PIŠE: Nenad J.
REŽIJA: Uwe Boll
ULOGE: Zack Ward, Dave Foley, Verne Troyer, Chris Coppola
Pre nego što se upustimo u bilo kakvu dalju raspravu o ovom filmu,
moramo se razumeti u vezi sa jednim: Uwe Boll je užasan, užasan režiser.
Međutim, takvim ljudima se kao po pravilu dešava da u svom širokom
spektru užasa ponekad (uglavnom jednom ili manje puta) stvore nešto što
je zapravo vredno gledanja. Ovo bi mogao biti taj film, ukoliko imate
dovoljno jak stomak za to.
Dakle, Postal je priča koja nema previše smisla. Kao i većina Bolovih filmova, baziran je na kompjuterskoj igri (istoimenoj) koja bi za ljude sa ovih prostora mogla biti svojevrstan ventil za lečenje svakodnevnih frustracija. Naime, igra vam pruža mogućnost da užas života u malom gradu prevaziđete ogromnom količinom besmislenog nasilja usmerenog prema drugim stanovnicima istog. Radnja u filmu bazirana je na sličnoj premisi. Postal Dude (Zack Ward) je čovek sa kojim se sprdaju na svakom koraku, žena ga prilično otvoreno vara, nema posla i očajnički mu je potreban novac kako bi pobegao iz pakla koji predstavlja gradić Paradise. Kako bi rešio svoje probleme, udružuje se sa svojim ujakom Dejvom, bivšim prevarantom koji je rešio da će bolje proći u životu kao vođa uvrnutog verskog kulta, kako bi izveli krađu dve hiljade plišanih lutaka antropomorfnih falusa za kojima vlada apsolutna pomama. To je, međutim, samo početak potpunog haosa koji će kasnije uključiti i islamske teroriste na čelu sa Bin Ladenom lično, nacistički zabavni park, jednog kepeca, gomilu oskudno obučenih žena, ptičiji grip, mnogo ispaljenih metaka, eksplozija i krvi. Već ovo bi trebalo da vam stavi do znanja da film definitivno nije za svakoga – čak i ja kao ostrašćeni ljubitelj treš kinematografije sam osetio da konačno shvatam idiom koji govori o nemogućnosti skretanja pogleda sa saobraćajne nesreće. No, uprkos tome, film ima svoje svetle momente.
Pomalo mi je teško da priznam, ali pored šok-vrednosti, bilo je trenutaka u kojima sam se filmu iskreno smejao, uprkos tome što je očigledno u pitanju jedna velika farsa. Ipak, moram upozoriti sve koji bi potencijalno pogledali film da će vam za uživanje u njemu biti potrebno da odbacite svaki oblik političke korektnosti i prepustite se plimi stereotipizacije koja zaista uspeva da zabavi uprkos tome što ceo film teče od jednog do drugog opšteg mesta. Jedan od boljih momenata jeste onaj u kome se i sam Bol pojavljuje na platnu igrajući karikaturu samog sebe na konferenciji za štampu u pomenutom naci zabavnom parku što dovodi do katastrofalnih posledica.
Bez daljeg otkrivanja zapleta bih zaključio ovaj pregled preporukom da pogledate ovo jer je definitivno u pitanju najbolje ostvarenje čoveka koga mnogi nazivaju Edom Vudom današnjice. Film je bez svake sumnje loš, ali se nalazi na onoj tankoj liniji koja deli imbecilno i genijalno. Vama ću ostaviti da prosudite kojoj od te dve više naginje.
+ toliko loše da zalazi u domen genijalnog
- toliko loše da je potpuno katastrofalno
Dakle, Postal je priča koja nema previše smisla. Kao i većina Bolovih filmova, baziran je na kompjuterskoj igri (istoimenoj) koja bi za ljude sa ovih prostora mogla biti svojevrstan ventil za lečenje svakodnevnih frustracija. Naime, igra vam pruža mogućnost da užas života u malom gradu prevaziđete ogromnom količinom besmislenog nasilja usmerenog prema drugim stanovnicima istog. Radnja u filmu bazirana je na sličnoj premisi. Postal Dude (Zack Ward) je čovek sa kojim se sprdaju na svakom koraku, žena ga prilično otvoreno vara, nema posla i očajnički mu je potreban novac kako bi pobegao iz pakla koji predstavlja gradić Paradise. Kako bi rešio svoje probleme, udružuje se sa svojim ujakom Dejvom, bivšim prevarantom koji je rešio da će bolje proći u životu kao vođa uvrnutog verskog kulta, kako bi izveli krađu dve hiljade plišanih lutaka antropomorfnih falusa za kojima vlada apsolutna pomama. To je, međutim, samo početak potpunog haosa koji će kasnije uključiti i islamske teroriste na čelu sa Bin Ladenom lično, nacistički zabavni park, jednog kepeca, gomilu oskudno obučenih žena, ptičiji grip, mnogo ispaljenih metaka, eksplozija i krvi. Već ovo bi trebalo da vam stavi do znanja da film definitivno nije za svakoga – čak i ja kao ostrašćeni ljubitelj treš kinematografije sam osetio da konačno shvatam idiom koji govori o nemogućnosti skretanja pogleda sa saobraćajne nesreće. No, uprkos tome, film ima svoje svetle momente.
Pomalo mi je teško da priznam, ali pored šok-vrednosti, bilo je trenutaka u kojima sam se filmu iskreno smejao, uprkos tome što je očigledno u pitanju jedna velika farsa. Ipak, moram upozoriti sve koji bi potencijalno pogledali film da će vam za uživanje u njemu biti potrebno da odbacite svaki oblik političke korektnosti i prepustite se plimi stereotipizacije koja zaista uspeva da zabavi uprkos tome što ceo film teče od jednog do drugog opšteg mesta. Jedan od boljih momenata jeste onaj u kome se i sam Bol pojavljuje na platnu igrajući karikaturu samog sebe na konferenciji za štampu u pomenutom naci zabavnom parku što dovodi do katastrofalnih posledica.
Bez daljeg otkrivanja zapleta bih zaključio ovaj pregled preporukom da pogledate ovo jer je definitivno u pitanju najbolje ostvarenje čoveka koga mnogi nazivaju Edom Vudom današnjice. Film je bez svake sumnje loš, ali se nalazi na onoj tankoj liniji koja deli imbecilno i genijalno. Vama ću ostaviti da prosudite kojoj od te dve više naginje.
+ toliko loše da zalazi u domen genijalnog
- toliko loše da je potpuno katastrofalno
KOMENTAR: Gledati u društvu. Dobro raspoloženom i bez predrasuda.
PREPORUKA: The Room, Freddy Got Fingered, Plan 9 from Outer Space
OCENA: 85/100 (na skali kvalitetnog treša)
Нема коментара:
Постави коментар