THE HATEFUL EIGHT (2015)

REŽIJA: Quentin Tarantino

ULOGE: Samuel L. Jackson, Kurt Russell, Walton Goggins, Jennifer Jason Leigh, Tim Roth, Michael Madsen, Bruce Dern, Demian Bichir

Pre no što napišem ijednu reč o samom filmu, neka uđe u zapisnik: Tarantinova sam stara mušterija i verni poklonik, ali njegove radove posmatram što nepristrasnije mogu. Ima on filmova koje držim za remek-dela sedme umetnosti; neke druge bih okarakterisao kao odličnu zabavu, dok trećima ne bih olako prikačio etiketu ni prvih, ni drugih. E, za 167 minuta filma The Hateful Eight, on se u nekoliko navrata nalazio u svakoj od ove tri korpe, i dugo nakon što se preda mnom odmotala rolna sa imenima ljudi koji su učestvovali u njegovom nastanku, ja nisam bio siguran u kom sam ga košu ostavio.

Tarantino je prvu verziju scenarija završio pre par godina, ali je početkom 2014. ona nekako dospela u javnost (biće da je neko od glumaca proturio svoj primerak), što je režisera razbesnelo, pre svega zato što to i nije bila izbrušena verzija, ona po kojoj bi film bio snimljen, već samo faza u nastajanju, pa je rešio da stopira čitavu stvar i okrene se nekim drugim projektima. Ali su onda, kad su se strasti stišale, glumci održali javno čitanje scenarija, i pokrenuta je ideja da se film ipak realizuje: QT je malo doterao priču i tekst, napravio još koju izmenu u glumačkoj postavi, pa je pre neki dan Podlih osam stigao u bioskope.

Ako biste u ovom filmu želeli da uživate u punom sjaju, morali biste da se zadesite u nekom od svega stotinak bioskopa širom sveta koji imaju aparate za puštanje posebnog formata u kome je snimljen. Sistemom Ultra Panavision 70 usnimljeno je samo deset filmova, mahom klasika kao što su Ben-Hur, The Fall of the Roman Empire i How the West Was Won, a poslednji put je korišćen pre skoro pedeset godina. Odluka reditelja da se vrati ovom načinu bila je neočekivana, s obzirom na prirodu samog filma (o kojoj ću detaljnije nešto kasnije), ali je, iz ljubavi prema svom pozivu i instituciji bioskopa, istrajao u želji i baš tako načinio svoj osmi film.

Priča se odvija neko vreme posle Secesionističkog rata: ciča je zima, sneg se zapadao, a kroz kijamet se, vukući nekoliko leševa, probija Markvis Voren, lovac na ucene koga igra Semjuel L. Džekson. Cilj mu je da stigne do mestašceta po imenu Red Rok, ali ga je oluja zatekla nespremnog, kljuse mu je krepalo, a on se našao usred studene stihije. Na sreću, zavejanim putem se dovaljala kočija sa dva putnika – još jednim glavolovcem, Džonom Rutom, i ženom koju privodi pravdi, Dejzi Domergu – i on, posle pregovora sa kolegom (jer Rut za Dejzi treba da pokupi masnu lovu), uspeva da u kočiji nađe sklonište od hladnoće. Trojka, gle slučajnosti, nailazi na još jednog putnika namernika, Krisa Maniksa, južnjaka koji tvrdi da je upravo on novoizabrani šerif Red Roka, pa i njega primaju pod svoj krov.

Nevreme se pogoršava, te njih četvoro (plus kočijaš) utočište nalaze u Mininoj galanteriji, krajputaškom konačištu. Tamo zatiču još nekoliko lica: tu su stari konfederacijski general Smiters, povučeni rmpalija Džo Gejdž, zatim Osvaldo Mobrej, vešalski egzekutor Red Roka, i Bob, Meksikanac koji se stara o lokalu dok su gazde na putovanju. Neki od njih se međusobno već poznaju, neki su čuli jedni za druge, dok se neki prvi put vide a to im ne predstavlja prepreku da se zakrve na je'n-dva. Niko nikom ne veruje, niko nije onakav kakav tvrdi da jeste.

***INTERMECO***

Prvo, da kažem šta mi se svidelo. Ima mnogo toga. Gluma je odlična, na primer, posebno se ističu Volton Gogins kao Kris Maniks i Dženifer Džejson Li u ulozi Dejzi: oboje su odlično odglumili, i pretpostavljam da će njih dvoje sigurno (a, moguće, i neko od ostalih) naći put barem do nominacije za značajnije glumačke nagrade. Tim Rot je kameleonski navukao svoju Kristof Valc masku, savršeno oponašajući austrijskog glumca, dok Kurt Rasel (čiji je The Thing inspirisao Tarantina da napravi ovaj film) briljira u svojoj džonvejnovštini, što je osvežavajuće ako imamo na umu to da se u karijeri ovog reditelja uvek više osećao uticaj špageti podžanra vesterna, a ne one fele kojoj je pripadao Džon Ford, recimo.

