MARTY (1955)

REŽIJA: Delbert Mann

ULOGE: Ernest Borgnine, Betsy Blair, Joe Mantell, Esther Minciotti

Neki se filmovi naprosto – zagube. Nagrade im se napraše na polici, rolne celuloida postanu memljive i trošne, televizije prestanu da se lome o prava za prikazivanje... i nečiji trud, možda i višestruko nagrađen, postane istorija. A neretko, krivac za to nije ni zastarelost teme, niti loša gluma ili neki sličan propust, već pusta razmaženost gledalaca i neobjašnjiv strah od dvobojne filmske zabave.

Takav je i ovde slučaj; Marty, nekadašnji dobitnik četiri „oskara“ (režija, scenario, glavna muška uloga i najbolji film) i prvi američki film nagrađen kanskom „zlatnom palmom“, danas je skrajnut, izopšten, i jošte živi mahom u sećanjima vremešnih kinooperatera i istinskih poznavalaca sedme umetnosti.

Evo, ako ćemo iskreno, bilo je potrebno da opazim dobrodušno lice Ernesta Borgnajna u in memoriam rubrici ovogodišnjih dodela nagrada Akademije, da bi se i meni samom, piscu ovih redova, javila misao o tome da već dugo u svojoj kolekciji posedujem taj film, jednu od apsolutno najviših tačaka karijere ovog čoveka, koja se protezala na čitavih sedam decenija. Stresao sam trunje sa diska, pritisnuo play, i, u društvu lepše mi ½, upustio se u šetnju Martijevim njujorškim korzoom.

Premisa na kojoj leži priča je posve jednostavna: momak upoznaje devojku. ALI! Sa jednom malom izmenom u odnosu na staru, oprobanu formulu: pomenuti momak nije naočiti macan kao, recimo, Erol Flin, a rečena devojka prefinjena i atraktivna kao, šta znam, Olivija de Haviland, ne! U pitanju su obični ljudi, od krvi i mesa, baš kao ja, vi i ljudi koje poznajemo – ne polubozi Holivuda na kakve smo navikli.

Dakle, Marti Pileti iz naslova je, kao što rekoh, običnjak, samac, solidno podgojeni mesar italijanske nacionalne pripadnosti. Njegova braća i sestre, i mlađi i stariji od njega, već su poženjeni i poudavani, i odavno kuće imaju – samo njegova je bez krova, i na to mu ukazuju kako tetkice iz komšiluka, tako i rođena majka, meljući svaki put istu priču o braku, krajnjem vremenu i ispunjenju cilja života patrijarhalno vaspitanih Italijana. Svestan je toga i sam, i žao mu je što ne može ništa da uradi na tom planu, ali mu je, sa 34 godine, jednostavno dosta odbacivanja i ljubavnih promašaja, pa je rešio da više i ne pokušava.

Majka, ipak, uspeva da ga ubedi da ode u grad i ove subotnje večeri, i on tamo, spletom srećnih okolnosti, upoznaje nastavnicu Klaru, pet godina mlađu od njega samog, takođe prosečnog izgleda, takođe samu, i provodi veče i noć pričajući sa njom. To poznanstvo iz korena menja način na koji ga posmatraju prijatelji, navikli na njegovu bedastu sreću sa ženama, ali i majka, koja ne želi da proživi sudbinu svoje sestre, gotovo proterane iz sopstvene kuće od strane sina i snahe. Šta će Marti izabrati: majčinu sreću, naklonost prijatelja ili novonađenu radost sa Klarom?

Borgnajn blista u ulozi emotivnog kasapina, rastrzanog na nekoliko strana. Fantastičan je, to se ne može osporiti, i u potpunosti je zaslužio sve nagrade koje je za ovu ulogu pobrao. Njegovu pratilju Klaru igra Betsi Bler, tada žena Džina Kelija (Singin’ In The Rain). Njen doprinos je nešto manji, ali nije ostala u njegovoj senci, već svom liku daje smernost, iskrenost i blagu narav, čime postaje savršen par za Borgnajnovog prodavca mesnih prerađevina.

Ova jednostavna, ali topla priča, plod je rada scenariste Padija Čajevskog, koji je, u stvari, prilagodio svoj scenario koji je pisao za istoimeni TV film iz 1953. godine, sa Rodom Stajgerom u naslovnoj ulozi. Dijalozi su fini, zvuče uverljivo, a likova nema previše i svi su, manje-više, dobro osmišljeni i realistični, čak i po današnjim standardima. Moja jedina primedba uperena je ka neočekivano brzom kraju; da se razumemo, taj završetak nije loš, vrlo je dobar, štaviše, ali se desi najednom, jer gledalac izgubi pojam o vremenu, i 91 minut filma samo proleti. (Još jedna zanimljiva činjenica: ovo je najkraći film nagrađen „oskarom“ za najbolje ostvarenje godine, u istoriji dodeljivanja te nagrade.)

Marty nas tera da saosećamo sa ovim ljudima, tako sličnim nama samima. Poteže priče o ljubavi, o roditeljskoj zavisnosti od dece, dečijoj zavisnosti od roditelja i nemirenju sa sudbinom. Danas skoro zaboravljen, ovaj film zrači životom i nesputanom ljudskošću; njegova tema je svevremenska, a lepota neprolazna.