BAD DAY AT BLACK ROCK (1955)

REŽIJA: John Sturges

ULOGE: Spencer Tracy, Robert Ryan, Walter Brennan, Lee Marvin, Anne Francis, Ernest Borgnine

Godina je 1945. Veliki Rat je, dakle, gotov – od kapitulacije Sila Osovine prošlo je već nekoliko meseci; pustarom američkog Zapada hukće jedan voz, klopara kroz kilometre peska, žbunja i bezdrvlja na svom putu za Los Anđeles. U jednom trenutku, nadomak slabo naseljenog prerijskog mestašceta Blek Rok, kompozicija usporava – i to je nešto što se onde dešava prvi put nakon četiri godine – silovita gvozdena zmija počinje malaksavati, i, kada se potpuno smiri, iz nje izlazi krupni, dobrodržeći čilager sa levom rukom kruto smeštenom u džepu sakoa.

Meštani su već na nogama, netremice zure u pristigloga, jedni u neverici, drugi sa par prstohvata strepnje. Saznajemo da se misteriozni čovek zove Džon Dž. Mekridi, da je tu poslom, i da ima žarku želju da se odveze do obližnjeg imanja na Adobi Fletu. Kud god da ode, nailazi na negostoljubivost i odbijanje saradnje; lokalni dripci provociraju, oni blaže naravi se prave blesavi, a ni šerif nije od pomoći, jer je, da se ne lažemo, pijana guzica sa zabrinjavajućim testikularnim deficitom, koji, dalje, prouzrokuje i manjak autoriteta. Pa, ipak, tek kada pomene jedno ime, egzotično, nesvakidašnje – Kamoko – Mekridi se dovodi u smrtnu opasnost, jer su starosedeoci Blek Roka rešeni da starinu, pre no što svuče koprenu sa njine dobro čuvane tajne, silom oproste od udah/izdah rutine. Kakva je tajna u pitanju? Je li zaista vredna koliko jedan ljudski život, ili možda i više njih? Zašto je torima Džon Dž. uopšte došao u ovaj zabačenu varoš?

To su pitanja na koja film dosta dugo okleva da odgovori. No, to „dugo“ je relativna stvar, jer film traje svega osamdesetak minuta. Više nema takvih, zar ne? Kalup je razbijen na izmaku pedesetih, malo posle ovog filma. (A danas imamo, recimo, Nolana, čiji je svaki film u poslednjih desetak godina imao minutažu kakve director’s cut verzije, sa posebnim osvrtom na kombi koji pada sa mosta uz Edit Pjaf u pozadini.) No, bilo kako bilo, napetost se lako zgušnjava, a gledaočeva znatiželja gomila, i nema nepotrebnih trenutaka, kadrova ili verbalnih digresija, što je sjajno. Samo akcija, dinamika i vešto građenje radnje.

Da ne preterano komplikovana priča dobije na mišićima, postarali su se maheri poput Ernesta Borgnajna, Lija Marvina, Roberta Rajana i, naravno, glavne face, Spensera Trejsija. Mada, navodno, malo je falilo da Džona Dž. Mekridija ponude nekom drugom glumcu, pošto se, neposredno pre početka snimanja, Spenser stao snebivati i odbio ulogu. Ipak, nakon što mu je studio MGM nagovestio da je Alan Lad (koji, kažu, cijeli život sanja kako odlazi uz rijeku starim parobrodom koji vozi sol) spreman da bez razmišljanja uskoči u njegove gilje ako on odustane, gospodin Trejsi je naprasno promenio mišljenje i pojavio se na setu već idućeg dana. (Kasnije se ispostavilo da Lad nije nikada ni pročitao scenario – bio je to samo dovitljiv potez da se glumac privoli. Takođe, iz istog razloga je liku Mekridija oduzeta leva ruka, što je odudaranje od kratke priče koja je služila kao osnova za scenario: studijske glavešine su smatrale da će, dodaju li takav hendikep glavnom liku, on Trejsiju biti još neodoljiviji, jer će predstavljati izazov. I, očigledno, bili su u pravu.)

Borgnajn i Marvin su takođe sjajni, prvi kao tipični kafanski razmetljivac Kouli (njegova scena u birtiji je veoma zanimljiva), drugi kao maligna sirovina Hektor. Bilo je jako čudno ponovo gledati Borgnajna kao negativca nakon Martija (snimljenog iste godine), gde je bio kasapin dobrog srca, ali se čovek i ovde fino pokazao. Naravno, i Rajan se istakao u ulozi Smita, zakulisnog poglavice seoceta – i najsumnjivije njuške u okrugu. Uz to, režiser je Džon Sterdžes, velikan koji je osmislio The Great Escape, Gunfight at the O.K. Corral i The Magnificent Seven, tako da ni taj aspekt filma nije za zanemariti.

Neke od tema kojih se Bad Day at Black Rock dotiče su nacionalno-rasna netolerancija, ksenofobija i život i odnosi ljudi u maloj, zatvorenoj zajednici. Istovremeno, to je društveno osvešćujuće delo, ali i izuzetno zanimljiv i dopadljiv film. Žanrovski, to bi mogao biti, hm, neo-vestern sa primesama noara i psiho-trilera. I nešto crnkaste komedije, što je stavka koju duguje isključivo fantastičnom scenariju, sastavljenom gotovo samo iz duhovitih i domišljatih dijaloga.

Pred vama je, dame i gospodo, jedan vrlo, vrlo dobar film. Nemojte ga propustiti – ne zbog toga što ćete tako umilostiviti mene, samoproklamovano niže božanstvo filmske kritike; već zato što ćete, pre svega, sebi učiniti uslugu, obogativši se za jedan večnozeleni filmski klasik.