Kad smo već kod špageti vesterna, treba pomenuti da je za saundtrek bio zadužen mag filmske muzike, Enio Morikone, iako je posle angažmana na muzici za Django Unchained rekao da više nikada, na bilo kom planu neće sarađivati sa Tarantinom – razlog je bilo to što mu se nije svidelo kako filmadžija barata njegovom muzikom. Ali, eto, Enio rekao, Enio porekao, pa je mjuzom opskrbio svoj prvi vestern u poslednje četiri decenije; i to ne pesmom ili dve, kao u ranijim saradnjama, već se postarao za čitavu plejlistu. I fina je, mada su mi malo nedostajale fanki stvari koje su krasile ranije tarantinijade.

Takođe, fotografija je pre-div-na. Robert Ričardson, koji je većini Kventinovih filmovima snimljenih posle 2000. dao jedinstven izgled, opet je tu da ovaj božićni poklon (svetska premijera priređena je 25. decembra) omota fensi pak-papirom. Moram opet da spomenem „velelepni“ (nije sarkazam, samo citat opšteg mesta) sedamdesetomilimetarski film, koji se pokazao solidno, mada je moje laičko mišljenje da 1) nije iskorišćen pun potencijal formata, zbog kamernog tipa radnje, i 2) nije urađeno ništa što se ne bi moglo uraditi nekom drugom kamerom. Biblijski i ini epski spektakli su druga stvar, njima je potrebno takvo nešto, ali ako se već dve trećine filma odvijaju u promajnoj kolibi, nije mi logično posezanje za ovako delikatnom opremom. No valjda Tarantino ne bi bio Tarantino da nije sebi ispunio ekscentričan prohtev ili dva.

Scenario je... dobar. Ne odličan, ne vrlo dobar, samo – dobar. Ima nekoliko zabavnih trenutaka, ali je isto tako dosta i detalja koji jako upadaju u oči, kao nepotrebno nasilje nad Dejzi, ali i ona milion puta pomenuta reč na slovo N. Uvek ju je bilo u scenarijima ovog režisera, s tim što je postala dosta učestalija u Đangu, da bi je ovde svaki lik istrtljao barem jednom, bez nekog valjanog povoda. Jedan od likova i kaže da je ta reč u trenutku odvijanja radnje postala tabu i da se traži politički korektnija opcija, ali – to, izgleda, nije dovoljno da bi ona prestala da se koristi. I sve mi je jasniji Spajk Li sa svojom pizmom na Tarantina: okej je da podržavaš borbu za ravnopravnost, ali te to ne stavlja u poziciju da radiš šta želiš, povuci granicu negde, čoveče. (A kad već pričamo o istorijskoj tačnosti i terminima koji su se upotrebljavali u tom periodu, prilično sam siguran da je pen pal pojam izmišljen više od pola veka kasnije.)

Po mnogo čemu, The Hateful Eight podseća na prvi Tarantinov film, Reservoir Dogs: tu su klaustrofobična atmosfera posle prve trećine, šareni likovi i orkestrirane eksplozije krvi i sumnjičavosti. Ali – napomenuo bih da je ovo samo moje mišljenje, koje već prvoj osobi koja ovo čita može biti sasvim bezvredno, dakle, ne baš nešto što treba shvatiti previše ozbiljno – za razliku od Uličnih pasa ili bilo kog drugog njegovog naslova, koje mogu da gledam danonoćno, ovaj film baš i ne zove na ponovna gledanja. (Ono što bih, pak, vrlo rado gledao, jeste Tarantinova istraga o tome ko je od glumaca pustio u etar prvu verziju scenarija. Eto ideje.)

Zaista sam mnogo očekivao od ovog filma, i zaista sam se trudio da mi se svidi, ali... baš kao i ova recenzija, odužio se, a na kraju nisam osetio nikakvu specijalnu nagradu za to što sam odsedeo tri sata u cugu. Pogledao sam ga, pomislio „pa, okej je“, a onda razmišljao i našao hrpu stvari koje su mi zasmetale. Možda je, sa umetničke strane, ovo jedno od najposebnijih ostvarenja ovog režisera, vidi se da je izglancao alat i unapredio tehniku, ali The Hateful Eight, po meni, ne održava nivo zabave na koji smo navikli od Tarantina. Zapravo, iako je film puževno spor, zabave još i ima, ali mi kraj deluje nemotivisano i previše je nepotrebnina u scenariju; eto, rekao sam. Neću vas odvraćati od odlaska u bioskop, jer mi nije toliko žao svog vremena datog Podlima, koliko izneverenih očekivanja koja su ostala pod metrom snega nadomak Minine galanterije.