ARGO (2012)

REŽIJA: Ben Affleck

ULOGE: Ben Affleck, Bryan Cranston, Alan Arkin, John Goodman

Umetniku je teško da bude objektivan. Nemoguće, čak. Leonardo može naslikati Đokondu; kao što i jeste, na kraju krajeva. Ali, da je ta ista žena nekim čudom ovladala vremeplovidbom i, nekog sumornog jutra, pokucala na vrata jednog španskog ekscentrika sa špicastim brcima tražeći da mu pozira, na slici koja bi tom saradnjom nastala ona bi se verovatno javila nakalemljena na telo antropomorfne vučice, dok joj pasta al dente curi iz nosa i obmotava se oko vratova Romula i Rema koji mirno spiju na njezinim ogoljenim dojkama. Elem, znate šta želim reći. Tako je i ovaj film, američki, je l’ te, raspleo storiju iz jednog jedinog, svog ugla, ne trudeći se da drugu stranu, onu koja je nepoznatija ostatku sveta, osvetli i opravda joj postupke.

Bila jednom jedna smeđokosa Nemica koja se, eto, tu i tamo, bavila režijom, i to za jednog ne naročito omiljenog državnika sa ne tako konvencionalnim pogledima na svet. Tako je ona, snimivši za njega nekoliko filmova, postala utemeljivačica jednog od najsubjektivnijih žanrova u kinematografiji – propagandnog filma. Žanr, koji je postojao i pre njih dvoje, nadživeo je i Režiserku i Državnika – a, između ostalih, u njemu su se oprobali i velikani kao što su Frenk Kapra ili Bili Vajlder; pa čak su i Volt Dizni i Fric Freleng (tvorac nekih od poznatijih epizoda crtaća o Dušku Dugoušku) imali nekoliko „problematičnih“ izdanja. Argo nije propagandni film u pravom smislu te fraze, ali jeste veoma ostrašćen i naklonjen ’Merici.

Kada je, 1979. godine, iranski šah Reza Pahlavi, omraženi prozapadni vladalac, smrtno bolestan i u želji da se tamo leči, prebegao u Sjedinjene Države i ušuškao se u gostinskoj sobi Bele kuće, iranskim narodom se proneo glas da će to rezultovati rušenjem novog vladara, Ruhole Homeinija, i Pahlavijevim povratkom na vlast uz pomoć SAD, pa je nekoliko stotina ljutitih demonstranata izvršilo opsadu njihove ambasade, uzevši pedesetak zaposlenih u njoj za taoce. Ipak – ovo je još uvek deo koji je, prema izvorima, istinit – šestoro zaposlenih je pobeglo, a primio ih je kanadski ambasador Ken Tejlor. Da njih izvuče iz zemlje angažovan je CIA-in agent Toni Mendez (Aflek), specijalista u tom polju, i on to čini prateći „najmanje glupu ideju“: pod maskom holivudskog producenta koji traži lokaciju za snimanje nepostojećeg filma (sa imenom, naravno, Argo), doći će u zemlju, pokupiti šestoro „izostavljenih“, dati im pasoše i lažne identitete, i vratiti ih kući, ubedivši kontrolu na aerodromu da su došli sa njim, pre dan-dva. Takav je, barem, bio plan.

Sad, moja najveća – iako ne i jedina zamerka je, recimo, to što su Iranci prikazani kao neuki ratobornici, bez mnogo pozitivnih karakteristika. Sumnjičavi su, okrutni (vešaju ljude o kranove nasred ulica) i nose kalaše kao značke. Znam – kao i uvek, potrebni su izraziti negativci, jer tako protagonista i njegova ekipa, ma koliko falični bili, izgledaju plemenitije i doteranije u očima publike. Ipak mislim da se to moglo i drukčije, manje onog „ovako MI njih vidimo“, a više presek „ovako ih posmatra svet“ i „ovako oni sebe vide“. Ali, kao što već rekoh u prvom pasusu – teško je objektivno postaviti svoju umetničku viziju. Takođe, film pretežno veliča udeo Sjedinjenih Država i njihovih agenata u akciji spasavanja, dok Kanađane baca u zapećak ograničavajući ih ulogom jataka, iako su oni, u stvarnosti, odigrali, čak i prema svedočanstvu Mendeza iz stvarnog života, većinski i bitniji deo poteza. No, to se scenaristi može oprostiti, s obzirom na to da je Argo samo loosely based na događajima koji su se odvili pre tridesetak godina.

I pored još nekoliko zaobilaženja istina i ulepšavanja stvarnosti, kao i dosta očiglednih klišea (posebno u finalu), Argo uspeva da održi gledaočevu pažnju. Mi slutimo prirodu završetka ili smo njega potpuno svesni; likovi šestoro zatočenih nisu razrađeni dovoljno duboko, pa nema ni jačeg povezivanja sa njima; ali ipak dopuštamo da nas zabavni dijalozi, kao i maestralna režija, mahom sastavljena iz oprobanih tehnika, izvozaju i napnu. Gluma je zadovoljavajuća, mada se faca koju Aflek šeta sve vreme trajanja filma, iskrza i ofuca već negde pri polovini. Ostali su dobri, a neki i odlični: vredi pomenuti stare asove Gudmana i Arkina, koji - tim redom - glume slavnog holivudskog šminkera (ne "šminker" kao karakterna osobina, već kao make-up artist) Džona Čejmbersa i uticajnog producenta Lestera Sigela, koji pomažu da lažni film deluje što autentičnije u javnosti i Iranu.

Da se razumemo: ovo dokumentarac – nije. I svakako nije savršen. No, ako zažmurimo na mane koje sam istakao, može se u njemu uživati, pruža izvesnu dozu zabave, i čak bih rekao da je ovo jedan od kvalitetnijih naslova u kojima se pojavljuje Ben Aflek, sa ove ili one strane kamere. Neće svi biti oduševljeni njime – pretpostavljam da se neće mnogo svideti simpatizerima antiameričkih ideologija, poznavaocima istorije i onima koji insistiraju na verodostojnosti – ali će ljubitelji žanra, a možda i Akademija, ko zna, sigurno naći nešto vredno pažnje.