HOBSON'S CHOICE (1954)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽISER I KOSCENARISTA: David Lean

ULOGE: Charles Laughton, Brenda de Banzie, John Mills, Daphne Anderson, Prunella Scales

            Hobsonov izbor, kaže sveta sestra Wikipedia, izraz je za biranje bez biranja, izbor pri kome je data jedna jedina opcija. Ameri bi rekli my way or the highway, što bi se dalje posrbiti moglo, recimo, kao – il’ po mome radi, il’ udri po džadi. To je fraza teško prevodiva na druge svetske jezike, a nastala je negde početkom 17. veka, kada je u Kembridžu živeo izvesni Tomas Hobson, vlasnik konjušnice, koji je svojim mušterijama uvek, da bi sva grla bila podjednako odmorna, nudio ili konja privezanog najbliže vratima, ili – nijednog od njih.

            Harold Brighaus, britanski pisac drama, godine 1915. iznedrio je predstavu koja će postati predložak za čak dva filmska ostvarenja pre no što se njenog teksta lati Dejvid Lin, gospodin Epski Spektakl lično. Iako se on tim vodama propraćakao nekoliko puta, ovaj legendarni reditelj neće ostati zapamćen po svojim izletima u komično. Ipak, među njegovim smehotresnim projektima ističe se upravo ovaj, po proporcijama manji od filmova koji su ga proslavili, ali, oku i duši, sočan i ukusan gotovo koliko i bilo koji drugi.

CLERKS THE ANIMATED SERIES (2000)

           PIŠE: Nikolić Nenad

Kevin Smit.

S jedne strane, čovek kome verovatno možemo da zahvalimo što se serija igara zove Tony Hawk’s Pro Skater, a ne Jason Lee’s Pro Skater, sa druge, lik koga 2010. godine izbace iz aviona jer je predebeo, a on o tome snimi jedan podcast, objavi nekoliko postova na blogu i dvadeset i četiri ( ćirilicom: двадесет и четири ) YouTube videa. Čovek koji je snimio Dogmu, ali i U potrazi za Ejmi u kom glavna junakinja kaže Holdenu kako je „odlučila da prvo počne da traži ljubav na pogrešnom mestu“, kao da se jednog jutra probudila i rekla sebi „Od danas se LEZBIJIŠEM!“, što rekli u South Parku – replika koja je, po mom mišljenju upropastila skoro savršen film.

ALL ABOUT EVE (1950)

REŽIJA i SCENARIO: Joseph L. Mankiewicz

ULOGE: Bette Davis, Anne Baxter, George Sanders, Celeste Holm, Gary Merrill, Thelma Ritter, Marylin Monroe

Ne znam za vas, ali ja sam Beti Dejvis uvek video kao stranjsku Tanju Bošković zaposednutu Nečastivim. I, ako se zagledate, skoro da je tako: dotična ima sličnu konturu lica, istu talasastu kosu, ali oči nešto snenije, dublje i ispucalijih kapilara od onih koje nosi vazda cenjena i od svakoga voljena madam Bošković. Ali, ovaj tekst neće biti oda čuvenoj gospođici-gospođi Loli Golubović, već mali znak pažnje jednoj od najčuvenijih diva starog Holivuda, kao i filmu sa najviše nominacija za oskara – čitavih 14 (četrnaest!), što je rekord koji je, tek pola veka kasnije, uspela da izjednači Kameronova drama-suzokradica o šatro nepotopljivoj brodici.

This Is The World's End: O apokalipsama i prijateljstvima

Piše: Nenad J.

U vremenu kada je autor ovih redova bio klinac krvavo-blatnjavih kolena, vizije budućnosti su bile malo vedrije, uglavnom zato što smo zamišljali flešgordonovske scenarije dok nam post-apokaliptične verzije nisu postale privlačne. No, kako smo kroz odrastanje došli u susret sa Fallout serijalom, a potom i drugim, ne tako poznatim, biserima kao što su A Boy and His Dog sa jedne strane, a Romerova socijalna studija izvedena kroz trilogiju o živim mrtvacima, cela ideja post-apokalipse je postala zanimljivo igralište i fascinacija izvesne nekolicine koja je umela da, uz pivo i meze, provede sate i sate diskutujući o najboljim planovima i potezima koje bi, kao preživeli, trebalo da povučemo kako bi u toj ulozi i ostali.

 

Naravno, jasno je da se dosta ljudi poigravalo tim idejama, te smo, pored ozbiljnih filmova/stripova/igara koje se u ovaj speicifičan podžanr uklapaju, dobili i neka druga, zanimljiva viđenja. Ekspanzijom zombi fascinacije među filmoklepcima pojavili su se odlični Shaun of the Dead i Zombieland koji su u naprasno prežvakani podžanr zombi filmova uneli, svaki na svoj način, odličnu dozu humora i oživeli ga u potpuno novom ruhu. No, ovde se nećemo baviti kadaveričnim delima sedme umetnosti, već ćemo se okrenuti dvojcu apokaliptičnih filmova (bez post prefiksa). Iz Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva ovog leta stigla su nam dva, temom naizgled slična, a izvedbom prilično različita filma: This is the End iz zemlje pruga i zvezda i The World's End iz kolevke fišendčipsa. 

