FRANCES HA (2012)

REŽIJA: Noah Baumbach

ULOGE: Greta Gerwig, Mickey Sumner, Adam Driver, Michael Zegen

Jasno je i meni i vama, deco draga: ja sam poslovična baba, a crnobeli filmovi su moji uštipci. Ovog puta nisam čak ni morao da se latim ispucalih rolni iz filmskih davnina da bih si napunio činiju: režiser Noa Baumbah, poznat nam po dramama The Squid and the Whale i Greenberg, prošle godine je dao prednost ovom vizuelnom maniru radeći na svom sedmom filmu, veseloj dramediji po imenu Frances Ha, i time mi umnogome olakšao posao.

Frensis je dvadesetsedmogodišnja devojka na životnoj raskrsnici: nema sopstveni stan, niti stalan posao – nešto što srpskoj mladeži nije strana pojava – a uz to je izložena količini hipsteraja koja bi na psihu mogla ostaviti trajne posledice. Radi kao pomoćni plesni instruktor, a živi sa dugogodišnjom drugaricom Sofi, i nju smatra produžetkom sopstvenog bića; zato je sasvim razumljivo to što se, nakon što ova ode iz stana u susret životu udvoje sa čovekom čudnog, ali adekvatnog imena (Patch – „zakrpa“), Frensis počne osećati još pogubljenije no ranije, kao da je u kakvom čistilištu, gde čeka da se joj se goruća životna pitanja razreše sama od sebe. Pri tom ne razmišlja mnogo – samo dela, jer zna, otprilike, šta želi, ali ne i kako to da ostvari, i taj joj manjak prave strategije dodatno otežava stanje.

Njena soba – u kom god stanu da živi – u konstantnom je neredu;  kao da je njen ormar sa garderobom, poput Caneta Partibrejkera, nešto gadno pojeo, te je, zbog muke i zla zdravlja, agresivno izbljuvao svu svoju sadržinu po prostoriji u kojoj se nalazi. Nisam aljkava, kaže na to naša simpatična heroina, već previše zauzeta. Ali gledaoci, do trenutka kada ona to izgovori prvi put, imaju uvid u činjenicu da ta izjava nikako nije u skladu sa stvarnim stanjem stvari. To, na neki način, i simboliše stanje u kom se njen život nalazi u tom trenutku.

Baumbah donosi naoko jednostavnu priču o krizi koja omladince iznabada negde na trećini njihovog života, što je poslednjih godina posebno popularna tema u američkom nezavisnom filmskom stvaralaštvu. Uzmimo primer Line Danam: ona se porvala sa sličnim temama u svojoj karijeri nekoliko puta, pre svega, u filmu Tiny Furniture i seriji Girls. E, upravo tu seriju mnogi kritičari izdvajaju kada traže značajne uticaje koje je reditelj/koscenarista upio i ulio u ovo svoje delo, ali ja verujem da koren te njihove psiho-povezanosti seže dalje od toga – te da, s obzirom na to da je Baumbah duže na sceni, uticaj ide u suprotnom smeru. Istina, mnoge sličnosti postoje: i Linina Hana Horvat i Frensis su mladice u trećoj deceniji koje čekaju da im život kikstartuje, ima njujorčenja i boemštine i ovde i onde, a glumac Adam Drajver  beleži uloge u oba naslova.

Monohromatski izgled Noa je iskoristio da bi svoje čedo približio nekim ostvarenjima i ljudima kojima se divi, kao, na primer, Vudiju Alenu u svojoj post-Annie Hall i pred-Hanna and Her Sisters fazi. (Odrastajući, Baumbah je obožavao Alena – oprobao se i u pisanju skečeva i stendap komediji, ali se nije najbolje snašao u toj branši, te je odustao, dok je neurotični Njujorker ostao velika inspiracija u njegovom kasnijem rediteljsko-scenarističkom radu.) Ipak, rekao bih da je Frances još i više omaž francuskom Novom talasu, i Francuskoj uopšte – eto, uzmite, na kraju krajeva, ime protagonistkinje, i sve će vam biti jasno. Kadrovi se smenjuju naglo, bez prelaza, kao kod Trifoa ili Godara; scena trčanja po ulici uz Bouvija je osvrt na sličnu scenu u Mauvais Sang Leosa Karaksa; u saundtreku postoji nekoliko kompozicija Žorža Delerua (koji beše bitna njuška frenči novovalovske filmske mjuze); a čak i Frensisino prezime, koje saznajemo tek na kraju filma, direktno zaziva jednu francusku muzičku ikonu.

Upozoriću vas da je scenario dosta talky, tako da postoji izvesna verovatnoća da se neće svideti svima, ali to ne bi trebalo da predstavlja veliki problem, jer je živahan, realističan i zabavan, a mogu se osetiti i neki improvizovani trenuci, što uvek filmu daje plus poene na autentičnost. Tekst je skovao gospodin režiser, uz pomoć glavne mu gerle Grete Gervig. Moram priznati da dotičnu nisam gledao u mnogo filmova, sećam je se iz Vudijevog To Rome With Love, gde je bila praktično u senci svih drugih, te se nije ni mogla iskazati, ali ovde – ovde je genijalna. Ova žena, lepa na jedan posve netradicionalan način, začas nas osvoji svojom razigranošću i harizmom, kao i vrlo uverljivom izvedbom (za koju će, predviđam, biti zvanično nagrađena od strane kojekakvih tela zaduženih za takve stvari). Uloga Frensis ju je, sasvim sigurno, obeležila za narednih nekoliko godina, ali mislim da nju velike uloge tek čekaju. 

Frances Ha nam daje ponešto drukčiju viziju mlade devojke u velikom gradu od onih na koje smo navikli. Momaka u njoj ima, ali nisu dominantni, nisu čak preterano bitna stavka ni samoj glavnoj junakinji, već je fokus na individui, i to ženskoj, na promenama koje ona mora proći da bi postala odrasla osoba. Ovo je, pre svega, priča o prijateljstvu, boemskom životu, mladosti i traženju/nalaženju sebe. Uz sjajnu muzičku podlogu, nostalgično dopadljivu fotografiju i odličnu glumu svih članova posade, a posebno mlade Grete, Baumbahov sedmi karijerni unos ima štošta da dadne gladnom gledalačkom oku i umu, pa zatancajte na 88 minuta sa Frensis po ulicama crnobelog Njujorka.