ASSAULT ON PRECINCT 13 (1976)

Filmovi Džona Karpentera deluju kao bioskopski ekvivalent muzičkog fenomena "tri akorda i istina". Tonovi zvuče poznato, progresija direktno zaziva neke hitove iz ranijih vremena, a tekst je obložen klišeima; ali, u isto vreme, dok prvi put slušate tako komponovanu pesmu, možete jasno osetiti kako vam se melodija zavlači pod kožu, kako vam stihovi ničim izazvani odjekuju ušnim kanalima dok ne razmišljate ni o čemu, i u svega tri minuta postajete svesni da prisustvujete rađanju budućeg klasika koji će se pevati još decenijama. Jedan takav je svakako bio opsadni triler Assault on Precinct 13, koji, premda je prošlo čitavih 45 godina otkako je ugledao svetlost dana, i dalje velikodušno prima poklonike u svoj kult.

Karpenterova izvorna ideja bila je da Napad osmisli kao nezvanični rimejk vestern klasika Rio Bravo Hauarda Hoksa. Taj plan se u nekom trenutku izjalovio, pre svega zbog veoma skromnog i ograničenog budžeta. Umesto toga, reditelj je morao da se zadovolji jednostavnom pričom smeštenom u savremeno doba, kao i glumačkom postavom sastavljenom od kvalitetnih, mada manje poznatih lica, ali je i to što je imao na raspolaganju bilo sasvim dovoljno da rane godine njegove karijere zabeleže jednu dosta svetlu tačku, pre no što ista zablešti svega par leta kasnije, kada dotični gospodin u svoj portfolio ubaci i rad na filmiću po imenu Halloween, jednom od najpoznatijih slasher horora u istoriji jeze.

Policajac Itan Bišop je nedavno unapređen u čin poručnika, i prvi zadatak koji mu je dodeljen jeste nadgledanje poslednje večeri rada jedne policijske stanice: reč je o rutinskom ispraćaju sa još nekolicinom uniformisanih lica i kancelarijskih radnika. A s obzirom na to da se film zove onako kako se zove, i da su prethodne večeri policajci ubili šestoricu pripadnika lokalne bande Street Thunder, predosećamo da veče neće proteći uz krofne i limunadicu.

Druga, paralelna grana priče prati trojicu osuđenika koji se ukrcavaju na bus kojim će biti prevezeni u centralni zatvor, među kojima je misteriozni opasnik Napoleon Vilson. Jedan od robijaša je bolestan, preznojava se i iskašljava utrobu (ne bukvalno; to više liči na neke druge Karpenterove filmove), pa detektivi zaduženi za siguran transport rešavaju da naprave mali predah u najbližoj policijskoj stanici na putu do odredišta, a kao što to obično biva, slučaj je naložio da najbliža bude baš ova koja se ujutru zatvara, i tako prvi gosti pristižu u pandursko gnezdo.

U centru još jednog paralelnog narativnog ogranka, onog koji će odigrati ključnu ulogu u daljem razvoju radnje, nalaze se otac i ćerka koji se vozikaju po predgrađu i nonšalantno razgovaraju. Otac odlazi u telefonsku govornicu, devojčica izlazi iz kola da kupi sladoled, a zatim se stvari naglo izvitoperuju i izmiču kontroli, i počinje dugo, smrtonosno veče puno srče, baruta i krvi.

S obzirom na to da manjka zapleta, većina drugih polja su morala da budu fino uštelovana da bi film ostavio trag. Zato su likovi sjajni, skicirani grubo ali vešto, izgrađeni dovoljno dobro da marimo za njih, od Bišopa, snalažljivog murjaka protagoniste, preko Li, hardkor sekretarice bezizražajnog lica koja barata utokom kao da ju je razmotala iz placente po rođenju, do vazda nasmešenog Napoleona, možda i najjačeg lika u celom filmu.

