je poslednje godine života proveo na mestu menadžera "Buba", spomenut je u svega par navrata, ali moramo imati na umu dve stvari: da Pol i Brajan nisu svaki put posmatrali svet i scenu iz istog ugla ‒ barem kada je reč o finansijama benda i ulaganjima ‒ i drugu, bitniju i verovatniju, da on naprosto nije igrao značajnu ulogu u kompozitorsko-aranžerskoj sferi Bitlsa, kojoj je serija zapravo i posvećena.


Mekartni insistira na tome da te master trake sadrže izvesnu dozu nevinosti: neke od njihovih nesavršenosti on slavi, a drugima se podsmeva. Sam Rubin bi danas sve te zvukove-zvrkove koji štrče verovatno popeglao, ali šezdesetih je muzika bila organskija, takvi propusti su bili dozvoljeni, nekada i očekivani, i ostavljani u konačnoj verziji, onoj koja se nalazila na ploči. Ali je upravo ovaj liverpulski lisac bio član generacije muzičara koja je uvidela moć studija i počela da ga doživljava kao produžetak svog umetničkog bića, jer mu je dozvoljavala veću kontrolu nad tonovima koje je bilo moguće proizvesti.



Ova serija ‒ koja nije poslednji dokumentarac o Bitlsima ove godine, jer još čekamo priču o albumu/svirki Get Back koju priprema Piter Džekson ‒ prikazuje sliku čoveka koji je učestvovao u stvaranju slike muzičke istorije, i istorije uopšte, spremnog da isprazni na sto svoj džep krcat pričama da bi dao skromni doprinos razumevanju zaostavštine grupe u kojoj je muzicirao. I znate šta ‒ deluje kao da smo tek zagrebali jedan od sedam debelih slojeva farbe na ovom čoveku, pošto se serija završava pomalo naglo, bez zaokruživanja veće celine, a to, ako znamo da je snimljeno preko 15 sati materijala, nagoveštava moguća dalja druženja sa Polom. Iako je servirao tanjir iz kog su bitl-gurmani i poznavaoci njegovog lika i dela već kušali u više navrata, dakle, mahom priče koje se mogu saznati po raštrkanim intervjuima i monografijama o bendu, naš dobri slatki Bitl uspeva dodatno da zasladi svoje dogodovštine izvedene tokom karijere duže od pola veka, i učini ih zanimljivim i novim naraštajima koliko i starijim generacijama odgajanim na njegovim notama.



понедељак, 09. август 2021.

STREETS OF FIRE (1984)

**u znak sećanja na Džima Stajnmana, koji je dao melodiju svim aspektima ljubavi**


Rokenrol bajka, kaže crni ekran sa tekstom. Za njim ide jedan sličan, na kom stoji U neko drugo vreme, na nekom drugom mestu. Uz prizore naroda koji se tiska i jati pred ulazom u koncertnu dvoranu, u pozadini se odvija mastan ritam praćen haotičnim trzajima gitare. Hajp je u vazduhu i sve kipti od iščekivanja; patrolni policajci razmišljaju da li da i oni prisustvuju svirki, ulickani menadžer nervozno prati pripreme za nastup, a onda se pozadinska muzika izvitoperi u dobro znanu stvar i na sceni se pojavi pevačka superzvezda Elen Ejm, što masu goni u opšti rusvaj ekstaze.


Pravi rusvaj se, zapravo, tek sprema, i dolazi nam uz riku raspojasano voženih dvotočkaša. U salu zatim ulazi bajkerska banda očigledno željna kavge. Dok loši momci – na ulici poznati kao Bombaši – razgrću publiku, nenapadni snop lutajućeg reflektora osvetljava polulude i krvožedne oči vođe ove nezgodne bulumente, dripca čije čak i ime – Rejven Šedok! – zvuči kao škljoc skakavca u mračnoj uličici. Da je Rejven polulud i krvožedan možemo odmah pretpostaviti na osnovu toga što ga igra stari izopačenik Vilem Defo, ali kada se dotični bez zadrške baci na pevačicu i odvede je u noć sa svojim čoporom, sejući pritom opštu konfuziju i paniku – više nemamo nikakvih dvojbi u vezi s njegovim karakterom.


