понедељак, 09. август 2021.

STREETS OF FIRE (1984)

**u znak sećanja na Džima Stajnmana, koji je dao melodiju svim aspektima ljubavi**


Rokenrol bajka, kaže crni ekran sa tekstom. Za njim ide jedan sličan, na kom stoji U neko drugo vreme, na nekom drugom mestu. Uz prizore naroda koji se tiska i jati pred ulazom u koncertnu dvoranu, u pozadini se odvija mastan ritam praćen haotičnim trzajima gitare. Hajp je u vazduhu i sve kipti od iščekivanja; patrolni policajci razmišljaju da li da i oni prisustvuju svirki, ulickani menadžer nervozno prati pripreme za nastup, a onda se pozadinska muzika izvitoperi u dobro znanu stvar i na sceni se pojavi pevačka superzvezda Elen Ejm, što masu goni u opšti rusvaj ekstaze.


Pravi rusvaj se, zapravo, tek sprema, i dolazi nam uz riku raspojasano voženih dvotočkaša. U salu zatim ulazi bajkerska banda očigledno željna kavge. Dok loši momci – na ulici poznati kao Bombaši – razgrću publiku, nenapadni snop lutajućeg reflektora osvetljava polulude i krvožedne oči vođe ove nezgodne bulumente, dripca čije čak i ime – Rejven Šedok! – zvuči kao škljoc skakavca u mračnoj uličici. Da je Rejven polulud i krvožedan možemo odmah pretpostaviti na osnovu toga što ga igra stari izopačenik Vilem Defo, ali kada se dotični bez zadrške baci na pevačicu i odvede je u noć sa svojim čoporom, sejući pritom opštu konfuziju i paniku – više nemamo nikakvih dvojbi u vezi s njegovim karakterom.


Elenin menadžer i dečko, homunkul Bili Fiš, nije zadovoljan razvojem situacije i želi da je izbavi iz motoraševih kandži. Za taj posao angažuje Toma Kodija, bivšeg vojnika koji bi, pored toga što je svoje borbene veštine hromirao u vojsci, trebalo da ima i dodatnu motivaciju da je pronađe, pošto su njih dvoje delili postelju malo pre no što je on otišao u rat. I tu počinje jedna klasična “Super Mario traži princezu” postavka, s tim što glavni junak nije prpošni brkoš vodoinstalater, već desperado šmeker snenih očiju i besprekorne frizure.



Prelazi između scena imaju stripski prizvuk, što nije slučajno, jer je naum režisera Voltera Hila bio da stvori superherojski film zasnovan na nepostojećem stripu. (Setimo se sličnih rezova u drugom dragulju iz Hilove filmografije, The Warriors.) Zato je napravio spisak stvari za koje je on kao omladinac smatrao da bi činile savršen film. Prenosimo ga u celosti: "budženi automobili, poljupci na kiši, neonsko osvetljenje, vozovi koji putuju kroz noć, sulude jurnjave, masovne tuče, rok zvezde, motori, zbijanje šale usred nevolje, kožne jakne i pitanja časti". I ovaj film, zapanjujuće, stvarno ima sve to. Hilova ideja je bila da svet Vatrenih ulica ne bude sasvim ovaj u kojem mi živimo, ali da podseća na njega; taj koncept je nazvao “prenaglašenim realizmom” (exaggerated realism). Napravivši papazjaniju stilova i žanrova, spojivši mjuzikl sa bajkerskim filmom i vesternom, režiser pravi nešto sasvim novo, ali ipak nešto što tadašnja publika nije mogla da prepozna, što se dobrim delom odrazilo i na bioskopsku zaradu – film je dobrano podbacio, ne vrativši čak ni novac uložen u snimanje. A budžet je bio, za to vreme, dosta pristojan za akcioni film, još ga je autorski tim gurao i gurao do tačke pucanja, pre svega zbog troškova izgradnje seta na kom je i snimljen veći deo filma.