Interesantan je način na koji su prikazani pripadnici bande. Niko se sasvim ne ističe, ne postoji jasno definisan vođa, nema imena niti individualnosti; kreću se i napadaju i udaraju kao beslovesna celina, kao virus, kao hrpa usklađenih udova, dugih cevi i neartikulisanih urlika. I samim tim su mnogo opasniji i nepredvidljiviji protivnik, jer nasrću na naše junake i njihovo uporište razuzdano kao prirodna nepogoda, a sa olujom ili zemljotresom nema pregovora. Može se namirisati - a sam Karpenter u nekim intervjuima i potkrepljuje ovu tvrdnju - jak zadah truleži iz zombi užaslina Džordža Romera, s posebnim osvrtom na The Night of the Living Dead. 

U naslovu imamo grešku koja bi danas verovatno pokopala kredibilitet čitavog projekta već posle prve projekcije: pomenuta Policijska stanica 13 - ne postoji. Radnja se odvija u "Policijskoj stanici 9, diviziji 13", kako jasno saznajemo od glasa kapetana sa policijske motorole, dok iznad vrata pomenute ustanove stoji natpis "divizija 14", i to je sad već previše brojki i gubite interesovanje, hej, vratite se, ne idite nikud, evo, prestajem. Šalu na stranu, razlog za ovaj propust nalazimo na prilično čudnom mestu: iako je Karpenterova vizija podrazumevala da naslov bude The Anderson Alamo, produkcijska kuća se nije složila, i proturila je svoju opciju za koju je smatrala da je opakija i zloslutnija, valjda zbog trinaestice. I znate šta? Nisu pogrešili. To jest, faktički jesu, ali figurativno i dugoročno gledano, Napad na Policijsku stanicu 13 zvuči nebrojeno puta bolje od Andersonski Alamo.

Veza sa Hoksovim kaubojcem nije ograničena samo na priču: ovaj film, i sve što ga okružuje, sadrži mnoge reference i skrivene detalje koji upućuju na Rio Bravo. Lik sekretarice Li zapravo je omaž scenaristkinji Li Braket, koja je radila na scenariju pomenutog filma; Džon T. Čens, ime koje je nosio šerif kog u vesternu igra Džon Vejn, bio je pseudonim pod kojim se Džon Karpenter potpisao kao montažer na odjavnoj špici. Čak i rečenica koju Napoleon postavi maltene svakom liku sa kojim podeli kadar - imaš pljugu? - svojevrsna je aluzija na Hoksove filmove u kojima se nešto slično često da čuti, dok bi se glavna ženska uloga mogla lako snaći i u kakvoj screwball komediji.

Na glumu nemam pritužbi, rekao bih da je i više nego na zadovoljavajućem nivou. Posebno se ističu troje glavnih glumaca, Ostin Stouker kao Bišop, debitantkinja Lori Zimer kao Li i Darvin Džoston u ulozi Napoleona. Ostali su solidni, u najmanju ruku, ali ovo troje plene, svako na svoj način. Stouker je prirodan, Zimer gotovo nezainteresovana u svojoj nesalomivosti uprkos traumatičnim događajima (iako ona sama navodno nije bila zadovoljna učinkom, toliko da je snimila još svega dva-tri filma), a Džostonov antiherojski ubica ozarenog lica kupi simpatije publike kad god se pojavi. U postavi je i glumica Nensi Lumis, koja je u budućnosti još nekoliko puta sarađivala sa Karpenterom.

Muziku je, kao i za većinu svojih kasnijih filmova, komponovao sam režiser - za svega tri dana. I iako nam je svima poznatija bezvremena tema iz Noći veštica koja nepogrešivo uteruje stravu u kosti i pred oči namiče fleševe muškaraca sa belom maskom na licu i krvavim nožem u ruci, nikako ne smemo zanemariti splet pesama koje je renesansni čovek Karpenter dostavio čovečanstvu u ovom filmu. Melodija, istina, nema mnogo, i saundtrek se na trenutke može učiniti monotonim, ali gospode, koliko glavna tema nateže atmosferu! Savršena je muzička podloga dok stiskaš sačmaricu i pokušavaš da razaznaš da li je ono što pomera krošnju ringlova u daljini, u stvari, dašak povetarca letnje večeri, zalutali tetreb ili snajper sa prigušivačem.

