Da li je sve bilo samo srećni sudar talenata, ili je neka nadnaravna ruka ‒ čije je egzibicije nadgledao moćni producent Semjuel Goldvin ‒ prošarala švedskim stolom zlatnog doba Holivuda i u svoj tanjir štrpnula pomalo od najdekadentnijih đakonija, ne možemo znati. Ali valja biti svestan činjenice da se, u odnosu na ovakve pojave, Halejeva kometa javlja češće od kineskog vatrometa u slavskoj sezoni: sve pršti od izuzetnosti na svakom zamislivom nivou, i to u tolikoj meri da se ovakav fenomen verovatno nije ponovio ni čitavih osam decenija kasnije.
Ali ono što je posebno iznenađujuće, a i pomalo tužno, priznaćete, jeste to da, i pored svega, Ball of Fire nije ostavio previše dubok trag u istoriji filma. Da, savremenici su prepoznali njegove kvalitete, čak je i Akademija odlučila da ga nominuje za nagrade u četiri kategorije (i da mu kasnije ipak ne dodeli niti jednu zlatnu statuetu), ali kao da se njegova popularnost kod novije publike vremenom izgubila. Kad govorimo o najboljim filmovima svih vremena, nema ga ni u vidu fusnotice; što je donekle razumljivo, jer se gura za plasman u top 5 čak i u jednom nenaseljenom, prolaznom žanru kakva je bila screwball komedija. Pobogu, čak je i sam Hauard Hoks, koji ga je režirao, u tom resoru sjajnije zablistao ne jednom, već najmanje dvaput, podarivši svetu predratne klasike poput Bringing Up Baby i His Girl Friday. Zašto onda potpisnik ovih redova, filmofilsko naklapalo i posednik nerelevantnih mišljenja, tvrdi da je ovom filmu učinjena nepravda? Ni on sam nije sasvim siguran ‒ ali saslušajte ono što ima da saopšti.
Ova vesela storija ukovrdžava grimovski motiv Snežane i sedam patuljaka, koji je samo četiri godine ranije pretočen u dugometražni crtani film: umesto sedam rudara, imamo čak osam "patuljaka" leksikografa na višegodišnjoj misiji dovršavanja rečnika, toliko predanih poslu da, ako su ikada i imali zdrave međuljudske odnose i interakcije sa drugim bićima, sada su te njihove sposobnosti prilično zamagljene knjiškim moljčenjem i neizlaženjem iz kuće. Možda su pomalo zastranili, možda nikad nisu ni bili skroz užlebljeni, ko će to znati, i koga je zapravo briga? Tek, najmlađi među njima ‒ igra ga Gari Kuper ‒ shvata da je članak o slengu koji je upravo završio, prilično zastareo, i da je potrebno da ga što pre osveži novim izrazima, pa tako odlučuje da se spusti međ običan narod i oslušne malo jezik koji ti ljudi svakodnevno koriste.
Da bi unapredio svoj rad, on beleži sočne, a nepoznate mu reči i poziva osobe koje imaju dodira sa ulicom i služe se žargonom, poput đubretara, raznosača novina i plesačice u klubu, i svi mu se stavljaju na raspolaganje osim tancerke Šugarpus O'Šej, koja isprva glatko odbija njegov poziv. Ono što naš uštogljeni učenjak i ne sluti, jeste da gospođica gaji bliske veze sa pripadnicima organizovanog kriminala, da je organi reda odnedavno traže zbog veza sa ozloglašenim gangsterom Džoom Lajlakom (koji bi kod nas imao dugu i plodnu mafijašku karijeru kao Joca Jorgovan), i da će, odazvavši se pozivu u štrebersku rezidenciju, Šugarpus napraviti ne jedan, već gomilu karambola, zauvek izmenivši svoj život i živote svih umešanih u radnju filma.