Ali hajde da pričamo malo o saundtreku i o, pre svega, Nowhere Fast, pesmi toliko dobroj da čak i surovi Šedok strpljivo čeka da se ona završi da bi udario u kidnapman mlađane Elen. Do dana današnjeg, skoro četiri decenije nakon što se ovaj film pojavio u bioskopima, ja ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li je to stvarno pesma, emocija u zvuk raspršena, ili pak prevozno sredstvo: jer jednom kad krene, ne staje dok ne ponestane benzina, postojite samo vi i skvašen gradski drum, metronom promičućih bandera, sloboda i posve slatka neizvesnost o tome gde će se i kako završiti tekuća noć. Džim Stajnman (koji je pre nekoliko meseci napustio ovu dimenziju postojanja za koju je svakako oduvek bio previše moćan), muzički gorostas i umni rotor iza gomile epskih hitčina osamdesetih, dao je svoj doprinos izmađijavši dve pesme – gorepomenutu Nowhere Fast, koja otvara film, i ništa manje lepu Tonight Is What It Means to Be Young, smeštenu negde pri kraju.


Čitav saundtrek je toliko ušminkan, utegnut i vreo da na njemu možeš jaje na oko ispeći: rovito, doduše, ali hej – jajetu se u oko ne gleda! Ovo i ne čudi, jer je muzičku pozadinu sklepao jedan jedini i neponovljivi teksaški Parižanin Raj Kuder, isti onaj čija je ploča najvećih hitova, uz neku kozmetiku, ukrase, odeću i lektiru, ostala iza d-mol drage u Balaševićevoj pesmi. Plejlista je, kao, uostalom, i ton čitavog filma, neobična mešavina pedesetih i osamdesetih. Zvuči divlje i nespojivo, ali se ove dve epohe i estetike neobično lepo uklapaju i prepliću, osnažujući kostur fantastičnog sveta u kome se odvija radnja ovog filma.


Glumačka postava prepuna poznatih imena, a gluma je u redu. Ne ruši zidove, ne topi glečere, ali je… u redu, savršeno pristaje ovoj vrsti filma. Majkl Pare solidno nosi breme protagoniste, njegov Tom Kodi je stidljivija, manje razmetljiva džonvejnovska figura koja kao da se upinje da oda utisak nadobudnog đilkoša, a zapravo je miiica ispod te kože zadebljane životom. Pare povremeno mrmlja svoje replike, ali i tada uspeva da održi potreban nivo dopadljivosti, jer je odlično odabran za rolu koju igra. Imamo i uvek odličnog Rika Moranisa u umešno nijansiranoj ulozi Bilija Fiša: on donosi dosta ljudskosti liku koji je očigledno napisan da iritira i bude kontrateg Kodiju, iako je Fiš često mnogo korektnijii u svom odnosu sa Elen, za koju je vezan profesionalno, ali i emocijama. Izvedba tada devetnaestogodišnje Dajen Lejn kao Elen Ejm je polukvalitetna: dok je u superstar modu, ona dominira scenom, ponaša se kao prava-pravcata pevačica, iako nije otpevala nijednu od svojih pesama, ali čim siđe sa bine, postaje manje ubedljiva, mada, cenim, daleko od toga da je zaslužila baš nominaciju za “zlatnu malinu” za sporednu žensku ulogu koju su joj namenili te godine. Na kraju, imamo odličnu Ejmi Medigan u ulozi Mekej, vojnikinje koja pomaže Kodiju, čiji je lik prvobitno trebalo da bude muškarac po imenu Mendez, i, naravno, već pomenutog, velikog Vilema Defoa, koji kroz pola filma paradira u autfitu kog se ne bi postideo ni omiljeni mesar benda Manowar, i odiše ludilom i haosom u svakom kadru u kom se javi. 

