PIŠE:
Darko Jovanov
REŽIJA: Jim Sheridan
Kada
se oplete priča o Sjedinjenim Američkim Državama – znate to već: jesu li one
ili nisu izvor svih svetskih zala, nosilac najžešćeg i najćudljivijeg pendreka u
istoriji čovečanstva i glavni, ne: jedini
krivac za svaku nevolju koja pogodi čoveka, od neizlečive bolesti do izduvavanja
gume na biciklu – ja sam uvek na onoj strani koja kaže „okej, možda ste u
pravu, ali: to su iste one Države koje su iznedrile Dilana, Vejtsa, Keša,
Bukovskog, Sajmona i Garfankla, Morisona, Vudija Alena i ostale divove. Ja ne
umem da budem ljut na Vudija, ne mogu da utišam radio svaki put kada ide Mrs. Robinson ili da kažem da Džek
Nikolson nije kralj nad kraljevima. Žalim slučaj, nisam tako programiran. Meni
je, eto, satanski Sinatra isprao mozak, pa mislim da Njujork zaista jeste grad
mogućnosti i nada, makar i neispunjenih.
I zato, iako (koliko mi je poznato) nemam ni kap keltske krvi, mogu da razumem zašto je, između ostalog, irska porodica Saliven u ovom filmu odabrala baš Veliku Jabuku za svoju emigrantsku destinaciju. Posle smrti sina, otac Džoni (carina Konsidajn, opet u mojoj recenziji), glumac u potrazi za angažmanom, majka Sara (Mortonova), nezaposlena nastavnica, i njihove dve ćerkice, Kristi i Arijel (Boldžerove, sestre i u stvarnom životu – ova prva, starija, je i narator filma), useljavaju se u jedini stan koji su mogli da priušte, u zgradi koju pretežno naseljavaju drožni zavisnici i društveni marginalci. Iako je prošlo izvesno vreme od nesreće koja ih je zadesila, sen sina Frenkija ne napušta ovu porodicu, njegovo prisustvo se još uvek može osetiti, najpre, kroz grižu savesti, samookrivljavanje, neiskazivanje emocija i nemirenje sa sudbinom. U njihovoj novoj zgradi živi i Mateo, „the man who screams“, dobri džin sa kojim će sklopiti neobično prijateljstvo koje će im svima promeniti poglede na svet.
U
režiserskoj stolici sedeo je Džim Šeridan, kome nisu strane teme vezane za
rodnu grudu (Irac je, alli živi već tri banke u Americi), poznat i po čestim
saradnjama sa Danijelom Dej-Luisom, od kojih je, po meni, najpečatljivija My Left Foot, ekranizacija biografije Kristija
Brauna, umetnika-kvadriplegičara. On je svoj posao – režija i scenario, uz
pomoć nekih članova porodice – obavio veoma dobro, što se može reći i za ostale
koji su radili na ovom filmu, i sa jedne i sa druge strane objektiva.
(Interesantna je upotreba drugih filmova, kao što su The Grapes of Wrath ili E.T. The Extraterrestrial. (Eto šta ti je profesionalna deformacija – naći ću ti
intertekstualnost i u dvostihu bećarca.)) Moram posebno da istaknem sestre
Boldžer, ćerke bračnog para Saliven, koje su pokrale pažnju gledalaca u gotovo
svakoj sceni u kojoj su se našle. Kao i kod Rajana i Tejtum O’Nil u Mesecu od papira, sve vreme se može
osetiti ta hemija koju vuku iz privatnog života, odnos im je neizmerno prirodan
i vidi se da im prija činjenica da rade zajedno. Padi, Samanta i Džimon su
takođe dobri, štaviše odlični – drugo dvoje su čak bili nominovani za Oskara za
glavnu žensku, tj. sporednu mušku ulogu te godine, zajedno sa Šeridanom, čiji
je scenario bio jedan od konkurenata u igri za zlatnu statuetu 2004. godine, ali je izgubio od sada već kultnog klasika Sofije Kopole, Lost in Translation.
Još
jedan lep, porodični film. Iako je dosta emotivan, nikada ne prelazi granicu
preterane sentimentalnosti, čini da saosećamo sa glavnim junacima ne ulazeći
duboko u patetiku. Pomalo potresan i setan, pomalo veseo, prilično realan,
dobro ispripovedan i nadasve katarzičan, In America i nama, gledaocima, čačka stare rane, stiska ih i trlja samo da bi
iz njih izvukao i poslednje kapljice otrova i razrešio nas prošlosti. I dobar je u tome, da znate.
Нема коментара:
Постави коментар