Plesačicu glumi Barbara Stenvik, koja je bila svojevrsni holivudski faktotum. Nije se libila da zavrne rukave i podigne ulogu ni iz čega, uz nešto talenta i mnogo truda, dočaravavši podjednako dobro i seljančice i plemkinje, i prevrtljive noar ženske i iskrene dame. Reči Žaka Turnera, francuskog režisera sa kojim je sarađivala na šouu koji je nosio njeno ime, verovatno najbolje opisuju njenu prirodu: "ona živi za samo dve stvari, i obe su posao". Možda nas i Šugarpus ne goni, kao Kuperovog profesora, da kvasimo i rashlađujemo potiljak kad vidimo kako joj sunčevi zraci kupaju kosu, ali neupitno je ‒ šarm i prirodna razigranost su aduti kojima gledaoca drži prikovanog za ekran u svakoj sceni u kojoj se pojavi.
Kuper, inače glumac koji je slavu i počasti stekao igrajući u "ozbiljnijim" filmovima, donosi zanimljivu izvedbu, nalik onoj iz Mr. Deeds Goes to Town iz 1935. Iako pojedinačno dosta dobar kao smetenjak Bertram Pots, koji predvodi legiju čudnovatih staraca samoosuđenih na eruditsku osamu, on ipak mnogo bolji utisak ostavlja kao deo celine sa Stenvik. Njih dvoje imaju fantastičnu hemiju, za mazati nalebac, jednu od boljih u žanru, čak i deceniji u kojoj je film snimljen. Možda i jer im ovo nije bio prvi zajednički film ‒ par se nešto ranije iste godine pojavio i u komičnoj drami Meet John Doe Frenka Kapre.
Režijom se u ovom projektu, kao što smo već pomenuli, bavio Hauard Hoks. To teško da je neznano ime za bilo koga ko je dvaput otvorio kakav filmski časopis ili je nekad tokom devedesetih, u kasnim popodnevnim časovima, zaustavio šaltač kanala na kanalu TV Politika. U trenutku kada je Ball of Fire udario u pelješenje džepova pohađača bioskopa, ovaj jastreb od režisera imao je već nekoliko hitova za svojim pojasom, a čak je i iste godine za Sergeant York, još jedno druženje sa Kuperom, bio nominovan, između ostalog, u kategorijama najboljeg filma i režisera. Ali se dobro snašao: lepo je manipulisao gomilicom Kuperovih prilepaka i nalazio im dobru primenu u pozadini, birao je praktične kadrove za većinu scena, a scenario koji je imao na raspolaganju je valjano iskoristio.
Što nas dovodi do velikana koji stoje iza tekstualnog dela. Uz pomoć pisca Tomasa Monroa, čuveni dvojac Čarls Braket-Bili Vajlder napisao je ovaj scenario prema motivima Vajlderove priče "Od A do Š" (oprostićete ovaj dositejevski momenat: na engleskom je From A to Z) koju je napisao u svojim predratnim bečkim godinama, dok su ga još znali kao Samuela Vildera. Reći da je sjajan učinilo bi mu nepravdu; tesno je skrojen, napakovan brzim i dovitljivim replikama, gotovo kao neka neobjavljena serija Siniše Pavića, samo sa manje povika "lele" i bez energične muzike nasnimljene na sintisajzeru iz osamdesetih. Da bi se zaštitio od intervencija studija i režiserskih krivih smatranja i tumačenja teksta, Vajlder je rešio da u daljoj karijeri preuzme veću kontrolu nad svojim delom, pa je tako Ball of Fire poslednji film koji je napisao, a nije lično nadgledao i režiju; Hoks je, kao džek kakav beše, drage volje dopustio Biliju da ga posmatra na delu, da bi ovaj saznanja prikupljen tom prilikom utkao u svoja kasnija dela.
