A GOOFY MOVIE (1995)

REŽIJA: Kevin Lima 

SCENARISTI: Jymn Magon, Chris Matheson, Brian Pimental

GLASOVI: Bill Farmer, Jason Marsden, Jim Cummings, Rob Paulsen

Pripadam onoj generaciji koja je rasla uz dvadesetominutne crtaće iz doba kada je kompanija Dizni bila u krizi. Zbog kraja Mikijeve radionice sam dobar deo svog detinjstva proživeo u iracionalnom strahu da će me pojesti King Kong, a zbog špice Šilje i sportova su mi tri najpoznatija lika koja potiču iz ove kuće zauvek u glavi kao „Diznijevi Miki, Paja i Šilja“.

Ovaj trojac se pojavljuje zajedno u mnogim crtaćima, ali i u serijalu Kingdom Hearts igara iz prostog razloga – Miki, koji bi trebalo da bude zaštitno lice kompanije, tokom svoje evolucije je jednostavno postao isuviše dobar. To je lepo i krasno kada je u pitanju ostvarenje za najmlađe poput Mikijeve igraonice, ali svakome ko se ne oduševljava što zna da broji do četiri je teško da se poistoveti sa likom koji jednostavno ne može da pogreši. Miki je ono što se na engleskom naziva straight guy, a prava dinamika nastaje tek kad on vrši interakciju sa prgavim baksuzom Pajom s jedne, i naivnim dobričinom Šiljom s druge strane.

Za divno čudo, od svih njih, Šilja je možda i najkompleksniji lik, a najbolji crtani filmovi sa njim u glavnoj ulozi nastali su sticajem okolnosti koje bi Njegoš opisao sa „to je sreća dala, al nesreća“.

Naime, 1937. godine je Pinto Kolvig, originalni glumac koji je Šilji pozajmljivao glas, napustio kompaniju Dizni, čime su faktički ostali bez audio dimenzije ovog lika  – imali su pravo da koriste samo stare zvučne zapise. Ovo je nateralo animatore da osmisle čuvenu seriju „Kako da...“ crtaća, u kojoj većinu dijaloga ima narator. Istovremeno, to je dovelo i do transformacije Šiljinog lika – izgubio je uši, dobio puno ime George „Goofy“ Geef, i postepeno postao zamena za običnog čoveka koji se bori sa mukama svakodnevnog života u crtaćima iz pedesetih (u nekima od njih čak nema ni istaknute prednje zube, nos mu je roze itd, itd).

Interesantno je da u ovim filmovima Šilja ima i sina, crvenokosog klinca koji se prvi put pojavljuje u ostvarenju Tatin slobodan vikend, a našoj publici je najpoznatiji iz crtaća u kom vozi gliser dok mu otac skija na vodi.

Verovatno zbog vremena u kom su nastali, u ovim crtaćima se Šiljina žena čuje ali i ne vidi, a Šiljin sin nosi ime Šilja Junior. Po karakteru, on je samo još  jedan razmaženi klinac koji neretko dobija i batine, sličan po tome Raji, Gaji i Vlaji pre Pačjih Priča, ili čoporu Mikijevih sinova pre nego što su ovi svedeni samo na Miću i Tiću.

Sem jednog specijala za već pomenuti serijal Šilja i sportovi, i nekoliko sporednih uloga, Šilja kao lik je mirovao sve do 1990. godine, odnosno do slavnog doba Diznijeve televizije, kada se, kao samohrani otac, pojavio u crtanom serijalu Šiljina ekipa.

Šilja je ponovo izuzetak od pravila, jer ovde živi sa sinom, a ne sa sestrićem, kako je već standard u svetu crtanog filma. Štaviše, u crtaću se otvoreno kaže da je majka Šiljinog sina Maksa umrla – još jedan presedan u Dizni univerzumu.

Njihov prvi komšija je Daba, čiji sin Daca (u originalu PJ, Pete Junior, što, po mom mišljenju nije slučajno analogno s imenom Šiljinog sina iz starijih crtanih filmova) je Maksov najbolji drug. Daba je, izgleda, svoju kriminalnu prošlost ostavio iza sebe, jedino što podseća na nju je ime porodične pudlice, koja se zove Pištolj. Dok je Daba papučar koji sina i ćerkicu vaspitava u skladu sa onom Ciceronovom „Neka me i mrze, samo neka me se plaše“, Šilja i Maks imaju pre svega drugarski odnos i udruženim snagama rešavaju probleme.

Još jedan kuriozitet je činjenica da Maks stari – u Mikijevom Božiću, dugometražnom omnibusu, je petogodišnjak koji sumnja u postojanje Deda Mraza, u seriji ima jedanaest godina, u prvom Filmu o Šilji završava osnovnu školu, u Još jednom filmu o Šilji  odlazi na koledž, dok u Drugom Mikijevom Božiću dovodi devojku kući da je upozna sa ocem, da bi u Mikijevom klubu radio na parkingu pred, je li, pomenutim klubom.

(Vau, to je bilo mnogo italik slova za jedan pasus.)

Sve ovo ne bi bilo toliko bitno da, kao što rekoh, dinamika između likova nije tako fenomenalna. Sa završetkom osnovne škole, Maks i Daca se nalaze pred onim što etnolozi vole da zovu obred prelaska. Dok Šilja pati samo zbog rastanka sa sinom, Daba mu predočava budućnost u kojoj njihove sinove čeka svet u kom dominiraju „seks, droga, nasilje i strah“ (dobro, ne baš tim rećima, ipak je ovo crtać).

U pokušaju da učvrste veze sa sinovima, i Daba i Šilja kreću zasebno na put sa njima, s tim što – očekivano – tokom puta Daba koristi svog sina kao besplatnu radnu snagu, dok će na putovanju Šilje i Maksa sve što može poći naopako – poći naopako.

Za jedan mahom bezbrižan crtać, Film o Šilji ima neke zaista mračne elemente, poput Maksovog sna na samom početku gde su svi užasi ranog puberteta sažeti u sekvencu od tri minuta, ili posete nekom raspalom zabavnom parku sa izlanđalim animatroničnim oposumima. Nije ni čudo da na netu postoji trejler koji ga predstavlja kao Linčov film.

Dela koja za glavne junake imaju Šilju i Maksa imaju taj kvalitet da su, u pravom smislu tih reči, filmovi za celu porodicu. Konkretno, sa stanovišta roditelja, ovaj film se bavi pomenutom prelomnom tačkom kad za svoje dete nisi više osoba koja sve može i zna odgovore na sva pitanja. Za mlađe, tu je tematika prve ljubavi, pop zvezda, čak i strah kada shvatiš da u najneočekivanijim sitnicama ličiš na svog oca. Plus, tu je i fizička komedija koja je Šiljin zaštitni znak... Ambiciozno za film sa antropomorfnim psima, zar ne?

I, da sve bude još bolje, to autorima ovog filma i uspeva jer je, i osamdeset i jednu godinu nakon svog nastanka, Šilja onaj lik u Diznijevim crtaćima u kom svi možemo da se prepoznamo.