Elenin menadžer i dečko, homunkul Bili Fiš, nije zadovoljan razvojem situacije i želi da je izbavi iz motoraševih kandži. Za taj posao angažuje Toma Kodija, bivšeg vojnika koji bi, pored toga što je svoje borbene veštine hromirao u vojsci, trebalo da ima i dodatnu motivaciju da je pronađe, pošto su njih dvoje delili postelju malo pre no što je on otišao u rat. I tu počinje jedna klasična “Super Mario traži princezu” postavka, s tim što glavni junak nije prpošni brkoš vodoinstalater, već desperado šmeker snenih očiju i besprekorne frizure.



Prelazi između scena imaju stripski prizvuk, što nije slučajno, jer je naum režisera Voltera Hila bio da stvori superherojski film zasnovan na nepostojećem stripu. (Setimo se sličnih rezova u drugom dragulju iz Hilove filmografije, The Warriors.) Zato je napravio spisak stvari za koje je on kao omladinac smatrao da bi činile savršen film. Prenosimo ga u celosti: "budženi automobili, poljupci na kiši, neonsko osvetljenje, vozovi koji putuju kroz noć, sulude jurnjave, masovne tuče, rok zvezde, motori, zbijanje šale usred nevolje, kožne jakne i pitanja časti". I ovaj film, zapanjujuće, stvarno ima sve to. Hilova ideja je bila da svet Vatrenih ulica ne bude sasvim ovaj u kojem mi živimo, ali da podseća na njega; taj koncept je nazvao “prenaglašenim realizmom” (exaggerated realism). Napravivši papazjaniju stilova i žanrova, spojivši mjuzikl sa bajkerskim filmom i vesternom, režiser pravi nešto sasvim novo, ali ipak nešto što tadašnja publika nije mogla da prepozna, što se dobrim delom odrazilo i na bioskopsku zaradu – film je dobrano podbacio, ne vrativši čak ni novac uložen u snimanje. A budžet je bio, za to vreme, dosta pristojan za akcioni film, još ga je autorski tim gurao i gurao do tačke pucanja, pre svega zbog troškova izgradnje seta na kom je i snimljen veći deo filma.


Ali hajde da pričamo malo o saundtreku i o, pre svega, Nowhere Fast, pesmi toliko dobroj da čak i surovi Šedok strpljivo čeka da se ona završi da bi udario u kidnapman mlađane Elen. Do dana današnjeg, skoro četiri decenije nakon što se ovaj film pojavio u bioskopima, ja ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li je to stvarno pesma, emocija u zvuk raspršena, ili pak prevozno sredstvo: jer jednom kad krene, ne staje dok ne ponestane benzina, postojite samo vi i skvašen gradski drum, metronom promičućih bandera, sloboda i posve slatka neizvesnost o tome gde će se i kako završiti tekuća noć. Džim Stajnman (koji je pre nekoliko meseci napustio ovu dimenziju postojanja za koju je svakako oduvek bio previše moćan), muzički gorostas i umni rotor iza gomile epskih hitčina osamdesetih, dao je svoj doprinos izmađijavši dve pesme – gorepomenutu Nowhere Fast, koja otvara film, i ništa manje lepu Tonight Is What It Means to Be Young, smeštenu negde pri kraju.


Čitav saundtrek je toliko ušminkan, utegnut i vreo da na njemu možeš jaje na oko ispeći: rovito, doduše, ali hej – jajetu se u oko ne gleda! Ovo i ne čudi, jer je muzičku pozadinu sklepao jedan jedini i neponovljivi teksaški Parižanin Raj Kuder, isti onaj čija je ploča najvećih hitova, uz neku kozmetiku, ukrase, odeću i lektiru, ostala iza d-mol drage u Balaševićevoj pesmi. Plejlista je, kao, uostalom, i ton čitavog filma, neobična mešavina pedesetih i osamdesetih. Zvuči divlje i nespojivo, ali se ove dve epohe i estetike neobično lepo uklapaju i prepliću, osnažujući kostur fantastičnog sveta u kome se odvija radnja ovog filma.