Assault on Precinct 13 je film-osećaj, i savršeno prenosi klaustrofobiju zgrade pod opsadom, a miris praznih čaura izbija kroz ekran. Priča statira, sekundarna je, iako dobra; više je izgovor za prikaz tog osećaja, ambalaža u kojoj se on čuva, pomalo kao što je, nešto kasnije, u teskobu skladišten i The Thing. Kako se danas drži ovaj četrdesetpetogodišnji naslov, takoreći na pragu sredovečja? Dosta dobro, bolje od velikog broja svojih vršnjaka, bolje i od neudešenog rimejka snimljenog 2005. Malo toga upadljivo škripi (osim nezgrapnog bau-bau previda u naslovu), a za slatkih sat i po, koliko film traje, uspeva da kaže sve što ima i povuče se baš kad i sama publika poželi da joj se rasplete čvor u stomaku. Film o Stanici 13 bez Stanice 13; zombi vestern u kom nema nemrtvih mozgoždera i kaubojskih šešira; lepo fermentisana delicija i potcenjena gomilica zabave - sve je to ovaj film.

McCARTNEY 3, 2, 1 (2021)

Parni valjak vremena nezaustavljivo gazi, drobi i pretabava, satirući sve pred sobom. Ne postoji živo biće ili stvar koje mu može odoleti, ma koliko se protivilo ‒ rok trajanja je tvrd muzički žanr. Ali Pol Mekartni nije ni stvar niti običan smrtnik: umesto da legne i prihvati sopstvenu spljeskanost, on se svaki put pridigne, otrese prašinu sa svoje dečačke teksas jakne, i uz razigran osmejak namigne vozaču građevinskog vozila. Ovaj živahni čilager nedvojbeno potvrđuje staru tezu kad je sneg na krovu, vatra je u kući, izloženu u traktatu Kad kosa osedi zaboravljenog filozofa Dragiše Simića, pa, iako su godine na vrhu muzičkog panteona našarale po njemu belo pramenje i bore, njegov duh je ostao netaknut: isti je onaj liverpulski bećar sa tamburom koji je drljao po basu u četvercu u Cavern Clubu početkom šezdesetih godina prošlog veka. 

Nova Hulu-ova dokumentarna serija McCartney 3,2,1 pokušava da uhvati neuhvatljivo i dočara kako je bilo biti polovina verovatno najvećeg kreativnog dvojca u istoriji muzike, šta je čuvenog Meku inspirisalo da napiše neke od svojih najpoznatijih pesama, kao i da prenese šašave pošalice i anegdote vezane za ostale članove Bitlsa. Od samih početaka na obali reke Merzi, preko nacionalne i svetske popularnosti matičnog mu benda, do solo vratolomija sa ženom Lindom u grupi Wings, ne nužno hronološki, već kako priča ili pesma povede, Rubin i Mekartni nadneseni nad miksetu plešu po istoriji i master trakama, ukazujući na razne muzičke detalje, od kojih su neki veoma dugo izmicali i najvećem bitlmanijaku.

Rubin je zadivljen svojim sagovornikom: oči mu se zacakle, a iz grudi prhne uzdah oduševljenja svaki put kad Pol otkrije mehanizam iza nekog svog soničnog štosa. A govorimo o čoveku čija je brada posmatrala nastanak par stotina albuma različitog kvaliteta; o megaproducentu koji je petljao po ekvilajzerima čak i na nekoliko posthumno objavljenih radova Džonija Keša, poznatih kao American albumi. Zato možemo razumeti njegovu ushićenost što od takve legende, još jedne u njegovom rokovniku, dobija savete i otkriva (uslovno rečeno) nove i (doslovno) inventivne načine da se proizvede neki zvuk, na primer, ton odsviran bas gitarom ali nalik zvuku tube u Maxwell's Silver Hammer. Rik ostavlja dosta prostora Mekartniju, sluša ga pomno i prati, postavlja pitanja uglavnom vezana za zanat, iako bi gledalac, posebno onaj upoznatiji sa stvaralaštvom benda, povremeno poveo razgovor na drugu stranu i, recimo, pognao starog gospodina da izloži nepobitne dokaze da je čitava višedecenijska fama oko Paul is Dead samo praznoverna teorija zavere kakvom je smatra veći deo populacije.