Ali se spisak velikana ne završava tu: valja pomenuti i odlične epizodiste, koje će mnogi ljubitelji monohromatskog filma prepoznati na keca. Dejna Endruz kao Džo Lajlak, Henri Travers (anđeo Klarens iz It's a Wonderful Life) kao jedan od naučnika, Den Durijej kao gangster po imenu Pastrami… Kasting je gotovo savršen. Čak se u prvoj trećini filma, kada se upoznajemo sa Šugarpus, u dve kratke bugi numere pojavljuje čuveni Džin Krupa, jedan od najveštijih bubnjara svih vremena. U obe pesme se razmeće svojim virtuoznim dobošarenjem, da bi u drugoj pokazao šta ume klepajući palidrvca o kutiju šibica ‒ što je, verujte, mnogo zanimljivije no što zvuči.
Na kraju, kostime je osmislila legendarna osmostruka oskarovkinja Edit Hed. Nije bila nominovana za svoj rad na ovom filmu, jer je njen zlatni period počeo tek negde 1949. godine, ali vidi se da je i tim poljem komandovao par kompetentnih ruku. Deo dopadljivosti Barbare Stenvik možemo pripisati i njenoj odeći, pošto je jedan konkretan kostim bukvalno i kreiran da bi privlačio pažnju ‒ skiciran je na međi dobrog ukusa i kiča, provokativnog i konzervativnog, ali pleni, naprosto je teško skrenuti pogled, iako ponekad to i želimo. (Inače, lik Edne Mod iz Incredibles serijala, kreatorke superherojskih kostima, zasnovan je direktno na njoj, od zanimanja preko naočara do paž frizure.)
Britanski nobelovac japanskog porekla Kazuo Išiguro u jednom svom intervjuu izneo je tvrdnju da su screwball komedije bile protofeminističko štivo, i, gledajući Ball of Fire, teško je ne složitii se sa njim. Šugarpus je prilično svesna svoje ženstvenosti, nosi je ponosno na grudima kao aktivističku pribadaču, i zanesenost leksikografa-patuljaka ne vidi kao razlog da promeni svoju prirodu i obrasce ponašanja. Štaviše, u međuvremenu dođe do uzajamnog preobraćenja, ona postane ravnopravni član ekipe, ali je njena senzualnost prihvaćena kao činjenica, a oni se mahom prilagode njoj. Jer iako isprva, nesrećnici kakvi jesu, balave nad njenom figurom poput gomile pubertetlija garavih nadusnica, nakon izvesnog vremena ta uspaljenost ‒ gotovo neprijatna za gledati iz današnje woke perspektive ‒ iščili i razvije se obostrano pristojan odnos. Šugarpus je arhetip hoksovske žene (termin je skovala filmska kritičarka Naomi Vajz, prema šablonu koji se ponavljao u filmovima ovog reditelja), koja je nezavisna, otresita i sposobna da nadgovori i najelokventnijeg muškarca, a živu silu ne posmatra kao potencijalnog seksualnog partnera. Ovaj arhetip je pedesetih godina počeo da iščezava sa bioskopskog platna, da bi ga zamenio trop koji je feministička teoretičarka Džermejn Grir nazvala ženskim evnuhom, misleći na bespomoćnu lepoticu prepuštenu prohtevima dominantnog muškarca, kakve su često igrale Merilin Monro ili Katrin Denev.
Prava je šteta što je ova kinematografska delicija toliko skrajnuta i zaboravljena, jer ima da ponudi mnogo toga. Ball of Fire je jedan od onih filmova koji imaju scene. Scene koje se pamte, poseduju snagu, težinu, i funkcionišu i izvučene iz konteksta, i kao deo nečega većeg. To je takođe i jedan od filmova koji imaju ekipu: kreneš da nabrajaš imena i zasluge, i nikad kraja, lista izuzetnosti se nikada zvanično ne podvlači, već uvek možeš da raspršiš prašinu sa nekog novog uspavanog dragulja. Na neki način, to je i jedna od poslednjih razglednica iz nekog starog, napuštenog naivnog sveta, jer je samo pet dana nakon premijere 353 japanska aviona pošlo put američke baze Perl Harbor, a iz pepela koji su za sobom ostavili, rodio se neki drugačiji svet, drugačije Sjedinjene Američke Države koje su snimale drugačije filmove, i sve je otišlo u vražjeg vraga.