Glumačka postava prepuna poznatih imena, a gluma je u redu. Ne ruši zidove, ne topi glečere, ali je… u redu, savršeno pristaje ovoj vrsti filma. Majkl Pare solidno nosi breme protagoniste, njegov Tom Kodi je stidljivija, manje razmetljiva džonvejnovska figura koja kao da se upinje da oda utisak nadobudnog đilkoša, a zapravo je miiica ispod te kože zadebljane životom. Pare povremeno mrmlja svoje replike, ali i tada uspeva da održi potreban nivo dopadljivosti, jer je odlično odabran za rolu koju igra. Imamo i uvek odličnog Rika Moranisa u umešno nijansiranoj ulozi Bilija Fiša: on donosi dosta ljudskosti liku koji je očigledno napisan da iritira i bude kontrateg Kodiju, iako je Fiš često mnogo korektnijii u svom odnosu sa Elen, za koju je vezan profesionalno, ali i emocijama. Izvedba tada devetnaestogodišnje Dajen Lejn kao Elen Ejm je polukvalitetna: dok je u superstar modu, ona dominira scenom, ponaša se kao prava-pravcata pevačica, iako nije otpevala nijednu od svojih pesama, ali čim siđe sa bine, postaje manje ubedljiva, mada, cenim, daleko od toga da je zaslužila baš nominaciju za “zlatnu malinu” za sporednu žensku ulogu koju su joj namenili te godine. Na kraju, imamo odličnu Ejmi Medigan u ulozi Mekej, vojnikinje koja pomaže Kodiju, čiji je lik prvobitno trebalo da bude muškarac po imenu Mendez, i, naravno, već pomenutog, velikog Vilema Defoa, koji kroz pola filma paradira u autfitu kog se ne bi postideo ni omiljeni mesar benda Manowar, i odiše ludilom i haosom u svakom kadru u kom se javi. 

 


Kad se govori o Hilu, neretko se poteže pitanje mizoginije. Njegovi filmovi umeju da budu proizvodi dugog i dubokog prženja na testosteronu: svojevrsne kobasicijade (ne postoji primereniji prevod fraze sausage fest) gde su ženski likovi ili retki, ili se prema njima muškarci ophode grubo i neprikladno. Ima i ovde bar dve scene koje su mogle biti bolje rešene, a u jednoj od njih naš heroj – "za njeno dobro" – onesvešćuje svoju bivšu ljubu šamarom da bi je smirio. Mogli bismo lako reći da je takav potez odraz svoje epohe, ali to nije sasvim tačno – određene granice su već sredinom osamdesetih počele da se povlače. Ovaj problem, koji se ne tiče samo nasilja, već kompletnog prikaza ženskih likova, seže dalje, do pedesetih, decenije koja je Hila-tinejdžera ponajviše nadahnula pri sastavljanju spiska, kada je nasilno mužjačenje bilo opšte mesto u Holivudu. Zato je danas teško gledati ovaj film, a ne razmišljati o tome koliko bi scenario bio drugačiji kada bi se sada snimao rimejk.


Iako nas potencijalni rimejk zasad uspešno zaobilazi, od nezvaničnog nastavka, za koji dobar deo planete i ne zna da postoji, ipak nismo uspeli da uteknemo. U projektu Road to Hell, snimljenom 2008. godine, učestvovalo je svega nekoliko glumaca iz originala: Majkl Pare je ponovio ulogu Kodija, dok je Debora van Valkenburg, koju pamtimo iz Hilovih Ratnika podzemlja, opet tu kao Riva Kodi, sestra glavnog junaka. I to je sve. Nema Dajen Lejn, nema Defoa ni Moranisa, nema Hila (drugi je režiser), nema ni setova ni priče niti gotovo ikakve veze sa izvornim materijalom, a dovoljan je usputni pogled na trejler da biste shvatili da imate posla sa napola dovršenim, neudešenim, fan made đubretom snimljenim mahom ispred zelenog platna. (Ali da li želim da ga pogledam samo da bih kolutao očnim jabučicama dok mi se iste ne ižljebe iz sopstvenih duplji i ne otkotrljaju u kanalizacioni otvor? Da, definitivno.)


Kada je izašao, Streets of Fire možda nije bio bioskopski hit, ali je zato već u drugoj polovini osamdesetih uspeo da zavredi kultni status u video klubovimа. Njopavac vremena ga je svojski okrnjio, pa su danas njegove mane, poput pomalo kilavih dijaloga, mnogo upadljivije – i ko zna, možda je rimejk baš ono što je potrebno da ova nesuđena franšiza dobije vetar u leđa sa zakašnjenjem od skoro četiri decenije – ali su vrline ovog prilično zabavnog filma ostale netaknute. Kome srce ne zatitra kad vidi Elen kako u ritmu vitla pesnicom? Ko se ne naježi od urokljivog oka Defoovog? Ko ne izgubi dah pri prvom zamahu čekića u završnoj sceni? Ko, na kraju, može ostati ravnodušan na godspeeeed deonicu u Nowhere Fast? Ako znate nekoga takvog, pokažite mi ga, a ja ću vam pokazati čoveka bez duše.