Naslov je aluzija na niz McCartney albuma koje je ovaj muzikant objavio od 1970. godine naovamo, u kojima je uspostavio novi kantautorski obrazac koji je prošle godine zapratila i Tejlor Svift, kad se povukla u (istina, karantinsku) izolaciju i iščegrtala ne jedan (folklore) već dva (i evermore) odlična albuma. Kako i sam kaže u seriji, pri imenovanju albuma bio je "inspirisan" Lenonom i njegovim prvim post-Beatles albumom koji je nazvao John Lennon/Plastic Ono Band, svidela mu se ta jednostavnost i zvučnost, pa je rešio da istu primeni i na svom prvencu. O Džonu govori objektivno: kao o starom pajtašu sa kojim je prošao sito i rešeto, što i jeste, ali i kao o veoma bliskoj osobi sa kojom je u jednom trenutku prestao da deli poglede na svet.

Kad je reč o drugim osobama o kojima se priča, producentu i aranžeru Džordžu Martinu je i više nego širokogrudo skinuta kapa, što je svakako i zaslužio, s obzirom na to da je uvek bio jedan od najistaknutijih kandidata za laskavu titulu petog Bitlsa. Svojom vizijom je mnogo puta učestvovao u zauzdavanju ili usmeravanju raspojasane kreativnosti čupavog četverca, omogućivši im da do maksimuma koriste dostupne im tehnologije, budući slobodoumniji i skloniji eksperimentima od većine svojih kolega tog vremena. Svojevrsni marketinški mag Brajan Epstin, koji je poslednje godine života proveo na mestu menadžera "Buba", spomenut je u svega par navrata, ali moramo imati na umu dve stvari: da Pol i Brajan nisu svaki put posmatrali svet i scenu iz istog ugla ‒ barem kada je reč o finansijama benda i ulaganjima ‒ i drugu, bitniju i verovatniju, da on naprosto nije igrao značajnu ulogu u kompozitorsko-aranžerskoj sferi Bitlsa, kojoj je serija zapravo i posvećena.

Mekartni insistira na tome da te master trake sadrže izvesnu dozu nevinosti: neke od njihovih nesavršenosti on slavi, a drugima se podsmeva. Sam Rubin bi danas sve te zvukove-zvrkove koji štrče verovatno popeglao, ali šezdesetih je muzika bila organskija, takvi propusti su bili dozvoljeni, nekada i očekivani, i ostavljani u konačnoj verziji, onoj koja se nalazila na ploči. Ali je upravo ovaj liverpulski lisac bio član generacije muzičara koja je uvidela moć studija i počela da ga doživljava kao produžetak svog umetničkog bića, jer mu je dozvoljavala veću kontrolu nad tonovima koje je bilo moguće proizvesti.

Ova serija ‒ koja nije poslednji dokumentarac o Bitlsima ove godine, jer još čekamo priču o albumu/svirki Get Back koju priprema Piter Džekson ‒ prikazuje sliku čoveka koji je učestvovao u stvaranju slike muzičke istorije, i istorije uopšte, spremnog da isprazni na sto svoj džep krcat pričama da bi dao skromni doprinos razumevanju zaostavštine grupe u kojoj je muzicirao. I znate šta ‒ deluje kao da smo tek zagrebali jedan od sedam debelih slojeva farbe na ovom čoveku, pošto se serija završava pomalo naglo, bez zaokruživanja veće celine, a to, ako znamo da je snimljeno preko 15 sati materijala, nagoveštava moguća dalja druženja sa Polom. Iako je servirao tanjir iz kog su bitl-gurmani i poznavaoci njegovog lika i dela već kušali u više navrata, dakle, mahom priče koje se mogu saznati po raštrkanim intervjuima i monografijama o bendu, naš dobri slatki Bitl uspeva dodatno da zasladi svoje dogodovštine izvedene tokom karijere duže od pola veka, i učini ih zanimljivim i novim naraštajima koliko i starijim generacijama odgajanim na njegovim notama.