 


Kad se govori o Hilu, neretko se poteže pitanje mizoginije. Njegovi filmovi umeju da budu proizvodi dugog i dubokog prženja na testosteronu: svojevrsne kobasicijade (ne postoji primereniji prevod fraze sausage fest) gde su ženski likovi ili retki, ili se prema njima muškarci ophode grubo i neprikladno. Ima i ovde bar dve scene koje su mogle biti bolje rešene, a u jednoj od njih naš heroj – "za njeno dobro" – onesvešćuje svoju bivšu ljubu šamarom da bi je smirio. Mogli bismo lako reći da je takav potez odraz svoje epohe, ali to nije sasvim tačno – određene granice su već sredinom osamdesetih počele da se povlače. Ovaj problem, koji se ne tiče samo nasilja, već kompletnog prikaza ženskih likova, seže dalje, do pedesetih, decenije koja je Hila-tinejdžera ponajviše nadahnula pri sastavljanju spiska, kada je nasilno mužjačenje bilo opšte mesto u Holivudu. Zato je danas teško gledati ovaj film, a ne razmišljati o tome koliko bi scenario bio drugačiji kada bi se sada snimao rimejk.


Iako nas potencijalni rimejk zasad uspešno zaobilazi, od nezvaničnog nastavka, za koji dobar deo planete i ne zna da postoji, ipak nismo uspeli da uteknemo. U projektu Road to Hell, snimljenom 2008. godine, učestvovalo je svega nekoliko glumaca iz originala: Majkl Pare je ponovio ulogu Kodija, dok je Debora van Valkenburg, koju pamtimo iz Hilovih Ratnika podzemlja, opet tu kao Riva Kodi, sestra glavnog junaka. I to je sve. Nema Dajen Lejn, nema Defoa ni Moranisa, nema Hila (drugi je režiser), nema ni setova ni priče niti gotovo ikakve veze sa izvornim materijalom, a dovoljan je usputni pogled na trejler da biste shvatili da imate posla sa napola dovršenim, neudešenim, fan made đubretom snimljenim mahom ispred zelenog platna. (Ali da li želim da ga pogledam samo da bih kolutao očnim jabučicama dok mi se iste ne ižljebe iz sopstvenih duplji i ne otkotrljaju u kanalizacioni otvor? Da, definitivno.)


Kada je izašao, Streets of Fire možda nije bio bioskopski hit, ali je zato već u drugoj polovini osamdesetih uspeo da zavredi kultni status u video klubovimа. Njopavac vremena ga je svojski okrnjio, pa su danas njegove mane, poput pomalo kilavih dijaloga, mnogo upadljivije – i ko zna, možda je rimejk baš ono što je potrebno da ova nesuđena franšiza dobije vetar u leđa sa zakašnjenjem od skoro četiri decenije – ali su vrline ovog prilično zabavnog filma ostale netaknute. Kome srce ne zatitra kad vidi Elen kako u ritmu vitla pesnicom? Ko se ne naježi od urokljivog oka Defoovog? Ko ne izgubi dah pri prvom zamahu čekića u završnoj sceni? Ko, na kraju, može ostati ravnodušan na godspeeeed deonicu u Nowhere Fast? Ako znate nekoga takvog, pokažite mi ga, a ja ću vam pokazati čoveka bez duše.





петак, 08. јануар 2016.

MR. HOLMES (2015)



REŽIJA: Bill Condon



Svaki naraštaj ima svog detektiva iz Ulice Bejker 221b. Pojasniću: ako ste mlađi od osamnaest godina, sva je verovatnoća da će vam Kamberbeč biti najdraži u ulozi Šerloka. Ako ste, pak, nešto malo stariji, možda vam se omilio Robert Dauni Džunior iz Ričijevog serijala. Imate li trideset ili više, sećanje na Džeremija Breta i seriju koja se kod nas emitovala devedesetih vam sigurno očas posla ugreje srce. (Jedan takav primerak kuca ove redove.) Ima ih još mnogo, sve do Bazila Ratbouna, kog su gotivili naše prabake i prađedi. Ijan Mekelen je, evo, poslednji u nizu: on u filmu Bila Kondona igra nešto starijeg Holmsa, čiji novi Morijarti nema ljudsko lice i nanosi mu više štete od bilo kakvog pada sa Rajhenbaških vodopada.

уторак, 05. јануар 2016.