петак, 08. јануар 2016.

MR. HOLMES (2015)



REŽIJA: Bill Condon



Svaki naraštaj ima svog detektiva iz Ulice Bejker 221b. Pojasniću: ako ste mlađi od osamnaest godina, sva je verovatnoća da će vam Kamberbeč biti najdraži u ulozi Šerloka. Ako ste, pak, nešto malo stariji, možda vam se omilio Robert Dauni Džunior iz Ričijevog serijala. Imate li trideset ili više, sećanje na Džeremija Breta i seriju koja se kod nas emitovala devedesetih vam sigurno očas posla ugreje srce. (Jedan takav primerak kuca ove redove.) Ima ih još mnogo, sve do Bazila Ratbouna, kog su gotivili naše prabake i prađedi. Ijan Mekelen je, evo, poslednji u nizu: on u filmu Bila Kondona igra nešto starijeg Holmsa, čiji novi Morijarti nema ljudsko lice i nanosi mu više štete od bilo kakvog pada sa Rajhenbaških vodopada.

уторак, 05. јануар 2016.

THE HATEFUL EIGHT (2015)





Pre no što napišem ijednu reč o samom filmu, neka uđe u zapisnik: Tarantinova sam stara mušterija i verni poklonik, ali njegove radove posmatram što nepristrasnije mogu. Ima on filmova koje držim za remek-dela sedme umetnosti; neke druge bih okarakterisao kao odličnu zabavu, dok trećima ne bih olako prikačio etiketu ni prvih, ni drugih. E, za 167 minuta filma The Hateful Eight, on se u nekoliko navrata nalazio u svakoj od ove tri korpe, i dugo nakon što se preda mnom odmotala rolna sa imenima ljudi koji su učestvovali u njegovom nastanku, ja nisam bio siguran u kom sam ga košu ostavio.

недеља, 13. децембар 2015.

GUESS WHO'S COMING TO DINNER (1967)



REŽIJA: Stanley Kramer



O Sidniju Poatjeu ovde se govorilo relativno često, mnogo i rado. S pravom, rekao bih, jer je malo glumaca postiglo koliko on, ne samo za sebe, već i za čitavu jednu rasu. Turbulentna su to vremena bila i svaki film u kom bi se pojavio (jer je većina njih bila obojena problemom rase) izazvao bi oštru polemiku, ostavivši malo koga ravnodušnim.

Godina 1967. bila je veoma važna za pripadnike crne populacije. Martin Luter King je još uvek bio živ, zdrav i vrlo angažovan, blaxploitation filmovi nisu još bili na horizontu ali su se gotovo mogli namirisati, a gospodin Poatje se tog leta pojavio u čak dva istaknuta ostvarenja: u jednom od njih, detektivskoj triler-drami In the Heat of the Night, uzvraća belcu šamar (iju!), dok u Guess Who's Coming to Dinner nalazi novi način da pročačka svest prosečnog zatucanika – videćete i kako.

недеља, 29. новембар 2015.

SIDEWAYS (2004)


REŽIJA: Alexander Payne



Sapliće nam noge i kovrdža jezik, čini da usne utrnu i poplave, zadaje glavobolje i pomućuje rasuđivanje – a ipak ga volimo. Silni su redovi o njemu ispisani, mnoga je pijana reč pala u nameri da se njegova narav dokuči i definiše zasvagda, i svi su bili u pravu, a opet su grešili. Govorim, naravski, o vinu, tom umetničkom delu prirode greškom dospelom na raf sa prostim alkoholnim napicima, kome je režiser Aleksander Pejn snimio ovaj film kao odu, kao zahvalnicu, kao spomenik u srednjebanatskom selu.

Odmah ću vam reći: ovo mi nije bio prvi put da gledam Sideways. Gledao sam ga tri ili četiri puta otkako je izašao godine 2004, i svaki put kad načnem tu flašu, ukus bude drukčiji. Nekad mi je pažnja posvećena scenariju, pa hvatam beleške (kako biti somelijer i kako se ne treba ponašati u životu), nekad se skoncentrišem na glumu, a nekad samo udišem i upijam sve što se dešava – takav je film.

