MONSIEUR VERDOUX (1947)

REŽIJA: Charles Chaplin

ULOGE: Charles Chaplin, Mady Correll, Audrey Betz, Marilyn Nash, Martha Raye

Godine 1947. Čarli Čaplin je ubio Malog Skitnicu. Mučki, u mračnoj ulici, da niko ne vidi, rascopavši mu glavu ciglom frtaljušom. Gospodin Verdu, njegov drugi ton-film, predstavlja drugačiji pothvat u karijeri ovog autora, pravi zaokret ka ozbiljnosti, pošto je čak i glavni lik Velikog diktatora umnogome ličio na tu simpatičnu hulju kojom je Čaplin kupio svet. Naravno, američka publika, izmorena gubicima u Drugom svetskom, bila je razočarana novim njegovim uratkom, jer ju je u njemu, umesto smehotresnih zavrzlama i slapstick vratolomija na kakve je navikla, dočekao ton neobično mračan za ovog stvaraoca, ispunjen crnohumorstvom i sumornim trenucima.

Anri Verdu, glavni junak filma, bio je bankarski činovnik dok nije, zbog loše ekonomske situacije u kojoj se nalazila zemlja, dobio otkaz nakon 35 godina poštenog rada. Da bi sina i nepokretnu ženu održao ušuškane u blagodetima srednje klase, kud će, šta će, ovaj šiljobrki šmeker počeo je voditi život s one strane zakona. Naime, on bi se ubrzano sprijateljio sa kakvom bogatom udovicom ili usamljenicom, zadobio njeno poverenje, oženio se njome, a onda je lišio života, otarasio se leša i odjezdio sa parama do sledeće nesrećnice. I tako, brat-bratu, 13 puta. Pravi DIY biznis, zar ne?

Film nas upoznaje sa nekoliko potencijalnih Verduovih žrtava, žena mahom u srednjim i zrelim godinama. One su osmišljene dosta nedopadljivo, što je Čaplin verovatno namerno uradio, ne bi li nam pokazao kakvoću osoba koje spadaju u ubilački program njegovog antiheroja.

Miriše li vam to na mizoginiju? Malo, je l’ da? Moram da priznam da sam se i sâm upecao i poveo tom mišlju; ipak, naš veseli poznanik ne dopušta da se priča završi na golom zločinu prema ženama, opravdanom samo željom za novcem. Kraj nam pokazuje ko je, u stvari, tog slatkorečivog i ubitačnog Francuza učinio takvim kakav jeste – i upravo tada ČČ osipa paljbu po savremenom društvu, pre svega po kapitalizmu, što je uticalo na njegov status u američkoj javnosti. Dakle, satira sprečava Gospodina Verdua da ostane samo priča o serijskom ubici sa kojim je jako teško saosećati.

Neki kritičari iz one grupe koja je veličala film i davala mu značaj koji je bio temelj za slavu koju će steći tokom narednih decenija, rekli su da je u njemu Čaplin pružio najbolju glumu svoje karijere. Neki su čak išli toliko daleko da su tvrdili da su ovo ostvarenje i izvedba glavnog glumca nešto najkvalitetnije što je izašlo iz Holivuda otkako je ta mašinerija ustanovljena, dok je i sam režiser/scenarista/kompozitor/glumac/vodonoša mislio da je to najinteligentnije delo koje je sačinio. Istina, vrlo je dobar Čarli, a i scenario (nominovan za oskara) je neobično pričljiv za nešto što nam od njega dolazi, sa mestimičnim ispadima u pantomimu i fizičku komediju. Ipak, takvih trenutaka ima mnogo manje nego u drugim njegovim talkie filmovima, pa bi mogao – ako se pregura pomalo klimav početak – biti zanimljiv i gledaocima koji nisu, za razliku potpisnika ovih redova, veliki ljubitelji matorih filmova.

Od ostalih, ističe se Marta Rej, koja igra priprostu skorojevićku Anabelu, jednu od njegovih ljubavnica, za koju se ispostavlja da je tvrđi orah no što se čini. Takođe, valja pomenuti i Merilin Neš: njen lik, unevoljena devojana koja provodi veče sa Verduom, predstavlja, na neki način, vezu sa mnogo sentimentalnijim Svetlima pozornice [recenzija] koji je nastao pet godina kasnije.

Misao o snimanju filma po stvarnom slučaju Anrija Dezirea Landrua, pariskog ubice žena, začeta je u glavi čuvenog Orsona Velsa. Ovaj velikan je napisao i prvu verziju scenarija s namerom da on bude reditelj, a da Šarlo Akrobata, koga je smatrao za izvanrednog glumca (i tek prosečnog režisera), igra u njemu glavnu ulogu. Ipak, slučaj je hteo da se stvari odviju drukčije: Čaplin je otkupio tekst od Velsa za pet 'ljada dolara, okrenuo ga, promenio ga i nešto sasvim drugo snimio, da bi pravog scenaristu počastio samo titulom idejnog tvorca i pored činjenice da su mnoge deonice originala završile u konačnoj verziji. 

Režisera Građanina Kejna to nije pogodilo mnogo, jer za to delo nije mislio da je jedno od njegovih boljih, a novac mu je svakako bio potreban. Čaplina je, legenda kaže, na takav potez poterala činjenica da je već decenijama sam režirao svoje filmove, te da mu možda ne bi bilo prijatno da sada načini izuzetak.

Bilo kako bilo – pred nama je delo koje je podelilo i publiku i filmske znance. Pored činjenice da to, po njima, nije bio onaj dobri, stari Mali Skitnica koji šutira policajce u zadnjicu, beži od kojekakvih grubijana ili nosi merdevine kojima, kao, nesvesno udara ljude prilikom okretanja, antikapitalistička poruka filma je mnoge dušebrižnike, zaštitnike demokratije u Sjedinjenim Državama učinila gnevnim, pa je agilni klovn završio na listi antiameričkih i prokomunističkih poznatih ličnosti. Naravno, skandali koji su se za njegovo ime lepili kao krpelji nisu nimalo pomogli, pa je njegov sledeći film svoju američku premijeru doživeo tek dvadeset godina kasnije.

Monsieur Verdoux neće doneti salve smeha u vaš improvizovani kućni bioskop, niti ćete se posle moći pohvaliti komšijama kako ste pogledali najbolji film na svetu, ali će vas zabaviti, a njegov punchline, kada sastružete nadrealnost koju sobom nose zločini, može učiniti da metnete prst na čelo. Red humora, red slepstika, red umovanja, red Čarlijeve harizme – Verdoux je jedna od onih torti kojih se dohvatate kada od svih drugih ostane samo stidak, ali, na vaše iznenađenje, nalazite da je ukusnija no što se na oko čini.