Evo ovako, ljudi koji me
dobro poznaju znaju da nisam posebno emotivan lik - nemam neke ispade
saosećanja sa drugima, jadikovanja o sebi (ako nije neka samosvesna cinična
tirada o disbalansu kosmičke pravde), nisam plakao kao klinac kada su Bambiju ubili mamu i kada je Fajvl tražio svoje roditelje. Ipak, u svojih 95 minuta
trajanja Dear Zachary me je rasplakao
jedno pet-šest puta, što vam odmah govori o kakvom je filmu reč, i u kakvom
raspoloženju treba da budete ako planirate da ga odgledate.
U pitanju je dokumentarni
film sa vrlo interesantnom početnom idejom. Kurt Keni odlučuje da napravi film
o svom najboljem prijatelju iz detinjstva, kojeg je bivša devojka ubila posle
raskida. Film je bio namenjen sinu kojeg je ona trebala da rodi, a zamišljen je
kao kolaž sećanja svih ljudi bliskih detetovom ocu kako bi na neki način dete
bilo upoznato sa osobom koja mu je u životu uskraćena.
Režiser je započeo snimanje
poprilično brzo pošto se ubistvo desilo, u nameri da zabeleži što više sećanja
ljudi u svežem obliku. Kako je snimanje odmicalo, situacija učesnika priče je
počela drastično da se menja, pa je i film promenio fokus. A zatim je fokus pomeren
još koji put, do krajnje bolnog i uznemiravajućeg zaključka. U želji da ne
kvarim utisak onima koji se odluče na gledanje, ostatak događaja namerno
izostavljam, ali mogu reći da kraj filma nosi totalno drugačiju poruku od
originalno zamišljene i događaje koji nažalost nisu produkti mašte nekog
Hičkoka, već stvarni događaji.
Tehničke karakteristike
filma su vrhunske za jedan poluamaterski projekat. Sticajem okolnosti, odnosno
zbog činjenice da je režiser od detinjstva bio zaljubljenik u kinematografiju i
provodio vreme sa intervjuisanom porodicom, u filmu je korišćena velika
količina arhivskih snimaka. S obzirom da je većina filma snimana amaterskim
kamerama i da nije od početka zamišljen kao komercijalni film, montaža u filmu
je na vrhunskom nivou. Scene su skladno međusobno uklopljene, u svakom momentu verno
dočaravajući emocije. Režiser je odlično sproveo ideju da zadrži inicijalnu
temu kao početak filma i da je se drži do poslednjeg trenutka, time najbolje
prenevši gledaocu šok i nevericu koje je porodica osećala u tim trenucima. Svakako je hrabro to što se držao sleda
događaja i ostavio scene i atmosferu sa početka takvima kakve jesu, jer je time
utisak iskrenosti i ljudskosti ove priče svakako pojačan.
Muzika se ne pojavljuje često
u filmu, ali je tamo gde je
ima adekvatna i suptilna. Ostatak zvučnog aspekta filma je isto lepo urađen,
miran i tih u jednim i haotičan i kakofoničan u drugim momentima, kako
dešavanja nalažu. Keni ima zanimljiv lični pečat (sudeći po drugim filmovima
koje je radio) koji je i ovde provukao – često preklapa scene i izjave ljudi i
spaja više razdvojenih mišljenja u jednu sliku, što ovde jako dobro
funkcioniše.
Zanimljivo je to da i pored
tužnih događaja i nelagodnosti koju isti donose, film i dalje odiše velikom
dozom pozitivnosti. Očigledno je da se većina učesnika i međusobno poznaje, i
da se poznaju sa režiserom, odnosno osobom koja ih intervjuiše. Oseti se iskrena
želja da se detetu prilažu sitnice o karakteru njegovog oca, bez puno priče o
osobi koja ga je ubila. Keni je svima
pristupio uz veliku dozu poštovanja i deluje da je dobro promislio i
konsultovao intervjuisane šta da stavi u film. Često se tokom filma fokus vraća
na srećne trenutke i sećanja neposredno posle nekog nemilog događaja, ili se
sklanja fokus sa nečega na čemu bi se neko manje upleten u celu priču verovatno
duže zadržao. Čak i prema najvećim krivcima režiser se poneo pre sa žaljenjem i
zbunjenošću, nego prezirom i mržnjom.
Krajnja poruka koju film
nosi vrlo je jaka i verovatno bi bila dovoljna tema da samostalno iznese neki
dokumentarac. Teško je, naravno, pisati sada o njoj, a da se ne otkriva previše.
Zato pronađite ovaj film i otkrijte sami zbog čega je tako dobar. I budite
spremni na plakanje i iznurenost koju
ovakva dela neminovno nose sa sobom.
Нема коментара:
Постави коментар