ULOGE: Jack Lemmon,
Lee Remick, Charles Bickford, Jack Klugman
ZANIMLJIVA ZABELEŠKA: Ime Days of Wine
and Roses potiče iz pesme Vitae Summa Brevis Ernesta Dausona, pesnika čiji su stihovi poslužili kovanju naslova
još jednog filmskog klasika – Gone with
the Wind.
Holivudu,
na velikom platnu ili van njega, alkosa nikad nije manjkalo – verujem da ćemo
se svi složiti sa tom tvrdnjom. Jedni su bili tek ljubitelji kapljice i
uživaoci boemije, neki se žestinom bavili rekreativno, a bilo je, kažu, i
slučajeva prave zavisnosti, sa hektolitrima cuge, delirijumima uz insekte i
sitne glodare, kao i mamurlucima od nekoliko stepeni Rihtera. Jednu od
najpoznatijih filmskih alko-izvedbi doneo nam je Rej Miland, tumačeći ulogu
Dona Birnama u čuvenom ostvarenju The
Lost Weekend Bilija Vajldera.
Manje poznati, ali ništa slabiji na polju cevčenja, jesu bračni par Klej iz
filma o kom ću sad pljucnuti reč il’ dve: oni su Džek Lemon i Li Remik, a
pomenuto delo nosi ime Days of Wine and
Roses.
Početkom
šezdesetih godina prošlog veka, dok se još smatralo da su „odnosi sa javnošću“ sinonim
za prodavce magle ili paravan za nepotizam u firmi, Džo Klej (gos’n Limun, ko
drugi) radi kao pi-ar jednog preduzeća. Popije poneku sa poslovnim partnerima,
pravi im društvo, a onda u slobodno vreme srče solo i lamentira na sudbinom,
nezadovoljan svojim radnim mestom. Poznanstvo sa Kirsten, sekretaricom jednog
od saradnika, ne počinje baš najlepše, ali se, vremenom, nakon što podele nekoliko zaista lepih trenutaka, zbližavaju i stupaju u brak. Njena navučenost
na kakao-proizvode, uz muževljev uticaj, pretvara se u alkoholizam, pa to postaje aktivnost u kojoj uživaju oboje i zajedno. Kada na svet dođe bepče, a bračni
par izgubi kontrolu nad flašom, stvari se počinju usložnjavati, te su
supružnici primorani da se menjaju – ako mogu.
Za
kormilom ovog pijanog broda stoji reditelj Blejk Edvards, čiji se Breakfast at Tiffany's prethodne godine pokazao
kao veoma unosan i kvalitetan rad, i koji je u nadolazećim danima postao još
slavniji, najviše zbog svojih saradnji sa Piterom Selersom (Pink Panther serijal, The Party). Edvards maestralno vodi
priču Dž. P. Milera (koji je prilagodio scenario svoje istoimene TV drame), prikazujući
nam, sa sasvim intimne tačke gledišta, uspone i padove u odnosima jednog para i
uticaju alkohola na njihov životni put.
Naravno,
bez adekvatnih glumaca, i najbolji dijalozi mogu zazvučati kao škripa krede po
tabli. Ovde je sve valjano. Iako su im, i pored nominacija, izmakla priznanja
Akademije (nagradu za glavnu mušku ulogu te godine je pokupio Gregori Pek (!),
a za žensku En Benkroft), i Lemon i Li Remik su izvanredni. Istina, Lemon je
otišao korak dalje u odnosu na nju, jer je lik koji tumači mnogo
temperamentniji; njegove scene u bolnici i stakleniku su veoma potresne i teške
za stomak, i meni su, iako se nisam susretao sa osobama u tim stadijumima
pijanstva, delovale neobično realistično, stvarnije – mnogo stvarnije, štaviše
– i od Milandove delirijumske vriske. A, da se ne lažemo, i hemija im je dobra. Vidimo to već u prvoj „prisnoj“ sceni, na pristaništu, kada se otvaraju jedno
drugom nakon izlaska; što nije naročito čudno ako se uzme u obzir kasnija
izjava glavne glumice da je Džek Lemon njen omiljeni filmski partner.
Kao što sama rečenica sa postera kaže – This, in its own terrifying way, is a love story. To jeste ljubav, baš-baš emocija, prava stvar. Ali jedna ljubav natopljena špiritusom, pa eksirana; trgnuta s nogu, brzinski sabijena. Days of Wine and Roses je odličan, ali vrlo mračan i zloslutan film, što u periodu u kom je nastao nije bilo baš svakidašnje. Ipak, on time samo dobija na snazi, a tema kojom se bavi postaje ozbiljnija.
Ako vam The Lost Weekend deluje suviše ružičasto i optimistično, onjušite dah Lemona i Remikove – to je hardkor bazd bez pozeraja i kompromisa.
Нема коментара:
Постави коментар