IN THE HEAT OF THE NIGHT (1967)

REŽIJA: Norman Jewison

ULOGE: Sidney Poitier, Rod Steiger, Warren Oates, Quentin Dean, James Patterson, Lee Grant

Četrnaest je punih godina prošlo otkako smo zaobišli digitalnu zvrčku po imenu Y2K, što će reći da smo sasvim fino gacnuli u prvi vek trećeg milenijuma, pa, ipak, nesreća po imenu rasizam nas i dalje pohodi nesmanjenim intenzitetom. Prava su, na papiru barem, jednaka za sve, ravnopravnost je – formalno – na snazi, ali u nekim osobama još uvek postoji netrpeljivost i mržnja prema ljudima koji imaju više ili manje pigmentiranu kožu od njihove. I ova malena zemlja u kojoj živimo pati od povremenih izliva rasnih negodovanja: ako nije u pitanju diskriminacija Roma, onda su na udaru azilanti ili fudbaleri iz raznih afričkih zemalja koji imaju tu nesreću da završe u nekom našem klubu.

Film koji je danas na dnevnom redu, In the Heat of the Night, bavi se ovim problemima u jednom gradiću na dalekom jugu severnoameričkog kontinenta. Varoš se zove Sparta, nalazi se u državi Misisipi, i u njoj bi uskoro trebalo da se podigne fabrika koja će doneti posao velikom broju ljudi. Ipak, gospodin Kolbert, čovek koji je svojim novcem omogućio početak izgradnje ovog objekta, ubijen je na ulici, a njegov leš je pronašao policajac patroler, nakon rutinske vožnje po uspavanim ulicama.

Tvrdokorni Gilespi, novi šef policijske stanice, šalje momka koji je našao leš u potragu za osumnjičenim. Pošto je u svim lokalima fajront davno objavljen, patroler odlazi na železničku stanicu, gde nalazi lepo odevenog tamnoputog čoveka sa pristojnom sumom novca u džepu, pa ga privodi bez mnogo priče i dvojbe, jer – pobogu, odakle crncima lova?

Ispostavlja se da je hapšenik, zapravo, policajac, gospodin-čovek, putnik namernik sa severa po imenu Virdžil Tibs, koji je u Sparti hvatao vezu vraćajući se kući nakon posete majci, i biva odmah oslobođen. Sasvim slučajno, on je i detektiv sa odeljenja za ubistva, samim tim specijalista za razrešavanje slučajeva sličnih ovom koji je friško pristigao u stanicu, pa je zamoljen da ostane još malo u njihovoj vreloj i prašnjavoj zabiti, šacne zaginulog biznismena i da svoje mišljenje.

To „još malo“ se razvlači na nekoliko dana, dok se tragovi gomilaju a saslušanja novih osumnjičenih, čini se, kristališu sliku o zločinu. Gilespi i ekipa, kao i 98% beloputih stanovnika Sparte preterano ga ne mirišu zbog boje kože, ali on ostaje, u prećutnoj želji da dokaže da je podjednako dobar u svom poslu, a možda i bolji od pripadnika bele rase koji šetaju značku. Ipak, kako dani odmiču, Virdžil Tibs shvatiće da ni on, vatreni borac protiv rasnih podela, nije pošteđen predrasuda.

Sam slučaj je gotovo u drugom planu: uvek je on tu, doduše, ispliva sa svakim novim otkrićem i potencijalnim počiniocima ubistva, ali je ono što se u skoro svakom kadru može videti je – tenzija zbog prisustva dobrostojećeg crnca iz Filadelfije. Gilespi mu svoje emocije saopštava bez ustručavanja, iako ne primenjuje silu, dok lokalni dripci prave razne sačekuše u nameri da ga kazne zbog njegovog neoprostivog greha.

Odnos Gilespija i Tibsa, koje maestralno igraju – tim redom – Rod Stajger i Sidni Poatje, veoma retko poprima oblik prijateljstva: dva usamljena služitelja zakonu iz dveju različitih kultura udružuju snage iz strogo ličnih interesa. Dežmekasti šef policije ne želi nevolje i nekažnjen kriminal u svom sokaku, a, dok ga gradonačelnik pritiska da pronađe krivca, svestan je da među svojim ljudima nema bistroume i preduzimljivce kakav je Virdžil. S druge strane, Tibsov ego šljaka na stokecu, s pravom je pun sebe, pokušava da se istakne i pokaže da spoljašnjost ne čini čoveka.

Rod Stajger je dobio oskara za svoju izvedbu, pobedivši konkurenciju koju su sačinjavali neki od najboljih glumaca u istoriji filma, poput Dastina Hofmana (za The Graduate) i Pola Njumena (Cool Hand Luke). On je toliko ušao u ulogu Gilespija da je tokom čitavog snimanja sa kolegama pričao isključivo sa teškim južnjačkim naglaskom. Poatje, pak, i pored sve sjajnosti nije došao ni do nominacije, a te 1967. godine svetu je podario još dve primećene role – u To Sir, With Love i u Guess Who’s Coming to Dinner, gde je oca verenice njegovog lika igrao još jedan kandidat za zlatnu statuu te godine, Spenser Trejsi.

Tadašnji predsednik Akademije i jedan od njenih osnivača, Gregori Pek, rešio je da odloži dodele nagrada za 1967. godinu, pogođen vešću o smrti Martina Lutera Kinga koja se desila 4. aprila. Održavanje ceremonije pomereno je za dva dana, a In the Heat of the Night, film koji se bavi upravo pitanjem rase, ćapio je pet nagrada od sedam nominacija, među kojima se nalazi i priznanje za najbolji film. U njemu se, sasvim slučajno, može naći i scena (prva, navodno, u istoriji kinematografije) u kojoj crnac uzvraća belcu šamar. Tako je pobeda ovog filma, na neki način, bila pljuvanje u lice protivnicima rasnog egaliteta.

Snimljena su i dva zvanična nastavka sa Sidnijem Poatjeom, They Call Me Mister Tibbs! i The Organization, koji su bili natopljeni elementima blaxploitation žanra, ali ni jedan ni drugi nisu doživeli uspeh i slavu svog sjajnog prethodnika. Krajem osamdesetih, pojavila se i serija koja je nagurala osam sezona, mada niko iz originalne postave nije ponovio svoju ulogu.

Ako vam se tokom gledanja učinilo da film preteruje i da tadašnje južnjake lažno prikazuje kao nasilnike žedne crnačke krvi, možda će vas razuveriti činjenica da je snimanje, umesto u državi Misisipi, obavljeno u Čikagu, jer bi u suprotnom sigurnost ekipe bila ugrožena.

Scenario, rađen po romanu Džona Bola, temom se bavi veoma vešto, osvetljujući je sa svih strana. Odlična režija Normana Džuisona, vrlo dobra montaža (za koju se pobrinuo budući režiser, jedan i jedini Hal Ešbi) i vanredna gluma Stajgera i Poatjea krase ovo ostvarenje, koga skoro pola stoleća nije preterao pohabalo. Ako volite hardkor detektivluke, a pri tom vas zanimaju i određena socijalna pitanja, cenim da će vas In the Heat of the Night prilično usrećiti.