THE HATEFUL EIGHT (2015)





Pre no što napišem ijednu reč o samom filmu, neka uđe u zapisnik: Tarantinova sam stara mušterija i verni poklonik, ali njegove radove posmatram što nepristrasnije mogu. Ima on filmova koje držim za remek-dela sedme umetnosti; neke druge bih okarakterisao kao odličnu zabavu, dok trećima ne bih olako prikačio etiketu ni prvih, ni drugih. E, za 167 minuta filma The Hateful Eight, on se u nekoliko navrata nalazio u svakoj od ove tri korpe, i dugo nakon što se preda mnom odmotala rolna sa imenima ljudi koji su učestvovali u njegovom nastanku, ja nisam bio siguran u kom sam ga košu ostavio.

недеља, 13. децембар 2015.

GUESS WHO'S COMING TO DINNER (1967)



REŽIJA: Stanley Kramer



O Sidniju Poatjeu ovde se govorilo relativno često, mnogo i rado. S pravom, rekao bih, jer je malo glumaca postiglo koliko on, ne samo za sebe, već i za čitavu jednu rasu. Turbulentna su to vremena bila i svaki film u kom bi se pojavio (jer je većina njih bila obojena problemom rase) izazvao bi oštru polemiku, ostavivši malo koga ravnodušnim.

Godina 1967. bila je veoma važna za pripadnike crne populacije. Martin Luter King je još uvek bio živ, zdrav i vrlo angažovan, blaxploitation filmovi nisu još bili na horizontu ali su se gotovo mogli namirisati, a gospodin Poatje se tog leta pojavio u čak dva istaknuta ostvarenja: u jednom od njih, detektivskoj triler-drami In the Heat of the Night, uzvraća belcu šamar (iju!), dok u Guess Who's Coming to Dinner nalazi novi način da pročačka svest prosečnog zatucanika – videćete i kako.

недеља, 29. новембар 2015.

SIDEWAYS (2004)


REŽIJA: Alexander Payne



Sapliće nam noge i kovrdža jezik, čini da usne utrnu i poplave, zadaje glavobolje i pomućuje rasuđivanje – a ipak ga volimo. Silni su redovi o njemu ispisani, mnoga je pijana reč pala u nameri da se njegova narav dokuči i definiše zasvagda, i svi su bili u pravu, a opet su grešili. Govorim, naravski, o vinu, tom umetničkom delu prirode greškom dospelom na raf sa prostim alkoholnim napicima, kome je režiser Aleksander Pejn snimio ovaj film kao odu, kao zahvalnicu, kao spomenik u srednjebanatskom selu.

Odmah ću vam reći: ovo mi nije bio prvi put da gledam Sideways. Gledao sam ga tri ili četiri puta otkako je izašao godine 2004, i svaki put kad načnem tu flašu, ukus bude drukčiji. Nekad mi je pažnja posvećena scenariju, pa hvatam beleške (kako biti somelijer i kako se ne treba ponašati u životu), nekad se skoncentrišem na glumu, a nekad samo udišem i upijam sve što se dešava – takav je film.

петак, 20. новембар 2015.

THE AFRICAN QUEEN (1951)


REŽIJA: John Huston



Moja kratkovidost se možda ponajbolje očitava u tome što sam mnogo logičnije otvaranje za ovaj film – anegdotu o Džonu Hjustonu i Hamfriju Bogartu koji jedini iz filmske ekipe izbegnu dizenteriju zato što su, od tečnosti, samo viski cepali – već iskoristio u prvom pasusu teksta za film Key Largo, na kojem je ovaj tim radio nekoliko godina ranije. Nepromišljeno, nepromišljeno... ali, šta sad, dobar nauk za ubuduće. (Očekujte slično kukanje kad budem jednom pisao o Butch Cassidy and the Sundance Kid, pošto izgleda da gajim neku čudnu fascinaciju Montezuminom osvetom.)

Elem, ako ste ikada pogledom i okrznuli ovaj film, možda davnih godina u popodnevnom programu TV Politika, znate šta označava njegov naslov. Iako možda tako zvuči, Afrička kraljica nije lik iz The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert, već parobrod kojim rekama najstarijeg kontinenta lađari Čarli Olnat, zapušteni prljavac dobre duše.