петак, 20. новембар 2015.

THE AFRICAN QUEEN (1951)


REŽIJA: John Huston



Moja kratkovidost se možda ponajbolje očitava u tome što sam mnogo logičnije otvaranje za ovaj film – anegdotu o Džonu Hjustonu i Hamfriju Bogartu koji jedini iz filmske ekipe izbegnu dizenteriju zato što su, od tečnosti, samo viski cepali – već iskoristio u prvom pasusu teksta za film Key Largo, na kojem je ovaj tim radio nekoliko godina ranije. Nepromišljeno, nepromišljeno... ali, šta sad, dobar nauk za ubuduće. (Očekujte slično kukanje kad budem jednom pisao o Butch Cassidy and the Sundance Kid, pošto izgleda da gajim neku čudnu fascinaciju Montezuminom osvetom.)

Elem, ako ste ikada pogledom i okrznuli ovaj film, možda davnih godina u popodnevnom programu TV Politika, znate šta označava njegov naslov. Iako možda tako zvuči, Afrička kraljica nije lik iz The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert, već parobrod kojim rekama najstarijeg kontinenta lađari Čarli Olnat, zapušteni prljavac dobre duše.

понедељак, 02. новембар 2015.

THE WARRIORS (1979)

REŽIJA: Walter Hill



Filmovi na prelomu osme i devete dekade prošlog veka doneli su nam Njujork u svim svojim raspoloženjima i nijansama. Najpoznatiji su, svakako, sneni i romantični prizori Velike Jabuke koje je, u crno-belom maniru, u večnost otpremio Vudi Alen svojim filmom Manhattan. Ipak, postoje i drugi, tmurniji prikazi ovog velegrada kojim su se bavile legende redom od Skorsezea do Karpentera. Travis Bikl iščekuje potopsku kišu da spere šljam sa ulica; Snejk Plisken se lomata po Menhetnu pretvorenom u ostrvski zatvor; a ulična banda Ratnika samo želi da se u jednom komadu domogne svoje teritorije – Koni Ajlenda.

The Warriors su prvo svet ugledali u formi romana, kada je Sol Jurik, nekada zaposlen u centru za socijalni rad, odlučio da napiše nešto kao odgovor na film West Side Story gde je život u bandama prikazan kao nešto bajno i veličanstveno. Potka mu je bila Anabasis (Κύρου άνάβασις, grč. Kirov uspon) književno delo starogrčkog vojnika i pisca Ksenofonta, u kom Kir Mlađi (Cyrus the Younger), uz pomoć silesije grčkih plaćenika, želi da sa vlasti svrgne svog brata da bi sebe ustoličio. Jurik je ovoj priči dao savremeni, čak distopijsko-futuristički ton, smestivši je u Njujork u bliskoj budućnosti (sa stanovišta 1965. godine, kada je roman izašao), a antičke unajmljenike pretvorio u članove svakojakih gangova.

петак, 16. октобар 2015.

WHITE HEAT (1949)



REŽIJA: Raoul Walsh



Neko mudar je davno rekao da je putovanje, samo po sebi, važnije od odredišta. Dugo se nisam mogao svrstati u zastupnike ove teze, i zbog toga sam sebe uskratio za sijaset trenutaka uživanja. Čemu trošenje vremena, pitao sam se, ako već znaš šta će biti na kraju? Zašto gledati Starog Žuću ako od samog početka čekaš besnog vuka da uđe u kadar, makar samo režanjem? Odakle mi strpljenja za Anu Karenjinu ako znam da će Ruskinja skončati kao crvena fleka na šinama i glavni problem brzih pruga Rusije? (Mnogo srećnije živi čovek kada prevaziđe problem ovakve prirode.)

White Heat je jedan takav film. Rečenice koje glavni lik izgovara u poslednjoj sceni često se nalaze pri samom vrhu lista najpoznatijih filmskih citata, a neretko se, u emisijama ili blogovskim člancima posvećenim holivudskim klasicima, tih nekoliko završnih minuta spominju, puštaju ili analiziraju do detalja. Ipak, potpomognut mišljenjem ljudi čijem filmskom ukusu bezrezervno verujem, kao i neizdrživom željom da u život unesem malo noara (s obzirom na to da mi je kišni kaput na pranju, a fedoru valja zakrpiti), rešio sam da prekrižim ovaj naslov sa spiska za gledanje i naškrabam ovde koju reč o njemu.