 

THE ROYAL TENENBAUMS (2001)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Wes Anderson

ULOGE: Gene Hackman, Anjelica Huston, Ben Stiller, Gwyneth Paltrow, Bill Murray, Luke Wilson, Owen Wilson, Danny Glover

Ves Anderson je dugo na sceni, već više od petnaest godina, i za to vreme je uspeo da izgradi sopstveni, posve unikatni rediteljsko-scenaristički izraz. Nije tajna da je isti taj Veselin ljubimac stoprocentnog autorskog tela ovog bloga, te, kao takav, zavređuje više pažnje i prostora no što su mu oni do sada posvećivani. U martu smo ovde, uz pokliče oduševljenja ispratili poslednju njegovu bajku, Moonrise Kingdom, a sada smo se zabavili filmom The Royal Tenenbaums, dopadljivom pričicom o disfunkcionalnoj porodici genijalaca, i zaključili kako je veoma teško ne biti trajno očaran umom fantastičnog gospodina Andersona.

QUEL MALEDETTO TRENO BLINDATO a.k.a. THE INGLORIOUS BASTARDS (1978)

REŽIJA: Enzo G. Castellari

ULOGE: Bo Svenson, Fred Williamson, Peter Hooten, Michael Pergolani, Jackie Basehart, Ian Bannen

Molim vas, zapitajte se na trenutak: zašto gledam filmove? Pitanje je to sa naizgled jednostavnim odgovorom. Ali da li je zaista tako? Ili on iziskuje malo bunarenja po sopstvenoj psihi? Neko u sedmoj umetnosti vidi način za prikupljanje znanja o stvarima koje ga zanimaju; drugi je, pak, koriste za istraživanje i opipavanje manje poznatih prostranstava ljudske prirode; dok treći, na primer, filmu dopuštaju da im prekrati vreme i zabavi ih. Ako pripadate trećoj skupini ljudi, bocnite dugme na plejeru, ubacite disk sa ovim filmom, i predajte se svemu što vam on sprema. Ako je mogao Tarantino – zašto ne biste i vi?

OKURIBITO a.k.a. DEPARTURES (2008)

REŽIJA: Yôjirô Takita

ULOGE: Masahiro Motoki, Ryôko Hirosue, Tsutomu Yamazaki

Na našem blogu, primetili ste, strani, neanglofoni filmovi, prava su retkost. Istina, poslednjih meseci se trudimo to da ispravimo, pošto nijedna nacija nema pravo da svojata sedmu umetnost (sem, možda, Francuza?), pa se zalomi pokoji Danac, eventualno neka dalekoistočna produkcija. Razlog tome što se retko odvažim da ih gledam prilično je jednostavan: ne verujem titlovima.

THE PLACE BEYOND THE PINES (2012)

REŽIJA: Derek Cianfrance

ULOGE: Ryan Gosling, Bradley Cooper, Eva Mendes, Rose Byrne, Bruce Greenwood, Ben Mendelsohn, Ray Liotta

Rajan Gosling je interesantna figura, svakako. Za kratko vreme, svega nekoliko godina, evoluirao iz dobroćudnog smotanka u alfa mačora koji ženskoj čeljadi širom planete mami uzdahe i krade san iz oka. Dug je i težak, ali kvalitetan bio put njegovog sazrevanja: igrao je Jevrejina antisemitu u filmu The Believer, bio je džanki prosvetar (Half Nelson), zatim usamljeni Lars uozbiljnoj vezi sa lutkom na naduvavanje, i, na kraju, Den Perejra u Blue Valentine, što je bila uloga koja je predstavljala prekretnicu u njegovoj karijeri i donekle ga definisala kao glumca.

Za potrebe ostvarenja koje će biti tema mog današnjeg izlaganja (kah, kah), gospodin Gušče je ponovo utimljen sa Derekom Sijanfransom, kreativnim umom iza emotivno iscrpljujuće dramice Blue Valentine, i vidi se da su momci već uigran tim. Ipak, potpomognut bitnim glavnim glumcima, zvučnim sporednjacima i timom sposobnih ljudi čija lica ne vidimo pred objektivom, Sijanfransov scenario dostiže tek blagu natprosečnost.

Womb (2010)

Piše: Nenad J.

Scenario i režija: Benedek Fliegauf
Uloge:  Eva Green, Matt Smith

Kao i kada je poezija u pitanju, i kod filmova izuzetno cenim kada se mnogo stvari kaže u što manje reči. Womb (takođe plasiran pod alternativnim naslovom “Clone”) je sjajan primer takve priče. O takvom delu je, s druge strane, vrlo teško reći nešto a ne odati previše, te će ovaj tekst pokušati da vam u što manje reči prenese razloge zbog kojih bi trebalo da ovom ostvarenju date šansu. Ukoliko za ovako teške priče imate stomak, mora se dodati.