понедељак, 02. новембар 2015.

THE WARRIORS (1979)

REŽIJA: Walter Hill



Filmovi na prelomu osme i devete dekade prošlog veka doneli su nam Njujork u svim svojim raspoloženjima i nijansama. Najpoznatiji su, svakako, sneni i romantični prizori Velike Jabuke koje je, u crno-belom maniru, u večnost otpremio Vudi Alen svojim filmom Manhattan. Ipak, postoje i drugi, tmurniji prikazi ovog velegrada kojim su se bavile legende redom od Skorsezea do Karpentera. Travis Bikl iščekuje potopsku kišu da spere šljam sa ulica; Snejk Plisken se lomata po Menhetnu pretvorenom u ostrvski zatvor; a ulična banda Ratnika samo želi da se u jednom komadu domogne svoje teritorije – Koni Ajlenda.

The Warriors su prvo svet ugledali u formi romana, kada je Sol Jurik, nekada zaposlen u centru za socijalni rad, odlučio da napiše nešto kao odgovor na film West Side Story gde je život u bandama prikazan kao nešto bajno i veličanstveno. Potka mu je bila Anabasis (Κύρου άνάβασις, grč. Kirov uspon) književno delo starogrčkog vojnika i pisca Ksenofonta, u kom Kir Mlađi (Cyrus the Younger), uz pomoć silesije grčkih plaćenika, želi da sa vlasti svrgne svog brata da bi sebe ustoličio. Jurik je ovoj priči dao savremeni, čak distopijsko-futuristički ton, smestivši je u Njujork u bliskoj budućnosti (sa stanovišta 1965. godine, kada je roman izašao), a antičke unajmljenike pretvorio u članove svakojakih gangova.

петак, 16. октобар 2015.

WHITE HEAT (1949)



REŽIJA: Raoul Walsh



Neko mudar je davno rekao da je putovanje, samo po sebi, važnije od odredišta. Dugo se nisam mogao svrstati u zastupnike ove teze, i zbog toga sam sebe uskratio za sijaset trenutaka uživanja. Čemu trošenje vremena, pitao sam se, ako već znaš šta će biti na kraju? Zašto gledati Starog Žuću ako od samog početka čekaš besnog vuka da uđe u kadar, makar samo režanjem? Odakle mi strpljenja za Anu Karenjinu ako znam da će Ruskinja skončati kao crvena fleka na šinama i glavni problem brzih pruga Rusije? (Mnogo srećnije živi čovek kada prevaziđe problem ovakve prirode.)

White Heat je jedan takav film. Rečenice koje glavni lik izgovara u poslednjoj sceni često se nalaze pri samom vrhu lista najpoznatijih filmskih citata, a neretko se, u emisijama ili blogovskim člancima posvećenim holivudskim klasicima, tih nekoliko završnih minuta spominju, puštaju ili analiziraju do detalja. Ipak, potpomognut mišljenjem ljudi čijem filmskom ukusu bezrezervno verujem, kao i neizdrživom željom da u život unesem malo noara (s obzirom na to da mi je kišni kaput na pranju, a fedoru valja zakrpiti), rešio sam da prekrižim ovaj naslov sa spiska za gledanje i naškrabam ovde koju reč o njemu.

среда, 13. август 2014.

GEEKEBANA



Deco draga, dolazimo do značajne prekretnice u radu. Naime, kao što smo spomenuli u intervjuu koji smo onomad dali portalu Black Sheep, već neko vreme se „krčka nešto veliko“, nešto što bi, pored filma, u naš rad uvuklo i druge umetnosti i polja interesovanja. Pa, krčkanje je gotovo, a ono što smo zgotovili za vas zove se – Geekebana.

U pitanju je blog koji se bavi mnogim zanimljivim sferama, od video-igrica i televizije, preko književnosti i stripa, do muzike i nezaobilaznog filma. Svi mi koji smo bili umešani u osnivanje i razvoj ovog bloga migrirali smo tamo – s tim što će se neki od nas povremeno vraćati i ovde okačiti poneki svoj tekst vezan za dela sedme umetnosti. Dakle, Bez titlova ne prestaje sa radom: biće ponekad, kao i dosad, malih rupa u objavljivanju, ali će ostati na staroj adresi.

