CAPE FEAR (1962)

REŽIJA: J. Lee Thompson

ULOGE: Gregory Peck, Robert Mitchum, Polly Bergen, Lori Martin, Martin Balsam, Telly Savalas

Sudar titana. Zaista ne znam kako bih drugačije mogao imenovati filmski susret ovih velikana, za koje slobodno možemo reći da su jedni od najtalentovanijih glumaca svoje generacije. Robert Mičam i Gregori Pek u naletu čelenkama, psiho-pop Hari Pauel protiv atraktivnog advokata Atikusa Finča, kao dva jarca na deblu. Ko će pobediti? Ko je jači? Zašto, uopšte, ukrštaju rogove? Čitaj dalje, nestrpljivi čitaoče, čitaj, i ne osvrći se!

Pre osam godina, Maks Kejdi, sušti propalitet i zlotvor, uhapšen je zbog napastvovanja žene. Na licu mesta se tada našao Sem Bouden, goody-two-shoes advokat, i, svojim svedočenjem na sudu, strpao siledžiju u bajbok na skoro čitavu dekadu. Sada je Maks ponovo na slobodi, i želi da svoje prisustvo obznani čoveku koji ga je smestio iza rešetaka. On to radi na finjaka, bez telesnog kontakta, ali kipeći od pasivne agresije, tako da Boudena i njegovu porodicu svojim psihološkim igricama dovede upravo tamo gde ih želi – do ruba živaca. Advokat je prinuđen da se obrati prijateljima u policiji; ipak, Kejdi igra po pravilima (u ćeliji je uzduž i popreko prostudirao zakon), pa mu ni panduri, i pored velikog truda, ne mogu ništa. A kada se Bouden odluči na jedan riskantan korak i zada prvi udarac, počinje igra mačke i miša u kojoj do kraja nije jasno ko je tu, zapravo, Felis catus, a ko Mus musculus.

Početak nas ošamari radnjom, baci nas in medias res, jer nam se stanje objasni interakcijom likova (bez flešbekova, na sreću) ali se prava napetost gradi lagacko: nervi se, kako Pekovom liku, tako i nama, zatežu kao strune na harfi, a po njima, bez imalo talenta, prelaze prljavi i grubi prsti Maksa Kejdija. Poslednjih nekoliko desetina minuta su satkani od čiste tenzije koja gledaocu kuje pantalone o sedište, i krivac je najviše Mičam, čiji je lik u ovom filmu donekle logična evolucija Harija Pauela. Reči LOVE i HATE na zglobovima prstiju su izbledele, ne postoje, ali je dijaboličnost ostala, i čak mutirala u nešto još opasnije i malignije. On je centralna figura filma, ne toliko Sem Bouden, njegova žena zgodniš i ćerka tinejdžerka, iako i njih troje (posebno Pek) dosta dobro iznose svoje uloge.

Za muziku je zadužen Bernard Herman, figura sigurno poznata ljubiteljima klasičnih saundtrekova: njegovo ime se provlači u špicama množine kanonskih filmskih ostvarenja, od Velsovih čuvenih Citizen Kane i The Magnificent Ambersons, preko Hičkokovih remek-dela Vertigo i North by Northwest (ako ste zainteresovani, tekst o njemu pročitajte ovde), pa do Skorsezeovog Taxi Driver i – wait for it – Bitke na Neretvi (!) Veljka Bulajića. Za Cape Fear je spremio širok asortiman jezivih zvukova, mahom gudačke i udaračke proizvodnje, i, mogu vam reći, muzika igra bitnu ulogu u krojenju atmosfere. Ništa manje bitne su i režija i fotografija – sve pohvale za sjajni noir kjaroskuro.

Treba spomenuti da Cape Fear nije bio blokbaster u trenutku izlaska. Štaviše, toliko je loše prošao na bioskopskim blagajnama, da je producentska kuća Gregorija Peka Melville Productions (verovatno aluzija na pisca romana Moby-Dick, čijeg je kapetana Ahaba Pek jednom oživeo), koja je obezbedila sredstva za snimanje – doživela finansijski krah. Pa, ipak, vremenom je ovaj klasik samo dobijao na težini i značaju; doživeo je nekoliko rimejka, što oficijelnih, što nezvaničnih, ali nijedan nije uspeo da prenese trilersku trepet originala. Najbliža tome bila je Skorsezeova verzija iz 1991. godine, ali je ona postala priča za sebe.

Jedina mana – zapravo, nije ni prava mana – pored manjih propusta koje ne treba ni pominjati, jeste nedostatak pravog film noir scenarija. Besmrtnih rečenica i verbalnog nadmudrivanja ima malo, ali su dosta efektni – posebno rečenice u kojima Kejdi preti Boudenu.

Ukratko – zaista napet film. Znamo gde nas vodi, ali ga puštamo, jer je staza do tog mesta uzbudljiva; ne treba ga nikako propustiti, između ostalog, zbog izvedbe glavnih glumaca i činjenice da su dve takve veličine retko delile ekran u budućnosti – mada se pojavljuju u Skorsezeovom rimejku, u drugim ulogama. Nije jedan od najboljih filmova koje sam gledao (ulazi u prvu stotku, doduše), ali Cape Fear predstavlja i danas, nakon četiri decenije od nastanka, dosta dobru zabavu i kvalitetno utrošenih sat i četrdeset pet.