среда, 13. август 2014.

GEEKEBANA



Deco draga, dolazimo do značajne prekretnice u radu. Naime, kao što smo spomenuli u intervjuu koji smo onomad dali portalu Black Sheep, već neko vreme se „krčka nešto veliko“, nešto što bi, pored filma, u naš rad uvuklo i druge umetnosti i polja interesovanja. Pa, krčkanje je gotovo, a ono što smo zgotovili za vas zove se – Geekebana.

U pitanju je blog koji se bavi mnogim zanimljivim sferama, od video-igrica i televizije, preko književnosti i stripa, do muzike i nezaobilaznog filma. Svi mi koji smo bili umešani u osnivanje i razvoj ovog bloga migrirali smo tamo – s tim što će se neki od nas povremeno vraćati i ovde okačiti poneki svoj tekst vezan za dela sedme umetnosti. Dakle, Bez titlova ne prestaje sa radom: biće ponekad, kao i dosad, malih rupa u objavljivanju, ali će ostati na staroj adresi.

Geekebana, pak (naći ćete je na adresi geekebana.gg, dok rad na Fejsbuku i Tviteru možete pratiti preko facebook.com/geekebana i twitter.com/Geekebana), zbog svoje svestranije prirode tekstove će izbacivati mnogo češće, što je, eto, razlog da overite i tu adresu, te i onde postanete stalni čitalac.

Pozdrav od cele redakcije!

понедељак, 14. јул 2014.

KIND HEARTS AND CORONETS (1949)



REŽIJA: Robert Hamer



Siroti genijalac po imenu Piter Selers, glumeći po nekoliko uloga odjednom u svojim filmovima, pomerio je pameću. (Dobro, nije samo zbog toga, ali višestruke role svakako nisu pomogle.) I Edija Marfija je zadesila zla sudba: istina, on nije propatio od podeljenosti ličnosti, ali – rekao bih da nisam usamljen u tom mišljenju – svako ko snimi baljezgariju kakva je Norbit, sigurno boluje od nekog oblika mračnoumlja. Alek Ginis je, pak, jedanput, a baš ću o toj prilici naškrabati koju, odigrao osam uloga. I ostao, kažu, mentalno sasvim zdrav.

Pre ovog filma, njegovog prvog za studio Ealing, imao je svega tri filmske uloge, od kojih je jedna bila toliko mala da mu ime nije ni ušlo u odjavnu špicu. Sledeća dva naslova u kojima se pojavio dali su mu vetar u leđa i bili su ostvarenje sna svakog prosečnog britanskog glumca – u pitanju su, naravno, adaptacije romana Čarlsa Dikensa, Oliver Twist i Great Expectations. Zato možda i nije toliko čudno to što je relativno neiskusnom glumcu podarena šansa da oživi čak osam likova u filmu Roberta Hejmera; ko god da je došao na ovu ideju, koliko god da su ga platili za to – bio je premalo plaćen.

четвртак, 10. јул 2014.

KES (1969)


REŽIJA: Ken Loach



Dok su Ameri tog leta ljubavi hipičili za sve pare i istraživali granice uma i seksualnosti, sa druge strane okeana jedan je Britanac snimio svoj tek drugi film, sirovu i realističnu priču o dečaku, sokolu, disfunkcionalnoj porodici i idiotskom školskom sistemu. Taj umešni gospodin, tada potpisan pravim imenom Kenet, do danas snimio je nekoliko desetina filmova, ali se i kritičari i publika s pravom slažu da je Kes jedna od najsvetlijih tačaka njegove filmografije.

понедељак, 30. јун 2014.

REQUIEM FOR A HEAVYWEIGHT (1962)

REŽIJA: Ralph Nelson



Asovi, ičposebnjaci i trope – tako bi se, u tri reči, mogla odrediti klasifikacija sportista od strane običnog čoveka. Ipak, u tu bi se podelu morala učačkati i grupa onih nadarenih ljudi kojima Fortuna nije bila naklonjena, pa su nekako vekove otavorili u limbu između vrha i mediokriteta. Takvima – ne govorim samo o sportistima – je, rekao bih, najgore od svih: postoji svest od odudaranja od srednje vrednosti, ali je vrh podaleko.