Geekebana, pak (naći ćete je na adresi geekebana.com, dok rad na Fejsbuku i Tviteru možete pratiti preko facebook.com/geekebana i twitter.com/Geekebana), zbog svoje svestranije prirode tekstove će izbacivati mnogo češće, što je, eto, razlog da overite i tu adresu, te i onde postanete stalni čitalac.

Pozdrav od cele redakcije!

понедељак, 14. јул 2014.

KIND HEARTS AND CORONETS (1949)



REŽIJA: Robert Hamer



Siroti genijalac po imenu Piter Selers, glumeći po nekoliko uloga odjednom u svojim filmovima, pomerio je pameću. (Dobro, nije samo zbog toga, ali višestruke role svakako nisu pomogle.) I Edija Marfija je zadesila zla sudba: istina, on nije propatio od podeljenosti ličnosti, ali – rekao bih da nisam usamljen u tom mišljenju – svako ko snimi baljezgariju kakva je Norbit, sigurno boluje od nekog oblika mračnoumlja. Alek Ginis je, pak, jedanput, a baš ću o toj prilici naškrabati koju, odigrao osam uloga. I ostao, kažu, mentalno sasvim zdrav.

Pre ovog filma, njegovog prvog za studio Ealing, imao je svega tri filmske uloge, od kojih je jedna bila toliko mala da mu ime nije ni ušlo u odjavnu špicu. Sledeća dva naslova u kojima se pojavio dali su mu vetar u leđa i bili su ostvarenje sna svakog prosečnog britanskog glumca – u pitanju su, naravno, adaptacije romana Čarlsa Dikensa, Oliver Twist i Great Expectations. Zato možda i nije toliko čudno to što je relativno neiskusnom glumcu podarena šansa da oživi čak osam likova u filmu Roberta Hejmera; ko god da je došao na ovu ideju, koliko god da su ga platili za to – bio je premalo plaćen.

четвртак, 10. јул 2014.

KES (1969)


REŽIJA: Ken Loach



Dok su Ameri tog leta ljubavi hipičili za sve pare i istraživali granice uma i seksualnosti, sa druge strane okeana jedan je Britanac snimio svoj tek drugi film, sirovu i realističnu priču o dečaku, sokolu, disfunkcionalnoj porodici i idiotskom školskom sistemu. Taj umešni gospodin, tada potpisan pravim imenom Kenet, do danas snimio je nekoliko desetina filmova, ali se i kritičari i publika s pravom slažu da je Kes jedna od najsvetlijih tačaka njegove filmografije.

понедељак, 30. јун 2014.

REQUIEM FOR A HEAVYWEIGHT (1962)

REŽIJA: Ralph Nelson



Asovi, ičposebnjaci i trope – tako bi se, u tri reči, mogla odrediti klasifikacija sportista od strane običnog čoveka. Ipak, u tu bi se podelu morala učačkati i grupa onih nadarenih ljudi kojima Fortuna nije bila naklonjena, pa su nekako vekove otavorili u limbu između vrha i mediokriteta. Takvima – ne govorim samo o sportistima – je, rekao bih, najgore od svih: postoji svest od odudaranja od srednje vrednosti, ali je vrh podaleko.

петак, 27. јун 2014.

STRANGER ON THE THIRD FLOOR (1940)



REŽIJA: Boris Ingster



Još se nisam ni latio plajvaza kako valja, a već sam mogao načuti vaše povike – evo ga ovaj crno-beli lik, opet će da veliča staru gardu i donese nam smrt u hiljadu reči; neka ga neko zaustavi! Takvima moram odmah da kažem da, iako slovim za jednog od najvećih poklonika monohromatskog filmskog stvaralaštva koje je ova zemlja iznedrila, ipak ne mogu da progutam sve što mi zlatni Holivud servira, ma koliko primamljivo to bilo. Ovog puta, doduše... mišljenje mi je malo podvojeno.
Mnogi kritičari tvrde da je Stranger on the Third Floor prvi noir film, i to je jedna od stavki koje su me nagnale na gledanje. Druga je Laslo Levenstajn, svetu poznatiji kao Piter Lori, legenda nemačke, kasnije i američke kinematografije. Mogu bez rezerve da kažem da me ni noar okruženje, ni Lorijeva harizma nisu izneverili; drugi aspekti filma, pak, šarene se glede kvaliteta.

петак, 25. април 2014.

THE LEGO MOVIE (2014)






Kao što verovatno znate, Piksar radi na nastavku Neviđenih. Razmišljao sam ovih dana o prvom filmu, tačnije o Sindromu, negativcu kog tumači Džejson Li, jedan od najbolje prikrivenih sajentologa Holivuda. Ako se sećate, sve što je on želeo bilo je da pomoću tehnologije, koju je stvorio zahvaljujući svom velikom znanju, podari svim ljudima supermoći jer „Kad su svi super, onda to više niko nije!“.

Posmatrano tako, Neviđeni postaju film u kom se brani genetska superiornost manjine, dok se ostalima ne dopušta da se približe tom idealu. Postoji mogućnost da sam premislio, ali ova pomisao će mi verovatno upropastiti uživanje u nastavku.


Priču o LEGO filmu započinjem na ovaj način jer je, sa stanovišta priče, ovo ostvarenje miks Neviđenih, Matriksa i Orvelove 1984... i, naravno, Priče o igračkama.  Zvuči malo komplikovano za crtać namenjen deci, ali dodavanje LEGO šmeka celoj priči dovoljno ublažava stvar i čini je dostupnom širokoj publici.

уторак, 15. април 2014.

EASY A (2010)



REŽIJA: Norman Jewison
- See more at: http://www.beztitlova.com/#sthash.QSz8Zh3G.
REŽIJA: Norman Jewison
- See more at: http://www.beztitlova.com/#sthash.QSz8Zh3G.dpuf
REŽIJA: Will Gluck

Kao najstariji u ovoj ekipi mladih, lepih i pametnih ljudi (jesam li pomenuo „lepih“?) potpuno je logično da sam ja taj koji je najosetljiviji na tinejdžerske filmove. 

S jedne strane, to ima i smisla, jer sam bio tinejdžer u doba klasika kakvi su Jutarnji klub i Ferisov ludi dan (i, očigledno, žrtva nemaštovitih prevodilaca), i da pamtim Rajana Rejnoldsa još iz vremena kad je bio samo momčić u kog se zaljubi glavna junjakinja  u filmu Veštica tinejdžerka. S druge strane, svako normalan bi stao posle dva nastavka Bring it on! („Punom snagom, cure!“, stvarno braćo Hrvati? Stvarno?) ali ja ne. Ubaci gomilu dvadesetogodišnjaka koji glume tinejdžere u neku coming of age priču i možeš da se kladiš da ću biti pred TV- om. Jednostavno ne mogu da prestanem da se poistovećujem sa navijačic... Ovaj, autsajderima, pa to ti je.

Film o kom ću vam danas govoriti ima naslov koji bi, opet, prevodiocima zadao muke . U pitanju je vrlo slobodna adaptacija Slova srama, knjige N. Hotorna koja je nama uglavno poznata po onom fimu u kom se, da citiram easy A „Demi Mur često kupa u peni i govori  lažnim britanskim naglaskom“. Film je stvoren kao deo zamišljene  triologije scenariste Berta V.Rojala; plan je bio da se na isti način adaptiraju još dva dela klasične književnosti (Rostanov Sirano De Beržerak i Dikensov nezavršeni roman, Misterija Edvina Druda), i da svi filmovi kao mesto dešavanja radnje imaju istu srednju školu. Iako je ovaj film ispunio sva očekivanja što se zarade tiče, ni četiri godine kasnije, od nastavaka nema ništa. Ako je suditi po ovom filmu, šteta.